Đurđevdansko raskršće

Piše Nikola Vrzić

Srbija će za mesec i po dana glasati na parlamentarnim i lokalnim izborima, ali se još ne zna ni kolika je ta Srbija koja će glasati, niti gde će je posle majskog glasanja i dalje biti. A kada se okonča bitka u vrhu Demokratske stranke, i DS-a sa koalicionim partnerima iz SPS-a i LDP-a, saznaćemo i da li ćemo na Đurđevdan glasati i o predsedniku Republike…

Tačno u podne, u utorak 13. marta, predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je Odluku o raspisivanju izbora za narodne poslanike. Pa je za njim Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Skupštine Srbije, za isti dan, 6. maj, raspisala lokalne izbore, a njen kolega iz Skupštine Vojvodine, Šandor Egereši, i pokrajinske izbore. I tim su svojim potpisima otpisali ili sebe, ili Srbiju. Ko je otpisan znaćemo već 6. maja uveče, kada se okonča glasanje o tome kako živimo. Ako nam je u ove četiri godine, od formiranja vlade Mirka Cvetkovića, bilo dobro, glasaćemo da nam bude još bolje, za još više njih, koji su nam omogućili da nam bude ovako dobro; glasaćemo za nastavak ovog puta na čijem kraju više neće biti ni Srbije, ni nas, ali će zato oni biti raspevani, nasmejani i razigrani kao što su bili u protekle dve nedelje, u Briselu i na Beogradskom sajmu. Ili će Srbija, ipak, na svom đurđevdanskom raskršću, suočena sa izborom između nastavka ubrzanog propadanja i države i naših novčanika, i pokušaja da se tom propadanju suprotstavi, reći da joj je dosta njihovog smeha i igre nad našom propašću?
Već i sam način na koji su izbori raspisani svedoči da je vlast i te kako svesna da će morati da se posluži svim sredstvima da bi i posle 6. maja oni nastavili da se smeju na naš račun. Ma šta pokazivala naručena, frizirana ispitivanja javnog mnjenja koja bi trebalo da nas ubede da se ne nadamo bilo kakvoj promeni, jer je, tobože, jedino pitanje da li će DS imati 25 ili 30 odsto glasova, u zavisnosti od toga da li će evro do izbora da skoči samo pet ili svih deset dinara, SPS 15 ili koji procenat više, samo ako Ivica Dačić još koji put kaže da će se za srpski Kosmet boriti tako što će Srbe gurnuti još dublje u okove policije Hašima Tačija, LDP i preko 10, ako se Vuk Drašković na Ravnoj Gori izljubi sa Jovom Kapičićem… Pronalazimo, naime, izvestan nesklad između ovih tvrdnji, da vladajuće stranke u zbiru danas stoje bolje nego 2008, i rezultata tih istih anketa koji pokazuju da je ubedljiva većina nas  nezadovoljna, ma besna zbog situacije u kojoj pod njima živimo već četvrtu godinu; nesklad između tvrdnji da stranke koje se zalažu za ulazak Srbije u Evropsku uniju mogu da računaju na 90 odsto glasova, a da istovremeno, po tim istim anketama, manje od polovine građana Srbije podržava taj naš ulazak u EU. Ili su srpski birači, zaista, toliko šizofreni?
Elem, način na koji su izbori raspisani. Najpre, raspisani su pred sam istek zakonskih rokova (utorak, 13. mart, bio im je poslednji dan da to učine), a zakazani na donjoj granici roka koji daje Zakon o izboru narodnih poslanika (član 26: „Od dana raspisivanja do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 45, ni više od 90 dana“). Što će reći da su učinili sve da bi predizborna kampanja trajala što kraće, iz brige da ne slušamo baš dugo koliko teško živimo, jer bismo u to mogli i da poverujemo.

