Kosovski zavet i fusnota

Piše Vladimir Dimitrijević

Da bismo znali zašto ostajemo na putu nepristajanja na izdaju, podsetimo se šta su o Kosovu i Metohiji i o Evropi i Zapadu svedočili vladika Nikolaj i otac Justin

Po učenju Pravoslavne crkve, prorok nije vrač pogađač nego čovek koji vidi volju Božju u istoriji. Zato prave proroke ne vole: za razliku od lažnih, koji ljudima govore ono što bi želeli da čuju (a to je, najčešće, laž), istinski proroci svedoče „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“. Srbi su u 20. veku imali dvojicu proroka: svetog vladiku Nikolaja Ohridskog i Žičkog i svetog oca Justina Ćelijskog. Obojica su zbog svedočenja istine bila uklonjena iz javnog života Srpstva u otadžbini: Nikolaj Velimirović je umro „tužnim izgnanikom“ u ruskom manastiru Svetog Tihona u Pensilvaniji, jer ga je, iako je bio rob nacističkog okupatora, Titov režim izjednačio s ustaškim pouzdanikom Stepincem; sveti Justin Ćelijski je umro 1978. godine, u manastiru Ćelije kod Valjeva, jer je kao svedok vere u doba bezbožja bio u nekoj vrsti konfinacije. Obojicu je Srpska crkva unela u svoj svetačnik; i od obojice bi, da je sreće i pameti, Srpstvo moglo da uči u svim životnim i istorijskim okolnostima, pa i u ovoj, sadašnjoj, kada je sadašnji, žutokraki režim Kosovo i Metohiju, ono najsvetije što imamo, stavio u fusnotu, samo da bi mogao da nastavi sa svojom politikom prodaje vere za večeru, krsta za masne prste i poštenja za pečenje, čiji je vrhunac usklik: „U se, na se i poda se!“ (Pri čemu je prodaja Kosova za kandidaturu za EU u raspadu – prodaja vere za obećanje večere).
Ipak, vredi se podsetiti šta su sveti Nikolaj i Justin govorili o Kosovu i Metohiji, a šta o Evropi, da bismo znali zašto ostajemo na putu nepristajanja na izdaju; i da bismo sačuvali duševno zdravlje. Kako je govorio pokojni Predrag R. Dragić Kijuk, ako se sačuva bar pet odsto normalnih Srba (koji stoje pod pravim uglom u odnosu na tle, nesavijene kičme) Srbija će se kad-tad preporoditi.

VLADIKA NIKOLAJ I OTAC JUSTIN O KOSOVU

[restrictedarea]

Godine 1939, o petstopedesetogodišnjici Kosovske bitke, Nikolaj Velimirović piše da „nijedan hrišćanski narod nema u istoriji svojoj ono što ima srpski narod, nema Kosovo“ . Bitka za Carigrad 1453, u kojoj je junački pao Konstantin Jedanaesti, poslednji romejski car (po majci Jeleni od srpskog roda Dragaša), jeste bila herojska, ali je doživljena kao poraz i nije se uzdigla do visina na kojima stoji Lazarev boj za Carstvo nebesko. Zašto je Kosovo tako veliko? Zato što, po Nikolaju, „ceo jedan oružan hrišćanski narod, kao jedan oružan hrišćanski mučenik, pokoran promisaonoj volji Svevidećeg, prima gorčinu smrti, i to ne kao gorčinu, nego kao sveživotvorni lek (…) U istoriji hrišćanskih naroda nema poznatog slučaja da cela jedna vojska, ceo jedan oružan narod, bude zapojen voljom za smrću i ode u smrt za veru svoju. Ne u smrt samoubilačku nego u smrt herojsku (istakao V. D) (…) Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod. Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, ali u isto vreme i naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam je galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koja nesumnjivo više vredi od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo. Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković, a ne knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je (…) A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena“.
A otac Justin Popović, u „Kosovskoj etici“, naglašava: „Kosovski mučenici, na čelu sa čestitim knezom, poveli su naš narod putem stradanja za nebesku pravdu. I vodili ga stolećima kroz sve bure i oluje naše potresne istorije. Svaki pravi sin roda našeg davao je ono što je najdragocenije na zemlji – život, radi onog što je najdragocenije na nebu – radi pravde (…) Samo vernost svetosavskom, vidovdanskom evanđelju čuva našu narodnu dušu od truleži i raspadanja u sitnicama i prolaznostima (…) Desi li se da narod sebičnost proglasi za svoje vrhovno božanstvo, on se pretvara u ljudoždersku mašinu koja najzad samu sebe uništava (…) Postoji samo jedna provera za sve što je istinski naše: to je vidovdansko evanđelje i vidovdanska etika (…) Jesi li vladika, ti si zaista narodni vladika, ako sobom predstavljaš živo vidovdansko evanđelje i živu vidovdansku etiku. Jesi li državnik, ti si zaista narodni državnik, ako te u svim poslovima tvojim rukovode večna načela vidovdanske etike i vidovdanskog evanđelja“.
Vuk Branković koji Kosovo stavlja u fusnotu svoje duhovne i moralne bede ovo bi trebalo dobro da upamti; a i narod će ga, kad bude pisao istoriju naših dana, staviti u fusnotu, kratku da kraća ne može biti: izdajnik.

