Deđanski: Rusofilski ples na ivici provalije

Krajnje je vreme za novi pristup srpsko-ruskoj saradnji. To konačno mora da uvidi i Moskva, te da se na novim osnovama, i sa novim ljudima, aktivira u Srbiji. Godinama se, i sa srpske, i sa Krajnje je vreme za novi pristup srpsko-ruskoj saradnji. To konačno mora da uvidi i Moskva, te da se na novim osnovama, i sa novim ljudima, aktivira u Srbiji. Godinama se, i sa srpske, i sa ruske strane, radilo (i radi se) na isti, kontraproduktivan način, na „učvršćivanju“ i „produbljivanju“ srpsko-ruskih odnosa. Jasno je da rezultata nije bilo, niti je moglo da bude. Godinama su isti ljudi, pogotovo sa srpske strane, monopolisali „unapređenje“ naših međusobnih veza, a iole pozitivni rezultati su, naravno, izostali. I danas to čine, pa se čak i ljute kada neko drugi pokuša stvarno nešto da uradi, umesto da njih pusti da na praznom prostoru simuliraju borbu za rusko-srpsku stvar; da i dalje rade sve ono što je doprinelo tome da su rusko-srpski odnosi, čak i u sferi koja nije u ekskluzivnom domenu države (gde imamo njihovo potkopavanje od strane naših NATO-filskih vlastodržaca), na istom ako ne i gorem nivou nego pre 20 godina.

NAŠI JALOVI RUSOFILI I NJIHOVA RUSKA BRAĆA

Već i iz rečenog vidimo koliko je važno da mi u Srbiji imamo zdrave, stvarno efikasne i efektivne, a ne samo načelno, teorijski proruski i nacionalno opredeljenje, NVO aktere raznih vrsta. Nažalost, uz tek retke izuzetke, nemamo ih. Sujeta i preveliki ego „zaslužnih“, inercija i nedelotvornost pretencioznih samoproglašenih monopolista borbe za srpsko-rusko povezivanje, obesmišljava svaku akciju i svaki rad. Više se priča o tome ko je šta „uradio“ u prošlosti – čitajte: pokušao da uradi jer realnih rezultata nema – nego šta bi stvarno moglo da se postigne danas i u budućnosti. „Važnije“ je kakvu titulu neko ima nego šta konkretno može da uradi. Inicijalne akcije, inače retke u moru praznih reči, ne osmišljavaju se, i ne vode se, tako da sistematski bude postignut neki cilj, da se potom izazove svrsishodan lanac akcija i reakcija, već se svode na isprazno delovanje, tek da se nešto radi, bez stvarne namere da se poentira i bez očekivanja da se nešto dugoročno postigne.

Takvu praksu prihvataju i neki ruski predstavnici „starog kova“, koji oličavaju duh „patriotizma zdravica“ umesto i Rusiji potrebnog „patriotizma rezultata“. Ipak, da se time šire ne bavimo. Za nas je bitno da se primarno posvetimo čišćenjem svog dvorišta. U Rusiji se nešto menja, dok kod nas u okvirima patriotske NVO scene vlada destruktivna statika. Uz to, ako se mi promenimo biće brže i ruske promene u vezi sa nama. Da bi se to desilo, suočimo se sa onima koji, makar i nehotično, parališu našu energiju.

Ti ljudi misle da su bogomdani i da sve počinje i završava se sa njima. To je situacija, navodim to kao primer da bi okolnosti bile jasnije, koja se često javlja u strankama. Tamo su u prvom planu „zaslužni“ koji malo rade a mnogo pričaju, a teško ih je pomeriti sa mesta koja su zauzeli a za koja su nesposobni, jer se busaju u prsa, vičući da „vole svoju stranku“ i „ideje koje ona oličava“, te nabrajaju šta su ko zna kada, navodno, uradili. Takav scenario se ponavlja sve dok u stranci vide svoj lični interes, a kada on nestane ili ga prepoznaju na nekom drugom mestu, oni postaju ogorčeni neprijatelji onoga što im je, navodno, do juče bilo „sveto“, odnosno iz čega su tokom 20 godina crpeli korist svake vrste. Ima nemalo i „rusofila“ opisane vrste.