ZAKUPLJENA RRA

A za tom, sasvim namerno skraćenom kampanjom, nastupa Republička radiodifuzna agencija. Ma, sigurno tu nije bilo nikakve koordinacije. Svojim „Opštim obavezujućim uputstvom“ RRA je propisala da kampanje na radiju i televiziji, praktično, ima da nema; izborne liste moći će da zakupe maksimalno pet minuta dnevno, u okviru maksimalnih 90 plaćenih minuta na dan. A ni ti minutčići neće smeti da se emituju u udarnim terminima (od 6 do 9 sati ujutru, odnosno od 15 do 19 na radiju i od 19 do 23 sata na televiziji). Da narod i ne primeti da mu se bliže izbori, i ne daj bože da dođe u priliku da čuje šta imaju da im kažu oni kojih i inače nema u medijima. Za to vreme, naravno, nezakupljenim minutima predizbornog TV programa defilovaće horde zakupljenih analitičara – oni su, evo, već počeli da nas ubeđuju da je nova vlada DS-a sasvim izvesna – i državni funkcioneri da se pohvale svojim silnim uspesima iz ove četiri godine. Ali to se, naravno, neće brojati u minute zakupljenog televizijskog programa, već u kupljene televizije, no RRA o tome nije izdala „Opšte obavezujuće uputstvo“…
A na sve to, posle očigledno pažljivog kalkulisanja oko datuma izbora, procenili su i da im je bolje da što manje tog naroda izađe da glasa. Pa su, zato, izbore i zakazali za 6. maj, na Đurđevdan, računajući da će zbog te velike srpske slave izlaznost biti manja nego što bi inače bila. Jer su svesni da im mobilizacija biračkog tela, kojoj su pribegavali na svim dosadašnjim parlamentarnim izborima (uz opipljivu podršku Amerikanaca, kroz „izađi-i-glasaj“ kampanje), ovoga puta može doneti samo štetu.
No makar su neke stvari ove, 2012. godine, jasnije nego što su bile 2008, uoči prethodnih parlamentarnih izbora. Ne, ne mislimo na to što su u međuvremenu, zaklinjući se u Srbiju, od Kosova bezmalo napravili državu, niti što se njihova politika „i Kosovo i EU“ okončala potpisima Borka Stefanovića pod sporazume u Briselu; ne mislimo ni na to što smo, od silnog prosperiteta koji su nam obećali, sa jakog drugog mesta po prosečnoj plati u regionu (jedino je u Hrvatskoj bila veća), dospeli na ubedljivo poslednje mesto, pri čemu su i u Albaniji, i u Makedoniji, i u Bosni i Crnoj Gori, plate u ovom periodu konstantno rasle, a samo u Srbiji konstantno opadale.

DS, SPS i LDP
Već mislimo na to što je, danas, svakom potencijalnom biraču DS-a, SPS-a i LDP-a jasno za kakvu koaliciju glasa. Ono što su 2008. godine brižljivo sakrivali, a što su nam Vikiliksove depeše ubedljivo raskrinkale – da je koalicija DS-a i SPS-a, uz podršku LDP-a kad god zatreba, dogovorena dobrano pre nego što su izbori održani – sada se i ne krije. Još krajem januara Dušan Bajatović (SPS) izjavio je da im „ne bi smetalo da u toj vladi učestvuje LDP. Možda bi baš savez SPS-a i LDP-a mogao da uravnoteži srpsku političku scenu“, na šta mu je potpredsednik LDP-a Ivan Andrić replicirao da protiv tog saveza nema ništa: „Za nas je ključno pitanje šta će se raditi posle ovih izbora, a ne ko će raditi…“ A takvu nam je kombinatoriku, najzad, obećao i šef DS-a Boris Tadić, ovog vikenda na sednici njihovog Glavnog odbora, rekavši da ta stranka „neće praviti buduću vladu sa članovima SNS-a, DSS-a i SRS-a“. Što će reći da sa svima drugima hoće. Tako da je glas za LDP glas za SPS glas za DS. Ko glasa za Ivicu Dačića, glasa za Vuka Draškovića, ko glasa za Čedomira Jovanovića, glasa za Vuka Jeremića, ko glasa za Dragana Đilasa, glasa za Milutina Mrkonjića… I toga je Srbija danas, za razliku od 2008, potpuno svesna. I otuda Borko Stefanović – da li kao funkcioner DS-a ili kao briselski borac za srpski Kosmet, nije sasvim jasno – i može da, na pitanje „kako to da ne isključujete saradnju sa LDP koja se zalaže za preokret državne politike i prihvatanje Ahtisarijevog plana“, odgovori da je „svakako lakše ulaziti u savez sa strankama koje imaju stav i jasnu politiku, nego sa onima koji su potpuno prazni“.
