Dometi verbalnog građanskog rata

Piše Dragomir Anđelković

Demokratska stranka je pre nekoliko dana održala, verovatno ključnu, predizbornu sednicu Glavnog odbora. Na njoj je nacionalni deo srpske opozicione scene napadnut na način neprimeren pravilima iole civilizovane političke igre. „Evropski“, nema šta

DS je potvrdio delima da namerava da vodi, možda i još intenzivnije nego u vreme prethodnih izbora, prljavu kampanju. Uostalom, šta drugo i ostaje vladajućoj partiji koja ničim dobrim ne može da se pohvali? Mora da izmišlja nepostojeće „vlade u senci“ ili pušta priče o predsedničkim kandidatima koji to nisu, i tako pokušava da posvađa opoziciju. No, od formalnog početka žute predizborne konatminacije, još je bitnije što je DS srpskoj javnosti i stranim mentorima prilično nedvosmisleno poručio da će se truditi da produžiti, pa i ubrza kretanje zemlje dosadašnjom štetočinskom trasom. A ne smemo da previdimo ni to što uveliko stižu potvrde da DS i dalje uživa punu podršku krajnje antisrpskih političkih činilaca na Zapadu.

NOVI TALAS SAMODESTRUKCIJE

[restrictedarea]

Na Sednici je naglašeno da DS neće praviti vladu sa SNS-om, DSS-om i SRS-om, a da su predstojeći izbori od presudne važnosti, tj. da gotovo predstavljaju epohalni sukob „dobra i zla“. Jer – kako je u jeftino propagandnom tonu uskliknuo vođa DS-a – ukoliko pobede „ljudi koji su kreirali devedesete“ i sa njima oživi „nasilje nad drugim narodima i religijama“, kao i „samodestrukcija“, može se desiti da bude ugrožen „čitav proces započet dvehiljaditih“, čitava ideja „evropske, modernizujuće Srbije, koja menja sistem vrednosti i poboljšava kvalitet  života“.
Nije rečeno jedino čiji kvalitet života je unapređen. Sigurno je čak i vrh DS-a svestan da bi bilo smešno, u uslovima kada državom hara epidemija bede, da kaže da politika njihove strane poboljšava „kvalitet života građana“. No, nije im palo u oči da je jednako cinično kada drugima pripisuju „samodestrukciju“. Vidimo šta su u svakom pogledu, od ekonomije, do vitalnih nacionalnih interesa, već uradili Srbiji, a implicitno su izneli i svoj program daljeg razgrađivanja države. Pa ko je onda ovde bio i, ako mu dozvolimo biće i naredne četiri godine, državno destruktivan?
O tome govori i sledeća epizoda. Na sednici GO DS-a, za člana Predsedništva te partije izabran je dr Ivan Vujačić, profesor „Ekonomskog fakulteta“, naš ambasador u SAD-u od 2002. do 2009. godine, i visoki funkcioner Demokratske stranke od njenog osnivanja. On je ubrzo posle avanzovanja, u vezi sa politikom prema Kosovu i Metohiji, u kontekstu činjenice da se po važećem Ustavu radi o pokrajini Srbije, izjavio: „Trebalo bi da se ugledamo na druge primere, kao što je Zapadna Nemačka koja nikada nije priznala Istočnu Nemačku, ali je vremenom uspostavila saradnju sa njom. Idemo pravim putem ako nam je Evropa prioritet“. A kuda takva politika gura naše sunarodnike na još, od strane Prištine, neokupiranom delu srpske južne pokrajine, takođe bez okolišenja odgovara novi pripadnik vrha DS-a: „Realan cilj je autonomija za sever Kosova“.
Znamo da je politika aktuelnog režima baš to – prihvatanje „celovitog Kosova“ kao države i svođenje severnog dela naše pokrajine na  autonomnu jedinicu navedene kriminalno-terorističke NATO tvorevine – ali bitno je što nam je to sada jasno i glasno rekao čovek koji bi trebalo da bude deo vodećeg tima postizbornog DS-a. Značajno je što nam je član Predsedništva partije od koje Zapad očekuje da skine rukavice i okonča prljav posao koji već godinama obavlja, priznao da će „žuti“ dati i sever Kosova Tačiju. A kakva sudbina u takvim okolnostima čeka naše sunarodnike na KiM, slikovito nam je objasnio komandant KFOR-a – Erhard Drevs. S obzirom na to kako se oficijelni Beograd odnosi prema tamošnjim Srbima, i šta ih čeka pod vlašću Prištine, naglasio je da bi on otišao sa Kosova da je kojim slučajem u srpskoj koži: „Da sam u situaciji mladog Srbina, budućnost bih potražio u nekim boljim okolnostima“.

