Kandidat pod fantomkom

Piše Nikola Vrzić

Dačićeva policija i Tadićeva diplomatija uspešno su, dugim cevima i olovkom, u samo dva dana zaokružile državnost nezavisnog Kosova. Kakvi su tajni dogovori u Beogradu prethodili dvostrukoj izdaji, nagrađenoj nastavkom EU integracija za obe susedne „države“, Srbiju i Kosovo?

 

Gledajte ih. Boris Tadić podigao bradu, isturio vilicu i nadmoćno se smeška, napokon zadovoljan. Ivica Dačić veselo i sa mikrofonom u ruci, s violinom uz uvce i prstom uzdignutim visoko, u Briselu peva ljubavnu pesmu Halida Bešlića. Ispred bine, uz svog predsednika, njišu se Vuk Jeremić i Dušan Petrović, ministri. Opšta radost, tek osenčena setom Bešlićeve „Miljacke“; ali sarajevski ljubavni jadi, jer drugih jada oni sada nemaju, gube se u opštoj EUforiji. Predložili su ih, naime, za kandidata za člana Evropske unije!
Ovu radost nemamo pravo da im zaboravimo, ni da im oprostimo. Jer srpski je državni vrh, ove nedelje u Briselu, pesmom proslavljao plodove svog prošlonedeljnog napada i na Srbe i na Srbiju. Slavili su zato što je srpska Žandarmerija učinila ono što ROSU Hašima Tačija nisu uspele, rasturivši srpske barikade nezavisnom Kosovu; slavili jer je Borko Stefanović, u ime Srbije, istovremeno nezavisnom Kosovu podario državnost i međunarodno priznanje. Raspevana izdaja. Tako da, zaista, prava na zaborav i oprost nemamo ni mi, ni oni.