I negde na tom tragu bi trebalo potražiti i odgovor na pitanje hoće li (i) na Kosmetu biti održani lokalni izbori kada i u ostatku Srbije (iako bi ovu jednačinu, zapravo, trebalo obrnuti: ne bude li vlast sprovela lokalne izbore na Kosmetu, to će značiti da je suspendovala i Ustav Srbije, i zakone, i našu slobodu da biramo i budemo birani. Pa zbog toga gubi privilegiju da bude smenjena na izborima i sleduje joj ono što sleduje svim uzurpatorima). U svakom slučaju, Slavica Đukić-Dejanović raspisala je lokalne izbore na čitavoj teritoriji Srbije, uključujući dakle i Kosmet. Međutim, kazala je predsednica Parlamenta i ovo: „U skladu sa Rezolucijom 1244 SB Ujedinjenih nacija, Vlada Republike Srbije će u saradnji sa UNMIK-om preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“.

PREVARA KOSMETOM
Šta to zapravo znači? Znači da nameravaju da urade baš ono na šta je, u vezi sa lokalnim izborima na Kosmetu, „Pečat“ pre tri nedelje upozorio: „Izbore će možda i raspisati, ali ih neće održati (…) A takvim će genijalnim naumom, da raspišu, ali da ne održe izbore na Kosmetu, misle, udovoljiti i Ustavu Srbije i svojim zapadnim prijateljima“. Baš takav je scenario, pre nekoliko dana, predvidela i prištinska „Koha ditore“, objavivši svoja saznanja da će „Srbija na Kosovu organizovati parlamentarne i predsedničke izbore, ali ne i lokalne, što će predsednik Srbije Boris Tadić opravdati Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN ili tehničkim nemogućnostima“… E, upravo to je ove srede potvrdio Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za KiM; izjavio je da „održavanje izbora u pokrajini, posebno lokalnih, u velikoj meri zavisi od UNMIK-a“, te da će „tek posle mišljenja UNMIK-a da li je održavnje parlamentarnih i lokalnih izbora na Kosovu u skladu sa Rezolucijom 1244 UN ili ne, biti poznato u kojoj meri je, i da li je uopšte moguće održati izbore na Kosovu (…) Ukoliko UNMIK odbije da pomogne u političkom i logističkom smislu, Beogradu će biti veoma teško da organizuje izbore, pogotovu lokalne i posebno južno od Ibra“. A taj, odjednom toliko važni UNMIK – spominjemo ovo uzgred, tek da bismo dodatno raskrinkali beščašće njihovih namera –  „Beograd još nije kontaktirao u vezi sa organizacijom izbora na Kosovu“, izjavio je portparol ove misije Olivije Salgado.