Najgore je što su takvi ljudi podobni svima. Neprijateljima su po volji jer su bezopasni. U svakom momentu znaju šta će reći i uraditi da deluju „junački“ a da se u praksi nikome ne zamere. Oni se trude da ne postignu nikakve efekte jer rezultati mogu da budu opasni: ako naljute drugu stranu mogu da izazovu opasnu reakciju. Uz to, idealni su za podsmevanje, što neprijatelji takođe cene. Kada se u njih uperi (medijski) prst, ideje koje zastupaju (ma koliko bile ispravne) deluju besmisleno. Na glavi strašila smešna je i šubara od najboljeg krzna!

Takvi lažni ili čak i pravi rusofili su, za naše prozapadne kvislinge i njihove strane mentore, idealni. Dobri su i za one Ruse koji misle samo na to da formalno pokažu neki rezultat svoga rada, makar on bio i nekonkretan. Oni vole srpske sterilne (ako ne i lažne) rusofile. Pomažući njih nemaju obavezu ništa ozbiljnije da rade. Nemaju ni odgovornost. Svaki svoj neuspeh pripisuju tim Srbima, za koje znaju da su jako nesposobni, ali su, kako vole da kažu, „naši“, a druge nemamo. Verovatno da ponekad te rusofile, javno ili tajno, i izgrde, dok oni povijaju glave, skrušeno ćute i nastavljaju po starom. To ne smeta pomenutim Rusima. Za njih je eventualni uspeh dobrodošao ali nije obavezan. Najvažnije je da se nešto kako-tako dešava! Nema veze koliko će pozicije Rusije biti pogoršane u Srbiji, već je važno da neko drugi bude kriv za neuspehe i da nastave da „pokušavaju“ da nešto „postignu“.

NEOPHODNOST NOVOG NAČINA RADA

Potencijal za sprovođenje uspešnih akcije i nametanja važnih tema sa stanovišta srpskih i ruskih nacionalnih interesa, obavezuje! I to kako srpsku, tako i rusku stranu. Ko to ne shvata, ili neće da shvati, nema šta da traži na polju boja za sve ono što je od značaja za Srbiju i Rusiju, te njihove međusobne veze.

Za konkretnu i realnu pomoć i stvarni rezultat moraju da postoje dve strane. To važi kako za odnose Rusije sa srpskim NVO sektorom tako i državom Srbijom. Naš režim je antisrpski i antiruski a Rusija bez obzira na to, govori kako će sarađivati sa njim. Time mu daje vetar u leđa. Štaviše, akcije Rusije koje se preduzimaju u takvim uslovima, neretko su patetične. Lepe za oko, dobre za savest njenih predstavnika, ali sterilne. Konkretizacije nikada nema. Trese se gora a rodi se miš. Uvek je tako lakše. Uvek je mnogo ugodnije zatočenicima birokratskog mentaliteta, i sa ruske, a ne samo srpske strane, da deluju kako sam gore opisao, nego da zasuču rukave i preuzmu odgovornost. Međutim, tako nećemo nigde stići. Ako se želi nešto postići, mora se pronaći novi način rada. On već postoji ali je marginalizovan.

Stvari su proste, da bi se nešto postiglo, kao što sam rekao, treba podmetnuti leđa i preuzeti rizik. Ovako, dok se duva u staru frulu, ništa neće biti urađeno. Ono što deluje kao rezultat, i dalje će biti samo fatamorgana. A da bi se stvari promenile, Rusija će morati da se osloni na nove ljude, nove modele rada, i nove ideje za to. I naravno, moraće da prihvati realnost, a ona je takva da ako nešto hoće da postigne, težište saradnje mora da stavi na srpski nevladin sektor. Uprotivnom, ako nastavi da pomaže razvoj srpsko-ruskih odnosa kao što je činila do sada, oslanjajući se na „srpsku“ („našu“ a tuđu) državu i jalove rusofile, izgubiće i ono malo pozicija koje sada ima u Srbiji.

