Do poslednjeg daha

Piše Milorad Vučelić      

Do poslednjeg časa birači u Srbiji nisu znali kada će biti održani republički parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. Vlast je rešila da iskoristi svaki minut koji joj je ostao na raspolaganju. Sa opakom namerom da nastavi da se bori do poslednjeg daha, njihovog i našeg. Posle Đurđevdana neko će svakako ostati bez daha. Vlast je do kraja skratila, i svim drugim sredstvima i merama ograničila, izbornu kampanju – da bi suočavanje sa poraznim rezultatima ove vlade i predsednika države trajalo što kraće.
Srbija je saznala da će pomenuti izbori biti održani 6. maja 2012. godine. Ali nije saznala mnogo toga, a pre svega da li će oni biti održani na celoj teritoriji Srbije ili samo u nekim njenim delovima? Hoće li se glasati na Kosovu? O tome će se odlučiti u Briselu, Vašingtonu, i u krajnjoj liniji u Prištini, ali ne u Beogradu. Neće lako ići ni u Bujanovcu i Preševu.
Na sam dan raspisivanja izbora Srbija je jasno mogla da uoči još jedan veliki rezultat ove vlade. Svojom politikom i briselskim dijalogom vlada je uspela da Rezoluciju SB 1244 okrene protiv sebe i Srba na Kosovu. U trinaestogodišnjem postojanju, Rezolucija nije nikada onemogućavala održavanje srpskih izbora, ali ih sada sprečava upravo zahvaljujući pregovaračkom i evrounijatskom umeću naših vlasti. Kao i u svemu ostalom, da se za zelen bor uhvate osušio bi se, rekao bi naš narod. Srpska javnost još uvek ne zna šta je sadržaj sporazuma koji su u vezi sa Vlasima potpisale Rumunija i Srbija u Briselu. Na svakodnevno insistiranje urednika „Pečata“ zvaničnici vlade odbijaju bilo šta da kažu i pozivaju se na rok od petnaest dana, kada će to bar po zakonu morati da urade.

Događaji u vezi sa dobijenom briselskom kandidaturom nedvosmisleno i sasvim jasno govore da je kandidatura zavisila, i zavisi, samo i jedino od spremnosti srpskih vlasti da unapređuju nezavisnost šiptarske nezavisne države Kosovo. Može ova vlast da radi u Srbiji šta i kako hoće, može da je dovede do potpunog sloma, kao što je i učinila, može da bude, kao što i jeste, prava Meka korupcije i lupežanja, ali ako čini konkretne korake ka priznavanju nezavisnosti Kosova, biće kandidat za EU. Kosovo za kandidaturu. U tome je tajna evropske dopadljivosti današnjih srpskih političara koji idu na izbore. U Brisel odlaze sa poslovnom pratnjom i iz njega se vraćaju snevajući da od svih Srba na novim izborima naprave svoju poslovnu pratnju. Tek kada se komadanje Srbije završi, i to ne samo na Kosovu, počeće neke ozbiljnije priče u vezi sa unutrašnjim uređenjem preostalog dela Srbije, ali bez ikakve ozbiljne namere da se uključuje u zajednicu koja je na izdisaju. Uostalom, šta bi koga bilo briga kako je Srbija uređena kad nas same nije briga. To je inspiracija i pravi rezultat politike da EU nema alternativu i crvenih linija sa kojima će današnja vlast izaći na izbore, tražeći podršku.
Stabilnost vlade je četiri godine lako bila održavana. Na čelu sa predsednikom republike, a ne premijerom, ona je bila pravi front prema narodu i njegovim interesima. Oni su bili direktan pojačavajući sprovodnik svih užasa svetske krize, uz svoje originalne dodatke i ogromne lične koristi. Narod su izložili svemu tome i to svaki građanin neposredno oseća. Danas, dok se presabiraju, ponovo pokušavaju da bar dva meseca izgledaju različiti, i tako – lažno različiti, a u stvari isti da istiji ne mogu biti, pokušavaju da obmanu građane Srbije i dobiju njihove glasove. Otud njihove čarke oko vanrednih predsedničkih izbora, idolopokloničke posete grobovima, i izražena kritičnost prema stanju u društvu u koje su ga zapravo oni doveli.
Vlast ni po koju cenu neće dopustiti da se Srbija suoči sa problemom vraćanja petnaestak milijardi dospelih stranih dugova u naredne tri godine, sa do kraja skršenim penzionim fondom, što će ugroziti isplatu dosadašnjih iznosa penzija, sa sumanuto skupom državom i bezbrojnim nezavisnim agencijama čiji je broj desetostruko veći nego, recimo, u Nemačkoj, sa po privredu ubistvenim povećanjem PDV-a, sa daljim bujanjem korupcije, što sve inače sleduje Srbiji ako postojeća vlast opstane i nastavi tako kako je do sada radila.
Svi raspisani izbori i sve pomenute teme trenutno su  u senci mogućeg raspisivanja predsedničkih izbora. U Rusiji i Francuskoj godinama se znalo kada su izbori, a u Srbiji se ne zna ni danas. Ako je naša vlada bila toliko stabilna da je opstajala do poslednjeg daha punog mandata, znači li to da je naš predsednik, sve vreme, bio nestabilan, pa mora danas da podnese ostavku i pođe na vanredne predsedničke izbore, ali ne kao predsednik države nego kao šef stranke? I da ne variramo sve te bezbrojne mogućnosti i ne čekamo rezultate istraživanja posle prve faze izborne kampanje, kada će Boris Tadić odlučiti da li će ili neće, i tome slično. Onda ćemo saznati i to da li će se na ovim izborima glasati za vidljive kandidate ili ćemo pored njih biti dovedeni u situaciju da biramo između Borisa Tadića i njegovog nekadašnjeg šefa Narodne kancelarije Dragana Đilasa. Naravno, to se odnosi isključivo na one koji su zainteresovani da rešavaju narastajući žuti problem.
Ilustrativan prilog rešavanju ovog problema dala je nedavno televizijska emisija u kojoj je Tadić bio izložen ruženju i podsmehu, a Đilas prehvaljivan. Kada se stiglo gotovo do tačke neukusa i neizdržljivosti, voditeljka je upitala trojicu svojih gostiju: „Ima li Dragan Đilas neku manu?“ Gosti, poznata medijska lica, što rečima, što gestovima i mimikom odgovorili su da nema nijednu. Posle Broza, to u Srbiji niko nije doživeo. Nazdravlje im.
Odgovor na ovu izbornu predsedničku pitalicu je jednostavan. Srbija mora da ima predsednika koji će biti spreman da poštuje Ustav Srbije i svoja ustavna ovlašćenja. Smisao ovih izbora bi trebalo da bude i vraćanje predsednika u ustavne okvire svoje funkcije, iz kojih je inače Boris Tadić, sve ove četiri godine, daleko iskoračio. Pobede li danas opozicione stranke, povratak će biti izvestan i politički očekivan, jer će Srbija posle četiri godine konačno dobiti predsednika vlade koji će voditi politiku države. No, u slučaju drukčijeg ishoda, Tadiću verovatno ne gine isto vraćanje u ustavne okvire, samo će to izgledati mnogo bolnije, a možda i sa nešto poniženja, kao i sa velikim izgledom da povuče posledice za njegovo stranačko vođstvo. I tu se onda jednostavnost odgovora na izbornu predsedničku pitalicu usložnjava.
Pa, do poslednjeg daha – našeg ili njihovog.