Zar oni zaista misle da nam je pamćenje toliko kratko? Pa, funkcioner DS-a Oliver Dulić, kao tadašnji predsednik Skupštine Srbije, raspisao je lokalne izbore na Kosmetu u maju 2008. godine. Tadašnja Vlada Srbije, u kojoj su DS i G17 imali većinu, usvojila je Odluku i Uputstvo za sprovođenje lokalnih izbora na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Kako se tada niko nije dosetio da se srpskim izborima krši Rezolucija 1244? Što se, tobož neophodne, dozvole UNMIK-a tiče, spomenuta Odluka i Uputstvo iz 2008. godine ga i ne spominju. Izbore je Srbija sprovela bez te misije. Kako je to, odjednom, UNMIK postao toliko važan? Štaviše, i te 2008. godine UNMIK se protivio organizovanju lokalnih srpskih izbora; tadašnji šef UNMIK-a Joakim Riker je odluku Beograda da 11. maja 2008. godine na Kosmetu organizuje lokalne izbore nazvao „nelegalnom“ i „neprihvatljivom“. A UNMIK carina je plenila izborni materijal, kartonske paravane, UV lampe, sprejeve… Pa su izbori ipak održani. I još: ova je Vlada Srbije, aktuelna vlada Mirka Cvetkovića, i posle te 2008. godine organizovala vanredne lokalne izbore na Kosmetu; godine 2009. za odbornike Skupštine grada Prištine i skupština opština Peć i Leposavić, i 2010. godine u Kosovskoj Mitrovici i Novom Brdu.
Dakle, zašto su mogli da organizuju lokalne izbore na Kosmetu i 2008, i 2009, i 2010, a ne mogu 2012. godine? Zato što su im tako rekli zapadni vladari Srbije, u čije su ime Tadić, Dačić i ostali, 2008. godine postavljeni da nam budu okupacioni namesnici. Evo: „SAD nastavljaju da podržavaju suverenitet i vlast Kosova na celoj teritoriji. Lokalni izbori koje su organizovale srpske vlasti po srpskom zakonu, dovešće do izbora predstavnika koji neće imati nikakvu vlast u okviru kosovskih institucija i zakona“ (Meri Vorlik, ambasadorka SAD-a u Beogradu). „SAD se protive održavanju lokalnih izbora na severu Kosova koji nisu u skladu sa kosovskim zakonima, i zvaničnici koji bi na njima bili izabrani ne bi imali bilo kakav legitimitet (…) Potrebno je održati lokalne izbore na tom prostoru, ali u pravo vreme i po zakonima Kosova“ (Filip Riker, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD-a). „Organizovanje srpskih lokalnih izbora na Kosovu gotovo da nas neće dovesti bliže dijalogu, nego će zaoštriti situaciju i retoriku, i to nas neće voditi rešenju“ (Samuel Žbogar, specijalni predstavnik EU na Kosovu). „Za Srbiju bi održavanje opštinskih izbora na teritoriji Kosova bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom“ (Dejvid Lidington, britanski ministar za evropska pitanja). „Za Brisel neće biti problem što je Srbija 13. marta raspisala lokalne izbore na Kosovu, ali će biti problem ako oni budu održani (…) Ova odluka (o raspisivanju izbora na Kosmetu) je, po mom mišljenju, doneta u predizbornoj groznici i ja je kao takvu i shvatam. Videćemo dokle će u tom pravcu i dogurati, ako smem tako reći“ (Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju)…
Stoga. Ne održe li se lokalni izbori na Kosmetu, neće više biti nikakve dileme (to jest, ako je uopšte i ima): Srbija jeste okupirana zemlja, a Tadić, Dačić i njihovi saveznici jesu kvislinzi, zato što Srbijom upravljaju po nalozima onih koji su nam zemlju okupirali.
I baš tako, kao na sukob među kvislinzima oko toga ko će biti veći kvisling, i trebalo bi gledati na ono što je odjednom isprojektovano da bude najveće pitanje đurđevdanskih izbora; hoće li, istovremeno sa parlamentarnim i lokalnim, u Srbiji biti održani i donekle preuranjeni predsednički izbori? Vrh Demokratske stranke se, kao, premišlja već danima, Ivica Dačić i Čedomir Jovanović se objedinjenim izborima protive. Njihova je računica jasna (i svedoči koliko su, zapravo, nesigurni oko svojih izbornih šansi): Boris Tadić, kao predsednički kandidat DS-a, privući će glasove onih koji nasednu na sejanje straha od dolaska opozicije na vlast, i šta će onda da preostane za Ivicu i Čedu? Dačić, čak, pokušava da uceni Tadića; preti da bi Slavica Đukić-Dejanović, kao v.d. predsednika države kad Tadić podnese ostavku, predsedničke izbore mogla da zakaže i za neki drugi datum, usred leta naprimer, a ne za 6. maj, i odoše onda dovraga Tadićeve izborne šanse… Ili, to, Dačić samo blefira, jer dobro zna da ucene mogu da odu i u suprotnom smeru, a jedni o drugima ponajbolje znaju šta su (nam) sve radili u ove četiri godine.
