Kandidatura besmisla

Piše Srđa Trifković

Šta motiviše ljude koji vode ovu zemlju da prihvataju diktate koji narušavaju bitne nacionalne i državne interese – oličene u teritorijalnom integritetu i poštovanju ustavnog poretka – u zamenu za politički neupotrebljivu (i neunovčivu) titulu

 

Nećemo ponavljati opšta mesta o političkoj beznačajnosti statusa kandidata za članstvo u EU bez određenja vremenskih termina za početak pristupnih pregovora, niti se podsećati da je takvu „privilegiju“ moguće uživati decenijama bez većeg pomaka ka željenom cilju.
Takođe je nepotrebno podsećanje na notornu činjenicu da u Briselu i u ključnim prestonicama dvadesetsedmorice postoji „zamor proširenja“, čiji je rezultat jedva prikriveni konsenzus da posle prijema Hrvatske sledi dugi niz godina kada će vrata koja razdvajaju čekaonicu od kluba ostati zaključana.
Osim toga čitaocima „Pečata“ nepotrebno je ukazivati da fusnota uz „Kosovo“ predstavlja de fakto priznanje zvaničnog Beograda da ilegalna tvorevina na suverenoj teritoriji Republike Srbije uživa legalitet i legitimitet. Pokušaji poricanja suštine novostvorenog stanja uvredljivi su i nepristojni.
Osnovno je pitanje šta motiviše ljude koji vode ovu zemlju da prihvataju diktate koji narušavaju bitne nacionalne i državne interese – oličene u teritorijalnom integritetu i poštovanju ustavnog poretka – u zamenu za politički neupotrebljivu (i neunovčivu) titulu.

EVROPA I NEOOTOMANSKA STRATEGIJA

[restrictedarea]

Nema sumnje da neki od njih, iz njima dobro znanih razloga, svesno postupaju u korist srpske štete: dokaz nije samo „prepoznavanje po plodovima“ već i bogata Vikiliks dokumentacija.  Ako ipak dopustimo mogućnost da među donosiocima ključnih odluka ima i ljudi koji nisu zarad moći i novca potpisali faustovski pakt, njihov problem je u suštinskom nerazumevanju koncepta nacionalnog interesa. Oni padaju na elementarnom ispitu razdvajanja životnih interesa države i nacije – interesa prvog reda – od sekundarnih interesa koji su puko sredstvo ostvarenja prvih, vitalnih ciljeva.
Greška u floskuli „Evropa“ i(li) „Kosovo“ jeste stavljanje te dve kategorije interesa u istu ravan. Očuvanje pravno i moralno netaknute tapije na Kosovo i Metohiju interes je prvog reda. Pristupanje EU, čak i pod sve manje izglednom pretpostavkom da predstavlja ostvarljivu opciju, sekundarni je interes koji bi trebalo da služi primarnom cilju. Adekvatna je paralela sa dilemom Kraljevine Srbije u vreme austrijskog ultimatuma jula 1914. godine. Očuvanje nacionalne časti i državnog suvereniteta (odbijanje učešća austrijskih policijskih organa u istrazi na teritoriji Srbije) jasno je shvaćeno kao interes prvog reda, u poređenju sa kojim je čak i očuvanje mira da bi se sprečio sudar sa daleko nadmoćnijom silom – predstavljalo drugorazredni cilj.
Nerazumevanje suštinske razlike između životno važnog cilja i pukog sredstva za njegovo ostvarenje oličeno je u paroli „Evropa nema alternativu“. To je kao da težak srčani bolesnik ponavlja kako „učlanjenje u teretanu nema alternativu“ – a pri tom i dalje puši, večera teška, masna jela i odbija lakše dostupne, a pri tom manje opasne oblike terapije. Neophodnost veće raznolikosti srpskih opcija diktira ne samo činjenica da Nemačka i Velika Britanija ne žele Srbiju u EU (da o Poljskoj ili Litvaniji ne govorimo, one rade šta im je naloženo), već i nužnost razvoja strategije opstanka nezavisno od toga kakvi su izgledi Srbije da u briselski klub bude ikada puštena.
Strategija opstanka nameće elementarno pitanje koje mora da bude ne samo postavljeno, već i podvrgnuto svestranoj javnoj debati: da li je u nacionalnom interesu Srbije da uđe u EU? Te debate nikada nije bilo, jer su kontrolori javnog diskursa nametnuli stav da je ona nelegitimna: već samo artikulisanje pitanja je navodno „antievropski“ čin. Nacionalni interes podrazumeva postojanje konsenzusa unutar zajednice o ciljevima i željenim ishodima interakcije društva s njegovim okruženjem. U slučaju „evropskog puta Srbije“ konsenzus ne postoji. Umesto njega isfabrikovan je mit o tome da je debata završena – a nje nikada nije bilo.
Srbi ne smeju da dopuste da budu podvrgnuti odlukama od životnog značaja za ova današnja i još nerođena pokoljenja na bazi PR spinovanja i medijskih manipulacija nekoliko desetina ljudi. Stoga je neophodno naprosto ne prihvatiti diskurs svršenog čina. Možda je članstvo u EU poželjno, ali trebalo bi da podvrgnemo tu maglovitu perspektivu testu željenih ishoda za narod i državu, testu političkih, vojno-bezbednosnih, ekonomskih, teritorijalnih i kulturnih posledica „Evrope“. Pojavljuje se više problema nego rešenja, od insistiranja EU da zemlje članice prihvataju diskreditovani model multikulturalizma – oličen u imigrantskim geto enklavama Birmingema, Malmea ili Marseja – do nametanja desetina hiljada birokratskih propisa, direktiva i normi koje ulaze direktno u zakonodavstvo zemalja članica bez ikakve parlamentarne procedure.
Pitanje je vremena kada bi EU Srbiji kao članici stavila do znanja da je poželjno popuniti napuštena seljačka imanja po Toplici ili Vranjanskom okrugu imigrantima iz Anadolije i Istambula, pogotovo ako mogu da dokažu da su im preci na tim prostorima imali posede pre nego što su bili „verski i etnički počišćeni“ posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Ovo je, inače, već otvoreno pomenuo turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu kao jedan od načina da Srbija ispravi navodne istorijske nepravde prema „svojim“ muslimanima – nepravde koje navodno počinju sa „Sretenjem zločinaca“, kako to reče muftija Zukorlić. Da će „Evropa“ takvoj varijanti neootomanske strategije ići naruku – nema nikakve sumnje. Što se Brisela tiče, Balkan je već „viđen“ kao utešna nagrada Turskoj za neulazak u EU. Uostalom, čelnici Unije su svesni da nemaju načina da se suprotstave neootomanizmu u ekspanziji – a u svom sadašnjem izdanju EU ionako nema moralne snage da to učini u ime civilizacijskih tekovina autentične Evrope.