TAJNI DOGOVOR SA EULEKS-om
A još koliko prošle srede predsednik Boris Tadić bio nam je utučen. „Ne mogu da iskažem optimizam“, kazao je dok su briselski pregovori o regionalnom predstavljanju Kosova još trajali, a srpske barikade i dalje blokirale puteve koji vode ka Tačijevim carinicima na Jarinju i Brnjaku. „Ali borimo se“, dodao je. Već u noći između srede i četvrtka saznali smo protiv koga se to, tačno, predsednik Srbije bori…
Te je noći, maskirana mrakom i fantomkama koje su im pokrile lica, ali su razotkrile njihovu pravu, banditsku prirodu, srpska Žandarmerija udarila na Srbe na barikadi kod Jarinja. Sledećeg jutra uklonjena je i barikada kod prelaza Brnjak. Srpska je policija zatvorila alternativne, šumske puteve kojima je srpski Kosmet zaobilazio Tačijevu „republiku Kosova“, instaliranu jesenas pomoću EULEKS-a i KFOR-a na Jarinju i Brnjaku. Sever Kosova odsekla je od ostatka Srbije. Tačijeve fantomke s juga, Dačićeve i Tadićeve sa druge strane, severni kosovski geto zatvorile su hermetički. Jedini izlaz: prihvatanje nezavisnog Kosova, oličenog u carinicima i policajcima pod komandom veletrgovca ljudskim organima.
Istovremeno, u četvrtak ujutru carinici i policajci počeli su da kontrolišu i voz Kraljevo-Zvečan. Zvečan i Zubin Potok, Leposavić i Kosovsku Mitrovicu okružilo je nezavisno Kosovo, voljom Tadićeve i Dačićeve Srbije, i takvu realnost ima da prizna svaki Srbin koji hoće da napusti prostor ove četiri opštine.
Nije nam ova sramna srpska izdaja Srba, ovo guranje kosovskih nesrećnika u ralje Tačijeve države, stiglo niotkuda ili neočekivano i odjednom. Reč je o kontinuitetu državotvorne politike Tadićevog Beograda; državotvorne, u smislu njegove pomoći u izgradnji države Kosovo. Podsećamo: briselskim sporazumom o „slobodi kretanja“ – kada se Borko Stefanović izborio da kosovski Srbi više ne smeju da koriste srpske automobilske tablice kosovskih gradova, već „statusno neutralne“ KS tablice – svaki je naš sugrađanin iz južne pokrajine osuđen da postane državljanin „republike Kosova“, budući da su mu za te statusno neutralne tablice neophodna statusno sasvim jasno određena dokumenta nezavisnog Kosova. Od njihove lične karte nadalje.
Ona mala, a tako bestidna noćna akcija srpske Žandarmerije uvertiru je imala u utorak i sredu, kada je u Beograd doputovao Gzavije de Marnjak, šef EULEKS-a. Razgovarao je sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, sa ministrom policije Ivicom Dačićem, sa ministrom za Kosovo i Metohiju Goranom Bogdanovićem. Beležimo zanimljivu pojedinost: da se De Marnjak sastao sa Tadićem i Dačićem saznali smo tek iz (neopreznog?) saopštenja EULEKS-a, pošto  predsednikov i ministrov kabinet o tim sastancima nisu ni obavestili javnost. A obavešteni smo, recimo, da se predsednik tih dana sastao sa generalnim sekretarom Svetske turističke organizacije (zove se Taleb Raifaji, ako je to ikome bitno), i da su razgovarali o razvoju turističkih potencijala Srbije… Da li ćutanje predsednikovog Kabineta o njegovom kudikamo važnijem sastanku, sa šefom EULEKS-a, svedoči o pokušaju da se sakrije ono o čemu su razgovarali? I o čemu su se, u potaji, dogovorili. Jer, kako je saopštio EULEKS, razgovori su bili „plodonosni“, a razgovarano je o „trajnoj i bezuslovnoj slobodi kretanja na severu“ i podršci EULEKS-a u sprovođenju onoga što je dogovoreno u Briselu. Među onime što je dogovoreno je i IBM sporazum o uspostavljanju granice između Srbije i Kosova, kojem su prepreka (bile) srpske barikade pred Jarinjem i Brnjakom. Pa je baš posle tog plodonosnog razgovora srpska Žandarmerija nasrnula na Srbe, čuvare tih barikada…
De Marnjak je pride, u intervjuu „Tanjugu“, otkrio i da se razgovaralo i o (ne)funkcionisanju suda u severnom delu Kosovske Mitrovice još od proglašenja kosovske nezavisnosti, i da će se „videti šta će biti u narednim danima i nedeljama. Naši tužioci i sudije sprečeni su da uđu u sud. Nadam se da ćemo uskoro moći to da promenimo. Razuman sam optimista da ćemo uskoro moći da nastavimo naš posao tamo. To je važno za ljude i svakodnevni život, a naši tužioci i sudije su spremni“. Uzmemo li u obzir i da je Volfram Mas, ambasador Nemačke u Beogradu, ovih dana zloslutno ponovio da „imamo određena načelna očekivanja koja se odnose na lokalne izbore i paralelne strukture, koje je kancelarka Angela Merkel formulisala, i to se nije promenilo“, razložno je pretpostaviti da će „u narednim danima i nedeljama“ EULEKS – uz dogovoreno, tiho mirenje Beograda sa realnošću – pokušati da i na severu Kosova uspostavi vladavinu prava. Odnosno, da i tu instalira tužioce i sudije koji će sprovoditi ustav i zakone nezavisnog Kosova.
A tome će, po logici stvari, prethoditi uklanjanje preostalih barikada, onih koje su van domašaja Dačićevih i Tadićevih žandara pod fantomkama. Beograd je, tvrdi beogradski dnevnik „Pravda“ pozivajući se na svoj izvor u EULEKS-u, dao „zeleno svetlo da KFOR, kosovska policija i EULEKS specijalci preduzmu mere na uklanjanju barikada sa kosovske strane“. Navodno, „Beograd se saglasio da stoji po strani tokom akcije uklanjanja barikada, ukoliko ih u narednih najviše deset dana Srbi sami ne uklone“.
Mada bi, s obzirom na pokazane rezultate, možda i najprobitačnije bilo da Hašim Tači i EULEKS angažuju maskirane srpske žandare, da oni razbiju barikade kosovskih Srba. Time bi i Rezolucija 1244, deo koji govori o povratku srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu, bila ispunjena, i svi bi mogli da se pohvale svojim uspehom…