Tako da je pravo pitanje, ipak, šta se dešava u vrhu DS-a? Ili su se već sve dogovorili o raspisivanju predsedničkih izbora (u nadi da je Tadić i dalje popularan, i da će svojom popularnošću povući za sobom i sve ostale nadasve popularne demokrate, od Jelene Trivan do Dušana Petrovića), ali ćute da bi opozicione protivkandidate doveli u potpuni cajtnot. Ili zaista ne mogu da se dogovore, što znači da se u vrhu ove stranke odvija pravi mali rat.

PREDSEDNIČKA DILEMA
Za Borisa Tadića je, naime, ovo najbolji trenutak za predsedničke izbore, iz prostog razloga što će mu svaki drugi biti najgori. Jer bi samo đurđevdanskom pobedom na istovremenim parlamentarnim i predsedničkim izborima mogao da se osigura da će nastaviti da vlada na način na koji je navikao u ove četiri godine, znači mimo Ustava i bez ikakve kontrole. Čak i pobeda DS-a, bez njegove lične pobede, ne bi mogla da mu garantuje očuvanje sadašnje pozicije do redovnih predsedničkih izbora, pošto će mu stranački baroni teško dozvoliti još jednog Mirka Cvetkovića pored koga će, uzurpacijom svojih ustavnih ovlašćenja na račun premijera, moći da se bavi i Kosovom i ženskim pravima, i „Fijatom“, i malim i srednjim preduzećima, i elementarnim nepogodama, i promrzlim pilićima… A i ko mu (Tadiću) garantuje da će stranka da upregne sve svoje kapacitete u odvojenim predsedničkim izborima, kao što će to učiniti ovog Đurđevdana? U slučaju poraza DS-a na parlamentarnim izborima, naravno, njegova bi predsednička pozicija postala još slabija. Ne samo u državi, već i u stranci.
Ovo pogotovo, jer je očigledno da mu se, pred očima, sprema naslednik. Ko je gledao poslednji „Utisak nedelje“, jasno mu je. Draganu Đilasu tokom emisije nisu uspeli da nađu manu, a Tadića su pustili da, kao cirkusant, igra kolce i priča viceve o mačkama i pijanim miševima… Đilas se u Kragujevcu potom hvali svojim uspesima u Beogradu, i pita zašto i u ostatku Srbije nije kao i u njegovom gradu, Đilas preko „Blica“ zahteva departizaciju javnih preduzeća (napisao je, ehej, i predlog zakona!), Đilas već mesecima u Beogradu sprovodi terenska istraživanja koja i ne pitaju kako stoji Tadić, nego samo Đilas…
Ali đurđevdansko je raskršće prilika da Srbija i Tadiću, i Đilasu, i Dačiću, i Jovanoviću, pokaže da joj je nagon za samoodržanjem jači od njihovih sitnih prevara, krupnih obmana i uskih interesa koji su svačiji, samo nisu naši. Ovo nisu obični izbori. Ovo je, ako ne budemo pametni koliko i hrabri, poslednji put da Srbija glasa, Srbija u obliku koji poznajemo iz školskih geografskih karti i sa mape na vremenskoj prognozi. Ili ćemo dobiti Srbiju kao iz reklame za „Kalgon“ sredstvo za čišćenje. Skraćenu i za Kosovo, i za Vojvodinu.     Tadašnja Vlada Srbije, u kojoj su DS i G17 imali većinu, usvojila je Odluku i Uputstvo za sprovođenje lokalnih izbora na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Kako se tada niko nije dosetio da se srpskim izborima krši Rezolucija 1244? Što se, tobož neophodne, dozvole UNMIK-a tiče, spomenuta Odluka i Uputstvo iz 2008. godine ga i ne spominju. Izbore je Srbija sprovela bez te misije. Kako je to, odjednom, UNMIK postao toliko važan? Štaviše, i te 2008. godine UNMIK se protivio organizovanju lokalnih srpskih izbora; tadašnji šef UNMIK-a Joakim Riker je odluku Beograda da 11. maja 2008. godine na Kosmetu organizuje lokalne izbore nazvao „nelegalnom“ i „neprihvatljivom“. A UNMIK carina je plenila izborni materijal, kartonske paravane, UV lampe, sprejeve… Pa su izbori ipak održani. I još: ova je Vlada Srbije, aktuelna vlada Mirka Cvetkovića, i posle te 2008. godine organizovala vanredne lokalne izbore na Kosmetu; godine 2009. za odbornike Skupštine grada Prištine i skupština opština Peć i Leposavić, i 2010. godine u Kosovskoj Mitrovici i Novom Brdu.
