„Doktor D.“: Postati „neki drugi čovek“

Piše Raško V. Jovanović

Inspirisan prozom R. L. Stivensona, ali pre svega podstaknut sudbinom optuženika Tribunala u Hagu, Goran Marković je napisao i režirao komad „Doktor D.“, čija je premijera izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu

 

Goran Marković, filmski i pozorišni reditelj, dosad je napisao  sedam dramskih tekstova, a u nekoliko drama bavio se i pitanjima identiteta. Takav slučaj je i u njegovom najnovijem komadu, osmom po redu, „Doktor D.“, u kojem obrađuje temu dvojstva ličnosti. Kako je sam naznačio, ideju za njega je dobio posle ponovnog čitanja romana škotskog spisatelja Roberta Luisa Stivensona „Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“.U drami Gorana Markovića međutim nema mnogo „stivensonovske“ fantastike: on se, po svemu sudeći, za temu udvajanja ličnosti inspirisao životnim udesima pojedinaca koji su uzmičući od optužnica Tribunala u Hagu menjali vlastiti identitet,  uspevajući da tako prožive i desetinu godina.

DOGOVOR SA „ĐAVOLOM“

[restrictedarea]

Više je nego očigledno da drama obrađuje „slučaj“ dr Radovana Karadžića i njegov život u svojstvu dr Dabića. Za razliku od Stivensonovog dr Džekila, koji se iz naučničke radoznalosti upušta u udvajanje ličnosti, Markovićev junak to čini zato što mora, a na osnovu dogovora sa progoniteljima pod čijim se pritiscima morao povući iz političkog života. Da to obećanje ne ispunjavaju, saznajemo već u prvoj sceni drame. Glavni lik označen je jednostavno kao K, dok iz same radnje doznajemo da je preimenovan u dr Dragića, koji će pod tim imenom delovati kao stručnjak na području alternativne medicine i raditi na problemima isceljenja duše, zapravo psihičkih bolesti. Kada počne da se bavi isceliteljskom praksom, dr Dragić doživeće nepoverenje i osporavanje od drugih, pogotovo od nazovi stručnjaka, kakav je magistar Šukalo, urednik revije koja propagira zdrav život i značaj alternativne medicine. Međutim, nevolja nastaje od trenutka kada K počne da veruje kako mu je zaista pošlo za rukom da postane neko drugi, i to neko ko je bolji od onoga što je bio pre!  Na taj način on iskače izvan  sheme predviđene dogovorom sa „đavolom“, u ovom slučaju radi se, ako se dobro sećamo, o američkom izaslaniku  Ričardu Holbruku. U drami taj dogovor sprovodi parapolicijska organizacija.
U drami „Doktor D.“ Goran Marković prepliće nekoliko žanrovskih elemenata –  počev od onih koji pripadaju  psihološkoj i uslovno rečeno filozofskoj drami, preko zapleta začinjenih kao u nekakvom političko-ljubavnom trileru, sve do situacija koje nas uvode u komediju i dovode do apsurdne situacije. Sve je to  dramaturški efektno „upakovano“, sve teče glatko, nekad i predvidljivo, što dramu i lišava mogućnog dubljeg filozofskog razmatranja i uopštavanja,  pa i svakog zaoštravanja, budući da u prizoru u kojem može doći do istinskog sukoba kada se na sceni pojavi  glavom i bradom pravi Dragić, drama sklizne u komediju. Komičnih elemenata ima i u prikazu manifestacija Akademije za alternativnu medicinu.  Takav postupak naveo nas je da asociramo pre svega na Havelove ili Kunderine komade i razrešenja koja smo u njima sretali, ali i na pojedine Nušićeve komedije.

IZBEGAVANJE ISTINE O TRIBUNALU
Istine radi, piscu se ne može zameriti da nije uspeo da stvori zanimljivo dramsko štivo, koje će i u pozorištu imati zahvalne gledaoce sve dok traje delatnost Tribunala u Hagu. Međutim, da bi to postigao on se svesno odrekao tragične istine o pogubnom delovanja haškog Tribunala, političke institucije koja pravno dejstvuje po američkom diktatu, što se jasno može sagledati upravo na suđenju Radovanu Karadžiću. Ovo je predstava koja o potrazi za optuženima pred Tribunalom u Hagu, inače predodređenom da sudi Srbiji i Srbima, govori na vedar, skoro zabavan način. Kako je počelo, sva je prilika da ćemo o ovoj tematici gledati i mjuzikle! Uprkos  „evropski orijentisane“ zvanične politike, teško da je u našem pozorištu uopšte umesno na ovakav način obrađivati tu temu!
Kao reditelj, Goran Marković dobro se snalazio krećući se krivudavom žanrovskom linijom svoga dela. Glavnu ulogu, lik K, koji postaje dr Dragić, tumačio je Dragan Petrović Pele ispoljivši veliku snalažljivost, čak i ležernost  u promenama izraza – počev od maske i mimike, pa do stavova i sveukupnog ponašanja. Posle svakog preobražaja delovao je sasvim prirodno i ubedljivo. Slobodan Boda Ninković igrao je originalnog Darka Dragića uspevši da u punoj meri, katkad eruptivnim nastupom i stavom,  dočara elementarnost njegove vibrantne ličnosti. Srđan Dedić je interpretacijom  magistra Šukala, dosledno primenivši fin karikaturalni postupak, dočarao ambicioznost i u isti mah zavist jednog urednika zdravstvenog časopisa. Savo Radović u ulozi profesora Ubavkića načinio je efektnu karikaturu savremenih „stručnjaka“ za različite vidove alternativnog  lečenja raznih bolesti. Pavle Pekić kao Oficir i Dragiša Milojković u ulozi Kurira dosledno i sa fino ostvarenom nemom, zapravo bezizražajnom mimikom otelotvorili su dve karakteristične policijske figure. Slobodan Ćustić igrao je Gazdu – vlasnika ugostiteljskog lokala u koji je navraćao prerušeni dr Dragić. Osim toga što je pokazao da ume guditi i pevati uz gusle (pevao je aktuelne narodne pesme o Karadžiću), Ćustić je probranim izražajnim sredstvima dočaravao ugostitelja koji „ume“ sa gostima.

[/restrictedarea]