ISTORIJSKI TEST IZDAJE

[restrictedarea]

Prošlonedeljna živa diplomatska aktivnost, otpočela sastancima sa De Marnjakom (i Talebom Raifajiem), nastavljena je kada je u Beograd, iznenada, doputovao Gvido Vestervele, nemački ministar spoljnih poslova. Ne znamo da li je sa sobom poveo i Mihaela Mronca, svog bračnog druga. Ali posle sastanaka koje je imao sa predsednikom Tadićem i šefom srpske diplomatije Jeremićem videli smo da se svi oni zadovoljno smeškaju, i nećemo ni da nagađamo šta je tačno ambasador Mas mislio kada je, posle ovih susreta, rekao da su nam odnosi postali „ekstremno bliski“. Tek, priznao je sam Jeremić, Vesterveleova poseta („Znak priznanja za sve ono što ste učinili i istovremeno gest ohrabrenja za poslednje metre koji su preostali“) bila je „ključna za postizanje dogovora Beograda i Prištine“. Čime je tačno Vestervele ohrabrio (srpskim jezikom rečeno: naterao, primorao, ucenio…) Jeremića i Tadića da prihvate jedan od dosad najpogubnijih briselskih dogovora, pokazaće nam, možda, neki novi Vikiliks…
Elem, pošto je Vestervele pogurao Tadića i Jeremića za tih nekoliko poslednjih metara, Borko Stefanović je u Briselu postigao sporazum kojim je Srbija, kažu, pobedila. Tako reče Boris Tadić: „Postignutim dogovorom politika ‘i Evropa i Kosovo’ koju sam vodio i za koju sam dobio podršku građana Srbije prošla je ovaj istorijski test, čime je dokazano da je taj pristup jedino realan i onaj koji donosi rezultate. Ta politika obezbeđuje evropsku budućnost Srbije, čuva naše nacionalne interese, ali i pokazuje da je Srbija faktor stabilnosti jugoistočne Evrope“. Na predsednika se, u pohvalama predsednikovoj politici, nadovezao gradonačelnik Beograda Dragan Đilas: „Zahvaljujući takvoj politici danas u Srbiji niko nije gubitnik, jer današnji dobitnik su Srbija i svi njeni građani koji žele bolji život i sebi i svojoj deci“. Dok se Ivica Dačić pohvalio da je „Srbija pokazala da zna da štiti nacionalne interese“ i da „to može da se postigne insistirajući na konstruktivnom i mirnom rešenju“.
Onda su slobodnim srpskim medijima prodefilovali analitičari koji su nas uveravali da se u Briselu zaista dogodilo to što je Tadić rekao da se dogodilo. „Postignuti dogovor je veliki uspeh srpske diplomatije u izuzetno teškim uslovima“ (Vladimir Todorić, Centar za moderne politike), „Srbija je uspela da zaštiti svoje vitalne interese u poslednjoj rundi pregovora“ (Nikola Jovanović, časopis „Izazovi evropskih integracija“), „Za Beograd je značajno to što će pored naziva Kosovo biti navedena Rezolucija 1244“ (Ognjen Pribićević, bivši ambasador u Nemačkoj), „Na duži rok Srbija je uspela da dobije određeno priznanje i simpatije tamo gde ih ranije, možda, nije imala“ (Sonja Liht, Fond za političku izuzetnost), „Iz Brisela su stigle dobre vesti za Srbiju…“ (Predrag Simić, bivši ambasador u Parizu)
Bednici, svi oni zajedno. Zato što je Srbija, Borkovim briselskim sporazumom, omogućila Kosovu da postane ono što dosad nije bilo. Država; međunarodni subjekt. Omogućio je Borko Stefanović nezavisnom Kosovu da „učestvuje samostalno i govori u svoje ime na svim regionalnim skupovima“ (tačka 4) i da samostalno potpisuje sve ugovore i dokumenta (tačka 5). Time je Srbija prihvatila jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i direktno se odrekla Rezolucije 1244, budući da je UNMIK-u oduzela pravo i obavezu da, u ime te teritorije, naše pokrajine, prisustvuje