Dakle, zašto su mogli da organizuju lokalne izbore na Kosmetu i 2008, i 2009, i 2010, a ne mogu 2012. godine? Zato što su im tako rekli zapadni vladari Srbije, u čije su ime Tadić, Dačić i ostali, 2008. godine postavljeni da nam budu okupacioni namesnici. Evo: „SAD nastavljaju da podržavaju suverenitet i vlast Kosova na celoj teritoriji. Lokalni izbori koje su organizovale srpske vlasti po srpskom zakonu, dovešće do izbora predstavnika koji neće imati nikakvu vlast u okviru kosovskih institucija i zakona“ (Meri Vorlik, ambasadorka SAD-a u Beogradu). „SAD se protive održavanju lokalnih izbora na severu Kosova koji nisu u skladu sa kosovskim zakonima, i zvaničnici koji bi na njima bili izabrani ne bi imali bilo kakav legitimitet (…) Potrebno je održati lokalne izbore na tom prostoru, ali u pravo vreme i po zakonima Kosova“ (Filip Riker, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD-a). „Organizovanje srpskih lokalnih izbora na Kosovu gotovo da nas neće dovesti bliže dijalogu, nego će zaoštriti situaciju i retoriku, i to nas neće voditi rešenju“ (Samuel Žbogar, specijalni predstavnik EU na Kosovu). „Za Srbiju bi održavanje opštinskih izbora na teritoriji Kosova bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom“ (Dejvid Lidington, britanski ministar za evropska pitanja). „Za Brisel neće biti problem što je Srbija 13. marta raspisala lokalne izbore na Kosovu, ali će biti problem ako oni budu održani (…) Ova odluka (o raspisivanju izbora na Kosmetu) je, po mom mišljenju, doneta u predizbornoj groznici i ja je kao takvu i shvatam. Videćemo dokle će u tom pravcu i dogurati, ako smem tako reći“ (Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju)…
Stoga. Ne održe li se lokalni izbori na Kosmetu, neće više biti nikakve dileme (to jest, ako je uopšte i ima): Srbija jeste okupirana zemlja, a Tadić, Dačić i njihovi saveznici jesu kvislinzi, zato što Srbijom upravljaju po nalozima onih koji su nam zemlju okupirali.