EKSTREMISTI RAZNIH BOJA
Sve u svemu, vreme je da još jednom, i to direktno – tek da ne bude naknadnog laganja da na vreme nije bilo jasno – kažem da onaj ko glasa za DS i njegove (sadašnje vladajuće, predizborne ili, eventualno, postizborne) partnere, ne prihvata samo odricanje od teritorijalnog integriteta već i pravi egzodus (a možda i gore od toga) desetina hiljada kosovsko-metohijskih Srba! Pa nek mirno spava ako može. Štaviše, možda požar zahvati i njegovu kuću, pošto se opredeljuje za dalje rasparčavanje Srbije. Sever Kosova je brana koja štiti Rašku oblast, ona je važna za povezivanje Kosova i Bosne. Dalje i da ne pričamo, ode Srbija kao niz domina.
U prilog lakomislenog, ako ne i namernog asistiranja takvim procesima, govori to što je lider DS-a obznanio da će koalicioni partneri te stranke, između ostalog, biti Socijaldemokratska partija Srbije (Ljajić) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (Čanak). O tome ko je Nenad Čanak, te njegovim separatističkim i ekstremističkim ispadima gotovo da i ne bi trebalo govoriti. Samo se setimo skupa „Srjem Hrvatskoj“, na kojem je 2008. godine  učestvovao u „Lepoj njihovoj“. O onome šta Čanak radi, ipak se bar koliko-toliko piše.
Opet, Rasim Ljajić je zaštićen kao „beli medved“ srpske politike. Deluje simpatično mnogim građanima Srbije, a kontrolisani mediji pumpaju njegov imidž umerenog čoveka. Međutim, reč je o nekadašnjem vernom sledbeniku Alije Izetbegovića, a. kada Tadić već na manipulativni način čeprka po prošlosti naših opozicionih političara, što se nije setio neosporne istorijske istine u vezi sa prvakom SDPS-a, sa kojim „namerava“ da „poboljša“ Srbiju.
Uz spomenuto, što je već u velikoj meri javnost zaboravila, mnogi ni ne znaju da je prema američkim diplomatskim izvorima Ljajić jedan od njihovih najvernijih saradnika „na brdovitom Balkanu“. Ako kojim slučajem Rasim i nije sa tzv. „bošnjačkog stanovišta“ antisrpski opredeljen, već je iz oportunizma bio u Alijinoj stranci (SDA) – ipak je jasno na kakvom je zadatku sada kada radi za one koji Srbiji ne žele dobro. Možda on ne sanja separaciju tzv. „Sandžaka“ i „zelenu transverzalu“, moguće je da su isključivo lični interesi motiv njegovog političkog delovanja, ali to nije razlog da nam Ljajićeva dobrobit bude iznad države.
Uostalom, kao ni Dačićeva i ostalih njihovih pajtaša iz vrha SPS-a, sadašnjih i prema iskazanom opredeljenju budućih partnera DS-a (ako zajedno sa „žutima“ ponovo uspeju da prevare narod). Šta znači to što pred izbore potpredsednik Socijalističke partije Srbije Mrkonjić polaže venac na grob bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića – ako SPS učestvuje u trampi Kosova za mogućnost da sadašnja vladajuća klika još koju godinu pljačka ostatak Srbije? Da li su oni koji nameravaju da glasaju za SPS slepi, te ne vide šta on radi, pa ih otuda neće gristi savest (ako je imaju) što posredno u tome učestvuju? I te kako imaju sve elemente potrebne za donošenje ispravne odluke. Nek se posle ni oni ne prave naivni i nevini.