UKRCAVANJE PACOVA NA BROD KOJI TONE
U međuvremenu, „srpski nacionalni interes“ ostaje virtualno-mitska kategorija poput jednoroga. Svi znamo kako izgleda, samo nikako da ga vidimo uživo. U međuvremenu zreliji narodi od Srba takav luksuz sebi ne dozvoljavaju. Kod njih priroda konsenzusa o bitnim interesima u principu ostaje nesporna čak i onda kada su pripadnici elita podeljeni naizgled nepremostivim ideološkim barijerama. Budimo konkretni: ono šta danas rade i čemu teže naslednici Mao Ce Tunga u Pekingu – a cilj im je optimalizacija ekonomske snage i vojnopolitičkog uticaja Kine – nije bitno drukčije od onoga šta bismo očekivali da čine naslednici Čang Kaj Šeka, da je Kuomintang kojim slučajem pobedio 1949. godine u Kineskom građanskom ratu.
I u srpskom neposrednom okruženju, ponašanje hrvatskih, mađarskih, bugarskih ili albanskih elita – pretkomunističkih, komunističkih, postkomunističkih – ukazuje na postojanje spontano nastalog konsenzusa o bitnim nacionalnim interesima. Taj konsenzus postoji, dakle, čak i među narodima sa daleko kraćom i manje bogatom istorijom samostalne državnosti. Hrvati tako nemaju problema da izaberu predsednika – „postnacionalistu“, pošto je posao od 1941-1945. i 1991-1995. godine uspešno obavljen od strane njegovih prethodnika. Hrvatski konsenzus o nepovratnosti svršenog čina – oličenog u izbegličkim kolonama na autoputu od Mitrovice do Beograda – čvrst je kao granit, ali ga više nije potrebno isticati… pogotovo imajući u vidu činjenicu da se sami čelnici Srbije ustručavaju da to učine.
Gubitak konsenzusa u srpskom političkom biću počinje još uvek donekle misterioznom Niškom deklaracijom Narodne skupštine Kraljevine Srbije iz jeseni 1914, koja je urodila fatalnim plodovima na Krfu 1917. i u Beogradu 1. decembra 1918. godine. U predmodernoj istoriji Srba jedini uporedivi slučaj raskoraka između lično funkcionalne motivacije ključnog donosioca odluka i sistemski funkcionalnih ciljeva državne zajednice imamo kod cara Dušana, koji je bitno oslabio državu bolesnom ambicijom da zgrabi više nego što može da svari. Slično je regent, kasniji kralj Aleksandar Karađorđević učinio ujedinjenjem 1918, a potom pučisti 27. marta 1941. godine samoubilačkim izazovom Rajhu na vrhuncu snage. Svi oni su odraz bitno umanjene sposobnosti Srba da trezveno artikulišu nacionalne interese i da ih potom dostojno i dosledno brane.
Odbrana interesa iziskuje spoznaju da je EU već godinama u dubokoj političkoj, ekonomskoj i institucionalnoj krizi. Kako je sa dozom britanskog humora primetio Džon Lohland prilikom prošlogodišnje posete Beogradu, vlast u Srbiji je poput pacova koji se upinje da se ubaci na brod koji tone, umesto da sa njega beži glavom bez obzira.

