Кандидатура бесмисла

Пише Срђа Трифковић

Шта мотивише људе који воде ову земљу да прихватају диктате који нарушавају битне националне и државне интересе – оличене у територијалном интегритету и поштовању уставног поретка – у замену за политички неупотребљиву (и неуновчиву) титулу

 

Нећемо понављати општа места о политичкој безначајности статуса кандидата за чланство у ЕУ без одређења временских термина за почетак приступних преговора, нити се подсећати да је такву „привилегију“ могуће уживати деценијама без већег помака ка жељеном циљу.
Такође је непотребно подсећање на ноторну чињеницу да у Бриселу и у кључним престоницама двадесетседморице постоји „замор проширења“, чији је резултат једва прикривени консензус да после пријема Хрватске следи дуги низ година када ће врата која раздвајају чекаоницу од клуба остати закључана.
Осим тога читаоцима „Печата“ непотребно је указивати да фуснота уз „Косово“ представља де факто признање званичног Београда да илегална творевина на сувереној територији Републике Србије ужива легалитет и легитимитет. Покушаји порицања суштине новоствореног стања увредљиви су и непристојни.
Основно је питање шта мотивише људе који воде ову земљу да прихватају диктате који нарушавају битне националне и државне интересе – оличене у територијалном интегритету и поштовању уставног поретка – у замену за политички неупотребљиву (и неуновчиву) титулу.

ЕВРОПА И НЕООТОМАНСКА СТРАТЕГИЈА

[restrictedarea]

Нема сумње да неки од њих, из њима добро знаних разлога, свесно поступају у корист српске штете: доказ није само „препознавање по плодовима“ већ и богата Викиликс документација.  Ако ипак допустимо могућност да међу доносиоцима кључних одлука има и људи који нису зарад моћи и новца потписали фаустовски пакт, њихов проблем је у суштинском неразумевању концепта националног интереса. Они падају на елементарном испиту раздвајања животних интереса државе и нације – интереса првог реда – од секундарних интереса који су пуко средство остварења првих, виталних циљева.
Грешка у флоскули „Европа“ и(ли) „Косово“ јесте стављање те две категорије интереса у исту раван. Очување правно и морално нетакнуте тапије на Косово и Метохију интерес је првог реда. Приступање ЕУ, чак и под све мање изгледном претпоставком да представља остварљиву опцију, секундарни је интерес који би требало да служи примарном циљу. Адекватна је паралела са дилемом Краљевине Србије у време аустријског ултиматума јула 1914. године. Очување националне части и државног суверенитета (одбијање учешћа аустријских полицијских органа у истрази на територији Србије) јасно је схваћено као интерес првог реда, у поређењу са којим је чак и очување мира да би се спречио судар са далеко надмоћнијом силом – представљало другоразредни циљ.
Неразумевање суштинске разлике између животно важног циља и пуког средства за његово остварење оличено је у пароли „Европа нема алтернативу“. То је као да тежак срчани болесник понавља како „учлањење у теретану нема алтернативу“ – а при том и даље пуши, вечера тешка, масна јела и одбија лакше доступне, а при том мање опасне облике терапије. Неопходност веће разноликости српских опција диктира не само чињеница да Немачка и Велика Британија не желе Србију у ЕУ (да о Пољској или Литванији не говоримо, оне раде шта им је наложено), већ и нужност развоја стратегије опстанка независно од тога какви су изгледи Србије да у бриселски клуб буде икада пуштена.
Стратегија опстанка намеће елементарно питање које мора да буде не само постављено, већ и подвргнуто свестраној јавној дебати: да ли је у националном интересу Србије да уђе у ЕУ? Те дебате никада није било, јер су контролори јавног дискурса наметнули став да је она нелегитимна: већ само артикулисање питања је наводно „антиевропски“ чин. Национални интерес подразумева постојање консензуса унутар заједнице о циљевима и жељеним исходима интеракције друштва с његовим окружењем. У случају „европског пута Србије“ консензус не постоји. Уместо њега исфабрикован је мит о томе да је дебата завршена – а ње никада није било.
Срби не смеју да допусте да буду подвргнути одлукама од животног значаја за ова данашња и још нерођена покољења на бази ПР спиновања и медијских манипулација неколико десетина људи. Стога је неопходно напросто не прихватити дискурс свршеног чина. Можда је чланство у ЕУ пожељно, али требало би да подвргнемо ту магловиту перспективу тесту жељених исхода за народ и државу, тесту политичких, војно-безбедносних, економских, територијалних и културних последица „Европе“. Појављује се више проблема него решења, од инсистирања ЕУ да земље чланице прихватају дискредитовани модел мултикултурализма – оличен у имигрантским гето енклавама Бирмингема, Малмеа или Марсеја – до наметања десетина хиљада бирократских прописа, директива и норми које улазе директно у законодавство земаља чланица без икакве парламентарне процедуре.
Питање је времена када би ЕУ Србији као чланици ставила до знања да је пожељно попунити напуштена сељачка имања по Топлици или Врањанском округу имигрантима из Анадолије и Истамбула, поготово ако могу да докажу да су им преци на тим просторима имали поседе пре него што су били „верски и етнички почишћени“ после Берлинског конгреса 1878. године. Ово је, иначе, већ отворено поменуо турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу као један од начина да Србија исправи наводне историјске неправде према „својим“ муслиманима – неправде које наводно почињу са „Сретењем злочинаца“, како то рече муфтија Зукорлић. Да ће „Европа“ таквој варијанти неоотоманске стратегије ићи наруку – нема никакве сумње. Што се Брисела тиче, Балкан је већ „виђен“ као утешна награда Турској за неулазак у ЕУ. Уосталом, челници Уније су свесни да немају начина да се супротставе неоотоманизму у експанзији – а у свом садашњем издању ЕУ ионако нема моралне снаге да то учини у име цивилизацијских тековина аутентичне Европе.