I baš tako, kao na sukob među kvislinzima oko toga ko će biti veći kvisling, i trebalo bi gledati na ono što je odjednom isprojektovano da bude najveće pitanje đurđevdanskih izbora; hoće li, istovremeno sa parlamentarnim i lokalnim, u Srbiji biti održani i donekle preuranjeni predsednički izbori? Vrh Demokratske stranke se, kao, premišlja već danima, Ivica Dačić i Čedomir Jovanović se objedinjenim izborima protive. Njihova je računica jasna (i svedoči koliko su, zapravo, nesigurni oko svojih izbornih šansi): Boris Tadić, kao predsednički kandidat DS-a, privući će glasove onih koji nasednu na sejanje straha od dolaska opozicije na vlast, i šta će onda da preostane za Ivicu i Čedu? Dačić, čak, pokušava da uceni Tadića; preti da bi Slavica Đukić-Dejanović, kao v.d. predsednika države kad Tadić podnese ostavku, predsedničke izbore mogla da zakaže i za neki drugi datum, usred leta naprimer, a ne za 6. maj, i odoše onda dovraga Tadićeve izborne šanse… Ili, to, Dačić samo blefira, jer dobro zna da ucene mogu da odu i u suprotnom smeru, a jedni o drugima ponajbolje znaju šta su (nam) sve radili u ove četiri godine.
Tako da je pravo pitanje, ipak, šta se dešava u vrhu DS-a? Ili su se već sve dogovorili o raspisivanju predsedničkih izbora (u nadi da je Tadić i dalje popularan, i da će svojom popularnošću povući za sobom i sve ostale nadasve popularne demokrate, od Jelene Trivan do Dušana Petrovića), ali ćute da bi opozicione protivkandidate doveli u potpuni cajtnot. Ili zaista ne mogu da se dogovore, što znači da se u vrhu ove stranke odvija pravi mali rat.
Za Borisa Tadića je, naime, ovo najbolji trenutak za predsedničke izbore, iz prostog razloga što će mu svaki drugi biti najgori. Jer bi samo đurđevdanskom pobedom na istovremenim parlamentarnim i predsedničkim izborima mogao da se osigura da će nastaviti da vlada na način na koji je navikao u ove četiri godine, znači mimo Ustava i bez ikakve kontrole. Čak i pobeda DS-a, bez njegove lične pobede, ne bi mogla da mu garantuje očuvanje sadašnje pozicije do redovnih predsedničkih izbora, pošto će mu stranački baroni teško dozvoliti još jednog Mirka Cvetkovića pored koga će, uzurpacijom svojih ustavnih ovlašćenja na račun premijera, moći da se bavi i Kosovom i ženskim pravima, i „Fijatom“, i malim i srednjim preduzećima, i elementarnim nepogodama, i promrzlim pilićima… A i ko mu (Tadiću) garantuje da će stranka da upregne sve svoje kapacitete u odvojenim predsedničkim izborima, kao što će to učiniti ovog Đurđevdana? U slučaju poraza DS-a na parlamentarnim izborima, naravno, njegova bi predsednička pozicija postala još slabija. Ne samo u državi, već i u stranci.
Ovo pogotovo, jer je očigledno da mu se, pred očima, sprema naslednik. Ko je gledao poslednji „Utisak nedelje“, jasno mu je. Draganu Đilasu tokom emisije nisu uspeli da nađu manu, a Tadića su pustili da, kao cirkusant, igra kolce i priča viceve o mačkama i pijanim miševima… Đilas se u Kragujevcu potom hvali svojim uspesima u Beogradu, i pita zašto i u ostatku Srbije nije kao i u njegovom gradu, Đilas preko „Blica“ zahteva departizaciju javnih preduzeća (napisao je, ehej, i predlog zakona!), Đilas već mesecima u Beogradu sprovodi terenska istraživanja koja i ne pitaju kako stoji Tadić, nego samo Đilas…
Ali đurđevdansko je raskršće prilika da Srbija i Tadiću, i Đilasu, i Dačiću, i Jovanoviću, pokaže da joj je nagon za samoodržanjem jači od njihovih sitnih prevara, krupnih obmana i uskih interesa koji su svačiji, samo nisu naši. Ovo nisu obični izbori. Ovo je, ako ne budemo pametni koliko i hrabri, poslednji put da Srbija glasa, Srbija u obliku koji poznajemo iz školskih geografskih karti i sa mape na vremenskoj prognozi. Ili ćemo dobiti Srbiju kao iz reklame za „Kalgon“ sredstvo za čišćenje. Skraćenu i za Kosovo, i za Vojvodinu.