regionalnim sastancima i potpisuje međudržavna dokumenta. Sva dokumenta dosad je, naime, potpisivao UNMIK. Ubuduće, potpisivaće ih predstavnici Kosova. („Nismo zainteresovani da učestvujemo na sastancima gde se svi učesnici slažu o učešću Kosova“, već je izjavio portparol UNMIK-a Olivije Salgado). Zastave Srbije i Kosova zavijoriće se ravnopravno, jedna pored druge, već prvom prilikom (osim u Beogradu i Prištini. Tačkom 7 ostavljena je mogućnost da budu istaknute samo zastave domaćina i EU, tek da dogovor ne bode oči domaćoj javnosti)… Ako su nam to dobre vesti, onda smo mi Šiptari. Ili nas oni bednici žestoko lažu.
I sasvim je jasno da je famozna fusnota, zvezdica pored imena Kosovo („Ovaj naziv ne utiče na stav o statusu i u skladu je sa UNSB 1244 i mišljenjem MSP-a o Deklaraciji nezavisnosti Kosova“), o kojoj se, tobože, toliko pregovaralo, samo jadna maska namenjena srpskoj javnosti, maska koja ne znači ama baš ništa. Sa zvezdicom ili bez nje, da podvučemo, predstavnici Kosova će učestvovati u regionalnim organizacijama nezavisno i od Beograda i od Rezolucije 1244, odnosno UNMIK-a.
Štaviše, nije Srbija odobrila nezavisnom Kosovu da učestvuje samo u regionalnim, balkanskim organizacijama, već ga je lansirala i prema EU integracijama („To takođe uključuje sastanke sa institucijama EU u okviru evropske agende“, stoji u tački 10 sporazuma). Direktna posledica tačke 10 stigla je već ove nedelje, kada je Savet EU „primio k znanju nameru Evropske komisije da pokrene izradu Studije izvodljivosti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Kosova“, i samo Španiji i Kipru imamo da zahvalimo što formulacija nije bila i povoljnija po Kosovo. Za razliku od njih, predsednik Srbije, taj borac za naše interese ako smo mi Šiptari, rekao je da se „ne protivi otvaranju razgovora EK sa Prištinom o Studiji izvodljivosti“… Pa je nonšalantno, kao da ga se to baš i ne tiče, dodao: „Ukoliko je Studija izvodljivosti način da se približimo priznanju nezavisnosti Kosova, onda to nije problem samo za Srbiju, već za sve. Ne mešam se u pitanja EU, to je na državama članicama“. Strašno.
A naravno da sve može da bude još i gore. Da spomenuta tačka 10 sporazuma – koja govori da se zaključci odnose na „postojeće i buduće međuvladine organizacije ili sporazume čiji je cilj da promovišu saradnju, ili integraciju u regionu Balkana“, kao i „sastanke sa institucijama EU u okviru evropske agende“ – bude pročitana i kao dozvola da Kosovo (sa zvezdicom) bude učlanjeno i u druge međunarodne organizacije. Ali o tom potom, malo strpljenja, to nam tek sledi…
Uostalom, kakav je, tačno, efekat proizvela „diplomatska pobeda Srbije“ i položeni „istorijski test“, posvedočila je, recimo, američka državna sekretarka Hilari Klinton: „Ovo je važan korak za Kosovo. Ovi dogovori u skladu su sa njegovom nezavisnošću, teritorijalnim integritetom i suverenitetom, i time približavaju Kosovo njegovoj punoj integraciji u Evropu, što SAD nastavljaju da podržavaju“. A i šefica EU diplomatije Ketrin Ešton i Štefan File, evropski komesar za proširenje, posle briselskog sporazuma saopštili su da će „Kosovo od sada imati istu evropsku perspektivu kao i drugi u regionu“…
I zaista, Kosovo je već započelo proceduru učlanjenja u ukupno 36 regionalnih inicijativa i organizacija, i to kao punopravni član, „a ne posmatrač ili pridruženi član“, kako reče Petrit Selimi, zamenik ministra spoljnih poslova Kosova.