УКРЦАВАЊЕ ПАЦОВА НА БРОД КОЈИ ТОНЕ
У међувремену, „српски национални интерес“ остаје виртуално-митска категорија попут једнорога. Сви знамо како изгледа, само никако да га видимо уживо. У међувремену зрелији народи од Срба такав луксуз себи не дозвољавају. Код њих природа консензуса о битним интересима у принципу остаје неспорна чак и онда када су припадници елита подељени наизглед непремостивим идеолошким баријерама. Будимо конкретни: оно шта данас раде и чему теже наследници Мао Це Тунга у Пекингу – а циљ им је оптимализација економске снаге и војнополитичког утицаја Кине – није битно друкчије од онога шта бисмо очекивали да чине наследници Чанг Кај Шека, да је Куоминтанг којим случајем победио 1949. године у Кинеском грађанском рату.
И у српском непосредном окружењу, понашање хрватских, мађарских, бугарских или албанских елита – преткомунистичких, комунистичких, посткомунистичких – указује на постојање спонтано насталог консензуса о битним националним интересима. Тај консензус постоји, дакле, чак и међу народима са далеко краћом и мање богатом историјом самосталне државности. Хрвати тако немају проблема да изаберу председника – „постнационалисту“, пошто је посао од 1941-1945. и 1991-1995. године успешно обављен од стране његових претходника. Хрватски консензус о неповратности свршеног чина – оличеног у избегличким колонама на аутопуту од Митровице до Београда – чврст је као гранит, али га више није потребно истицати… поготово имајући у виду чињеницу да се сами челници Србије устручавају да то учине.
Губитак консензуса у српском политичком бићу почиње још увек донекле мистериозном Нишком декларацијом Народне скупштине Краљевине Србије из јесени 1914, која је уродила фаталним плодовима на Крфу 1917. и у Београду 1. децембра 1918. године. У предмодерној историји Срба једини упоредиви случај раскорака између лично функционалне мотивације кључног доносиоца одлука и системски функционалних циљева државне заједнице имамо код цара Душана, који је битно ослабио државу болесном амбицијом да зграби више него што може да свари. Слично је регент, каснији краљ Александар Карађорђевић учинио уједињењем 1918, а потом пучисти 27. марта 1941. године самоубилачким изазовом Рајху на врхунцу снаге. Сви они су одраз битно умањене способности Срба да трезвено артикулишу националне интересе и да их потом достојно и доследно бране.
Одбрана интереса изискује спознају да је ЕУ већ годинама у дубокој политичкој, економској и институционалној кризи. Како је са дозом британског хумора приметио Џон Лохланд приликом прошлогодишње посете Београду, власт у Србији је попут пацова који се упиње да се убаци на брод који тоне, уместо да са њега бежи главом без обзира.