NEOKOLONIJALNA DEMOKRATIJA
Svi faktori aktuelne vlasti nameravaju da lažu i varaju, prete i podmićuju, i na bilo koji drugi način deluju u prilog očuvanja vlasti. Dali su nam već mnogo povoda da slobodno konstatujemo da su uveliko poveli pravi verbalni građanski rat protiv dela opozicije koji ne predstavlja LDP (takođe njihov poželjni koalicioni partner u novoj republičkoj i gradskoj Vladi). Režim se toliko agresivno ponaša da nije neumesno da se upitamo da li namerava da preda vlast ako izgubi izbore, odnosno ako ne uspe da sastavi novu Vladu? Ili je spreman da gurne zemlju u bilo kakvu nesreću samo da bi pokušao da makar i ilegalno zadrži vlast? Uostalom, ako mu malo znači život Srba na KiM, što bi mu stalo do onih u ostatku Srbije?
Da se radi o ljudima kojima su evropske ili bilo kakve iole civilizacijski utemeljene vrednosti strane, svakome ko hoće da gleda i čuje valjda je već potpuno jasno. I onima kod nas, i onima u svetu. No, uvek će se u redovima funkcionera EU naći oni koji misle u duhu neokolonijalne logike. Nisu svi takvi koji odlučuju u Briselu, ali mnogi, a možda i većina jesu, i oni sebi daju za pravo da određuju ko su to pravi Evropejci u Srbiji. A kako su za njih borci za slobodu banditi koji su u crno zavili mnoge u Libiji, te islamistički teroristi u Siriji, pod uslovom da se bore za ono što je u interesu evroatlantskih moćnika – zašto onda Dinkića ne bi smatrali „reformistom koji donosi dobro srpskom narodu“? Ako je za pomenute briselske nakupce „mrtvih duša“ nedemokrata svako ko se zameri multinacionalnim kompanijama, ma koliko radio za svoj narod – onda je verovatno da će Tadića, Čanka, Dačića i slične „odlikovati“ ordenom „evropskih vrednosti prvog stepena“. Makar i pretili neistomišljenicima, krali na izborima, vodili verbalni građanski rat, pa, ako je baš neophodno, i pripucali.
Doris Pak nam je nedavno poručila da je za nastavak kretanja po putu koji, navodno, Srbiju vodi u EU (onakvu kakva bude postojala posle razorne krize) – nužno da dobijemo „proevropsku vladu“. Naravno, ona koja bi bila ocenjena kao takva, bila bi kvislinška bar koliko i ova sadašnja, a jasno je da gospođa Pak smatra da je nužno da njen nosilac bude Demokratska stranka. Na nama je da ne dozvolimo da se to desi. Važno je da DS i njegovi predizborni, te željeni postizborni partneri, dobiju što manje glasova. Onda će američke i druge diplomate imati problem da obave ono što su naumili. Naravno, u politici su razni obrti mogući, te anglosaksonske diplomate u Beogradu možda i uspeju da formiraju novu srpsku vladu, kao što je to relativno nedavno, protivno očekivanjima većeg dela tamošnje javnosti, u Sloveniji uradio ambasador SAD-a Džozef Musomeli. Šta će biti ne znam, ali važno je da se maksimalno potrudimo da stvorimo matematičku mogućnost da bude formirana Vlada od stranaka koje su više-manje nacionalno opredeljene, a nisu nepomirljivi rogovi koji ne mogu da se nađu u istoj vreći. Zato, na izbore. Svaki glas protiv sadašnjeg režima je važan. Tako bar pokušavamo da promenimo Srbiju nabolje. Pre ili kasnije u tome ćemo i uspeti, ako se ne demorališemo.

[/restrictedarea]