SAKRIVENI PROTOKOL
Od silne buke zbog pobede fusnotom u potpunu je, i potpuno nezasluženu, senku pao dogovor koji je Borko Stefanović postigao u Briselu prošle nedelje; „tehnički protokol“ o implementaciji IBM dogovora o uspostavljanju granice između Srbije i Kosova, postignutog 2. decembra 2011. godine. „Ovime su zaključci iz decembra prošle godine pretvoreni u operativni sporazum“, stoji u saopštenju pres službe Evropske unije. Tekst „tehničkog protokola“ nije obznanjen, sasvim sigurno ne zbog brige da javnost ne bude zamorena dosadnim, tehničkim detaljima. Jer, podsećamo, sporazumom o granici Srbija je prihvatila Tačijeve carinike i policajce na svim prelazima između Srbije i Kosova (tačke 4 i 5), dok je tačkom 6 („Srž sporazuma je jasna podela legalnih dužnosti i odgovornosti jurisdikciji svakoj od strana“) prihvatila i Ustav Kosova, onaj koji srpsku pokrajinu definiše kao nezavisnu „republiku Kosova“, i sve ostale zakone koji iz tog ustava proizlaze. A to, na kraju krajeva, znači i da je, istovremeno, sve svoje institucije na Kosovu – od Skupštine opštine, pa nadalje – proglasila nezakonitim, „paralelnim“, jer ne mogu na jednoj teritoriji da funkcionišu dva suprotna pravna sistema… Baš kako je Angela Merkel prošlog leta tražila.
I tako, samoosakaćeni i maskirani fantomkama, dođosmo na pola koraka do sticanja statusa kandidata za člana EU, statusa koji „neće doneti poboljšanje životnog standarda za većinu stanovništva. Njime se ne kupuje ni hleb, ni gorivo. On ne donosi ni više sredstava iz fondova Evropske unije“ (Mihael Erke, direktor „Fridrih Ebert“ fondacije u Beogradu). Posle rasprave u ponedeljak, koja se neočekivano odužila i dobrano u utorak, šefovi diplomatije zemalja EU „preporučili su da Srbiji bude odobren status kandidata i iščekuju da ovu odluku potvrdi Evropski savet u martu“. Đavo se krije u sitnicama, a đavolak je ovde sakriven u tome što već šefovi diplomatije zemalja EU nisu dodelili Srbiji status kandidata, iako su mogli, već su konačnu odluku prepustili šefovima država ili vlada koji se sastaju u četvrtak.
Iako sve deluje kao da je Srbija već postala kandidat, možda i nije toliko izvesno. Jer, kako reče Boris Tadić, „to je samo preporuka, ostaje još odluka Saveta EU i postoji mogućnost da se ova preporuka poništi. Nije sve gotovo, mi nastavljamo i ovih 48 sati do sastanka Saveta EU da radimo što smo do sada radili“. Da li predsednik samo prenaduvava opasnost od uskraćivanja kandidature, ne bi li nam ona postala još milija kad je ipak dobijemo? Predsednikovom zaslugom, naravno. Ili je glas moćne Rumunije, koja tobože zbog položaja Vlaha odjednom osporava naš status, toliko jači od Nemačke, Francuske, Velike Britanije i svih ostalih na gomili? U to, iz sve snage, pokušavaju da nas uvere i vlastodršci i mediji koje oni kontrolišu. Ili Tadić zna nešto što mi ne znamo? Recimo, da nismo ispunili nijedan od tzv. „Kriterijuma“ iz Kopenhagena – među kojima su i vladavina prava, funkcionisanje tržišne ekonomije i sposobnost države da se nosi sa pritiscima konkurencije i tržišnim snagama u okviru EU – a oni su nam takođe uslov za približavanje EU. Jer, komesar File „ozbiljno je zabrinut zbog reforme pravosuđa u Srbiji i veoma je nezadovoljan nacrtom antikorupcijske strategije“, i takvu su ocenu njegovi saradnici već uputili članicama EU, tvrdi „Danas“… Da li tu leži pravi razlog Tadićeve zabrinutosti?
Ali to zapravo i nije naš problem, jer unapred znamo da ćemo koristi od kandidature imati taman koliko smo je u ove četiri godine imali od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Nimalo, ne računajući gubitke koje smo pretrpeli zbog ukidanja carina. Ono što bi trebalo da nas zabrine, jeste Tadićeva najava: „Nema opuštanja i nema predaje. Borimo se do kraja i nikada nećemo odustati“. Prošli put kada je najavio nastavak borbe, Žandarmerija je razjurila Srbe koji protestuju protiv Tačija, a Borko Stefanović se u ime Srbije saglasio da je Kosovo samostalna država. Šta je sledeće? Lomljenje preostalih barikada, upad u sud u Mitrovici, neodržavanje lokalnih srpskih izbora na Kosovu i Metohiji…? U svakom slučaju, ovo je obećanje koje će, verujemo, predsednik ispuniti. U to nas je, uostalom, uverio ove nedelje u Briselu, kada je u horu sa Ivicom Dačićem veselo proslavio upućivanje nezavisnog Kosova na evropski put i uspeh srpskih policajaca koji su, na našu večitu sramotu, sa tog evropskog puta nezavisnog Kosova uklonili srpske barikade.