ДУХОВНА, КУЛТУРНА И МОРАЛНА ОБНОВА
Од октобра 2000. године српском политиком доминира европско питање. За тих десет година, за колико је европска политика потопила српску, Србија није постигла ништа. При томе, Србија је платила највишу цену губљењем дела територије баш због ЕУ у коју сада жели да се учлани. Европска унија сада у све хоће да се умеша. Не само што на силу управља Косовом, већ се убацује и као главни арбитар у БиХ. И док се рат у Босни и распад Југославије временски удаљују и даље нема уравнотежене анализе. Криза у којој се налази Европа је структурна и не може да буде решена док се структура не распадне. Будућност ЕУ није ништа ружичастија него њена садашњост.
Београдска политичка номенклатура се понаша као да бриселски цареви и даље имају ново одело, а не смета јој ни њихова све изразитија бахатост у постављању бескрајних услова Србији. Политички процес у режији ЕУ сада се своди на праксу изнуђивања идеолошки пожељних исхода дефинисаних од стране неизабране Европске комисије. Циљ се дефинише, а потом се пушта у погон медијска машинерија. Ако се идеолошки зацртан циљ не оствари, то значи да „демократија“ није успешно функционисала. Самим тим процес мора да се понови све док бирачи не буду исцрпљени и доведени у потчињено стање – као што се десило после више пута поновљених референдума у Данској или Ирској. У супротном, кључне одлуке се напросто доносе без њиховог знања или одобрења.
Оптимално решење за стварно постојећу Европу било би да се распадне монетарна унија седамнаесторице и да се радикално децентрализује бриселска квази-Европа двадесетседморице. Ниједна од ових алтернатива, међутим, не представља замисливу опцију у очима оних који руководе Унијом зарад сопствене професионалне, финансијске и емотивне добробити. Да би остварили своје замисли они морају да преоптерећене пореске обвезнике Хановера и осиромашене раднике Солуна држе у стању потчињености неумољивом апарату који је неподложан демократском надзору. „Европа“ је свакој контроли отргнути Левијатан који је социолошки упоредив са номенклатурама владајућих државно-партијских олигархија у земљама „реалног социјализма“ пре 1989. године.
Та и таква ЕУ није вредна никакве жртве, а понајмање одрицања од тапије на Косово и Метохију. Ако се данас не оде до краја у капитуланству, дугорочни исход отвара разне могућности за креативни приступ неке будуће власти косовском питању. Ништа није „готово“ јер се историја убрзава. Америка је 1949, после победе комуниста, остала при ставу да је само Чанг Кајшеков режим легална влада Кине. Од те фикције Никсон је одустао, али тек после две деценије.
Утешна је чињеница да се промена глобалних прилика у српску корист неће мерити деценијама већ годинама. Ниједна империја није трајала вечито, премда су неке, попут римске и византијске, биле дугог века јер су почивале на јаким вредносним и економским темељима. Америчко-бриселска империја, за разлику од њих, пати од низа структурних слабости које ће постајати све израженије.
Србија још има шансу да спољнополитичке опције креативно конципира и да их у ходу прилагођава новим околностима. Стратешки циљ је да Србија буде вазда спремна за carpe diem! – за радикалну измену западнобалканске архитектуре наметнуте деведесетих, чим наступи тренутак за нову поделу геополитичких карата. До тог тренутка, који ће засигурно доћи, превасходни унутрашњи задатак је духовна, културна и морална обнова српске нације, као предуслов демографског, економског и војнополитичког опоравка.
Бриселски и вашингтонски поборници става да ће Срби прихватити неминовност губитка територије имају само једну опцију, а то је пуцање српске воље и ломљење српске упорности. Они немају резервну варијанту. Ако постане јасно да су се преварили, на опште изненађење постепено ће престати политика батине и почеће да се нуде и неке сочне и крупне шаргарепе, уместо повременог млатарања мршавом бриселском шаргарепицом која брже-боље бива сакривена иза леђа.
Како би рекао покојни амерички председника Френклин Рузвелт, у свом отпору западном диктату Срби немају ничег да се плаше, осим самог страха.

[/restrictedarea]