DUHOVNA, KULTURNA I MORALNA OBNOVA
Od oktobra 2000. godine srpskom politikom dominira evropsko pitanje. Za tih deset godina, za koliko je evropska politika potopila srpsku, Srbija nije postigla ništa. Pri tome, Srbija je platila najvišu cenu gubljenjem dela teritorije baš zbog EU u koju sada želi da se učlani. Evropska unija sada u sve hoće da se umeša. Ne samo što na silu upravlja Kosovom, već se ubacuje i kao glavni arbitar u BiH. I dok se rat u Bosni i raspad Jugoslavije vremenski udaljuju i dalje nema uravnotežene analize. Kriza u kojoj se nalazi Evropa je strukturna i ne može da bude rešena dok se struktura ne raspadne. Budućnost EU nije ništa ružičastija nego njena sadašnjost.
Beogradska politička nomenklatura se ponaša kao da briselski carevi i dalje imaju novo odelo, a ne smeta joj ni njihova sve izrazitija bahatost u postavljanju beskrajnih uslova Srbiji. Politički proces u režiji EU sada se svodi na praksu iznuđivanja ideološki poželjnih ishoda definisanih od strane neizabrane Evropske komisije. Cilj se definiše, a potom se pušta u pogon medijska mašinerija. Ako se ideološki zacrtan cilj ne ostvari, to znači da „demokratija“ nije uspešno funkcionisala. Samim tim proces mora da se ponovi sve dok birači ne budu iscrpljeni i dovedeni u potčinjeno stanje – kao što se desilo posle više puta ponovljenih referenduma u Danskoj ili Irskoj. U suprotnom, ključne odluke se naprosto donose bez njihovog znanja ili odobrenja.
Optimalno rešenje za stvarno postojeću Evropu bilo bi da se raspadne monetarna unija sedamnaestorice i da se radikalno decentralizuje briselska kvazi-Evropa dvadesetsedmorice. Nijedna od ovih alternativa, međutim, ne predstavlja zamislivu opciju u očima onih koji rukovode Unijom zarad sopstvene profesionalne, finansijske i emotivne dobrobiti. Da bi ostvarili svoje zamisli oni moraju da preopterećene poreske obveznike Hanovera i osiromašene radnike Soluna drže u stanju potčinjenosti neumoljivom aparatu koji je nepodložan demokratskom nadzoru. „Evropa“ je svakoj kontroli otrgnuti Levijatan koji je sociološki uporediv sa nomenklaturama vladajućih državno-partijskih oligarhija u zemljama „realnog socijalizma“ pre 1989. godine.
Ta i takva EU nije vredna nikakve žrtve, a ponajmanje odricanja od tapije na Kosovo i Metohiju. Ako se danas ne ode do kraja u kapitulanstvu, dugoročni ishod otvara razne mogućnosti za kreativni pristup neke buduće vlasti kosovskom pitanju. Ništa nije „gotovo“ jer se istorija ubrzava. Amerika je 1949, posle pobede komunista, ostala pri stavu da je samo Čang Kajšekov režim legalna vlada Kine. Od te fikcije Nikson je odustao, ali tek posle dve decenije.
Utešna je činjenica da se promena globalnih prilika u srpsku korist neće meriti decenijama već godinama. Nijedna imperija nije trajala večito, premda su neke, poput rimske i vizantijske, bile dugog veka jer su počivale na jakim vrednosnim i ekonomskim temeljima. Američko-briselska imperija, za razliku od njih, pati od niza strukturnih slabosti koje će postajati sve izraženije.
Srbija još ima šansu da spoljnopolitičke opcije kreativno koncipira i da ih u hodu prilagođava novim okolnostima. Strateški cilj je da Srbija bude vazda spremna za carpe diem! – za radikalnu izmenu zapadnobalkanske arhitekture nametnute devedesetih, čim nastupi trenutak za novu podelu geopolitičkih karata. Do tog trenutka, koji će zasigurno doći, prevashodni unutrašnji zadatak je duhovna, kulturna i moralna obnova srpske nacije, kao preduslov demografskog, ekonomskog i vojnopolitičkog oporavka.
Briselski i vašingtonski pobornici stava da će Srbi prihvatiti neminovnost gubitka teritorije imaju samo jednu opciju, a to je pucanje srpske volje i lomljenje srpske upornosti. Oni nemaju rezervnu varijantu. Ako postane jasno da su se prevarili, na opšte iznenađenje postepeno će prestati politika batine i počeće da se nude i neke sočne i krupne šargarepe, umesto povremenog mlataranja mršavom briselskom šargarepicom koja brže-bolje biva sakrivena iza leđa.
Kako bi rekao pokojni američki predsednika Frenklin Ruzvelt, u svom otporu zapadnom diktatu Srbi nemaju ničeg da se plaše, osim samog straha.

[/restrictedarea]