VLADIKA NIKOLAJ I OTAC JUSTIN O EVROPI I ZAPADU
Dok je Kosovski zavet srž našeg identiteta, dotle je iskušenje mrakom Zapada stalna sablazan na koju se pecaju, rečima Njegoševim, „plahi i lakomi/mlijeko ih srpsko razgubalo“. Iz idenja za Evropom bez Hrista proistekle su sve naše iluzije – od „integralnog jugoslovenstva“ do srbožderskog titoizma, maskiranog u priču o „socijalizmu sa ljudskim licem“. Vladika Nikolaj i otac Justin su to znali i to su Srbima govorili; ali, očito, slabo su ih slušali. Zbog toga nam i jeste ovako kako nam je: kao robovi – veslači u potpalublju, grčimo se u fusnoti našeg bednog života pod vlašću žutokrakih NATO gaulajtera.
U „Rečima srpskom narodu kroz tamnički prozor“ Nikolaj upozorava: „Slavljenje Hrista i propovedanje Hrista svim kontinentima i svim narodima, to je bila Bogom određena misija evropskog kontinenta. Van Hrišćanstva, Evropa nema čim da se pohvali. Bez Hrista, Evropa je najsiromašniji prosjak i najbezočniji pljačkaš ovog sveta.“ Zato su Evropljani  došli u zoološko stanje: „Slasti su im u negovanju tela, u grabeži tuđega, u otmici od malih i slabih, u umnoženju zemaljskoga blaga i proširivanju svoje države i svoje vlasti, u lukavom zavojevanju tuđe otadžbine (…) u potopljenje antropologije u zoologiju (…) Za svako zlo u svetu oni krive drugoga; sebe nikad. Ta kako bi oni mogli učiniti greh, kad su oni seli na presto Božji i sebe proglasili nepogrešivim bogovima!“ A otac Justin, u knjizi „Svetosavlje kao filosofija života“, jasan je i glasan kad govori o evropskom tipu bezbožnog bezdušnika: „Gospodo, fabrika robota, eto u šta se pretvarala i najzad pretvorila Evropa od renesanse do danas. A robot, to je najbedniji tip čoveka“. Besedeći na parastosima vladici Nikolaju, Justin je predvideo i konačnu krizu Evrope i Zapada: „Šta je osobina evropske kulture, šta je to čime se vi kulturni hvalite, šta je to? Srebroljublje Judino (…) Jer su ljudi proglasili odjednom da je njihov glavni cilj u ovome životu: što više para, što više uživanja. A evropska kultura samo to i radi (…) A znate: Juda mora da izvrši samoubistvo, i Evropa mora da izvrši samoubistvo“… Zato je vladika Nikolaj Srbima poručio, u redovima pisanim iz nemačkog zatočenja: „Aj, braćo moja, zar vi sve to ne vidite? Zar vi svi niste osetili mrak i zločin antihrišćanske Evrope na svojim leđima? Hoćete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz život? (…) Znajte: Evropa je smrt, Hristos je život. Izaberite život da budete živi na vek“ (istakao V. D) Nikad jasnije nego danas Srbi nisu mogli da biraju: Evropa (ona koja nas je, zajedno sa Amerikom, bombardovala sa 30 hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom) ili Hristos, Bog Svetog Save i kneza Lazara, Bog pravde.
Evropska unija se posle svega raspada i njeno samoubistvo je blizu. Sudbina pravoslavne Grčke, koja je ušla u EU i stavila sebi oko vrata omču dužničkog ropstva, samo je početak haosa i rasapa „Bele demonije“, kako je Nikolaj zvao bogoboračku Evropu. Kad nije mogla da opstane SFR Jugoslavija (jer je bila zasnovana na iluzijama „bratstva – jedinstva“ naroda koji su bili braća po biološkom poreklu, ali ne i po duhu), kako da opstane ono što se zove Evropskom unijom, zasnovanom samo na pesku pljačkaške neoliberalne ekonomije i NATO nihilizma? Zato domaći evropokolonici, koji se klanjaju i evru i njegovom gospodaru dolaru, i viču kao bezumni: Evropa nema alternativu, što prevedeno na justinovsko-nikolajevski jezik vere znači: samoubistvo Jude, ogrezlog u sladostrašće prema trideset srebrnjaka izdaje, nema alternativu… Ali, oni u tu laž ne mogu više da ubede ni sebe.
Kao i svako bezumlje, i bezumlje žutokrakih Brankovića je više nego vidljivo: Evropa koja nam otima najsvetije, raspadajući se i sama, Srbima nije potrebna, jer imamo Kosovo i Metohiju, gde smo stekli nebo i pravdu, kojoj peva naša himna. Danas je najvidovitija politika koja se čvrsto drži te istine.
A Brankovići, „pogano koljeno“, karijeru će završiti u fusnoti, ispod velike odrednice koja u enciklopediji beščašća glasi „Juda“.

[/restrictedarea]