___________________

Pismo momka s porušene barikade srpskom žandaru

Dok ti čuvaš platu, ja čuvam svoj dom. Sestru sam izgubio, ali neću majku. Oca sam izgubio, ali neću očevinu. Braniću i majku i ognjište dok sam živ, dok ti braniš fotelju i novac, a ja ti pravim problem, kako kažeš.
Da li bi tu cev koju si sinoć upirao u mene iskoristio kada bi dobio naređenje? Kako možeš pred svoju decu znajući da si učestvovao da se oduzmu moja? Kako možeš naređenje da staviš ispred svog naroda, morala i pravde? Kako uopšte naređenje možeš da staviš ispred jednog poštenog i čestitog čoveka?
Moj otac je poginuo braneći otadžbinu kao tvoj kolega, policajac. Kada bi samo znao da mu je sina rođenog, njegov brat po dužnosti u odbrani mira i otadžbine, ugurao cevkom automata u šiptarsku zločinačku kvazirepubliku.
Ima li srca pod tom fantomkom? Čije je to srce?
Dok sebi smišljaš opravdanja misli i o tome kako si noćas izdao svoju decu, svog palog saborca, svoju otadžbinu kojoj si dao zakletvu, svoj narod koji si se zakleo da čuvaš. Praviš granicu između Srbije i njenog srca. Između nas Srba na Kosovu i vas Srba iz centralne Srbije. Dokle ide to. Ima li Boga u tebi?
Iskreno,
Milan sa barikada, momak koji brani očevinu

[/restrictedarea]