O koristi od saradnje sa kvislinškom vlašću i da ne govorimo. A stare rusofile progutaće istorija i zaborav. Malobrojni mlađi naraštaji rusofilskih intelektualaca već osećaju razočarenje zbog politike Rusije. Oni žele rezultate a ne lepe reči, i nemaju više razumevanja za to što Srbija, ona prava a ne oficijelna, nema konkretnu, i to pre svega političku, pomoć Rusije. Ako ona i dalje bude izostajala, ako Rusija nastavi po starom, gurnuće Srbiju u ruke NATO-a.

Srbija je mala zemlja koja je, spram svojih realnih potencijala, već dugo, možda i predugo, izdržala sama. Tokom 90-ih godina otvoreno i hrabro se opirala atlantskom pohodu na Istok, i tako je dala Rusiji vreme da stane na noge. A pošto je krajem 2000. godine podlegla okupaciji, nastavila je, kroz delovanje i opredeljenje velikog dela naroda, pasivno da se opire kvislinzima i njihovim NATO gospodarima. Dalje srpski patriotski front, koliko god da želi, sam to neće moći dugo da radi. Sve ima svoj kraj, pa i naša donkihotovska borba protiv NATO pohoda na Istok.

NOVI POČETAK ILI NEIZBEŽNOST KAPITUACLIJE?

Da naša koplja – koja bez obzira na drastičan nesklad u odnosu snaga, i dalje stoje usmerena prema onim što žele da pokore Rusiju (a ne samo Srbiju) – ne bi pala na zemlju, očekujemo da gotovo sutra otpočne aktiviranje Rusije na Balkanu. Šta to konkretno znači?

Očekujemo da Kremlj jasno definiše šta želi da postigne u Srbiji i sa kim može da sarađuje operativno, a sa kim samo formalno ili površno oficijelno. I to da javno kaže. Očekujemo da Rusija, preko svojih institucionalnih predstavnika, kaže koje će projekte podržati, od kulture i sporta do privredne saradnje i društveno-političke sfere, i da to učini na obavezujući i konkretan način, a ne tek u apstraktnom, vremenski neograničenom vidu, koji ne podrazumeva kontrolu postizanja rezultata.

Od Rusije očekujemo da pomogne da se u Srbiji promeni slika o njoj kao ledenoj zemlji u kojoj teku reke vodke, sluša se balalajka i na sve strane kupuju babuške, dok svetom gospodari Amerika. U skladu sa tim zadatkom, očekujemo od Moskve da podrži rad aktivnih srpskih NVO, koje će se baviti pravim problemima a ne samo pričati prazne priče. Koje će umeti da pokažu da EU a kamoli NATO, imaju realnu istočnu alternativu, a da strateška saradnja sa Rusijom omogućava Srbima da mnogo bolje realizuju svoje nacionalne težnje nego tavorenje u stanju u kome su Srbi zatočenici Zapada.

Očekujemo da se u funkciju toga stave i ruski energetski giganti i druge firme povezane sa ruskom državom, koje posluju u Srbiji, a ne da budu države u srpskoj (prema zapadu marionetskoj) državi koje služe samo nečijim ličnim interesima. Konačno, očekujemo od Rusije da se više ne drži dalje od medijske oblasti. Važno je da na ovaj ili onaj način u Srbiji kupi bar jedan ozbiljan mediji, a ne da traći energiju i sredstava na podršku onima od kojih nema nikakve korist (po istoj matrici dvostrane sterilnosti kao kada se radi o NVO sektoru).

Ako sve o čemu smo govorili izostane, da ponovim, mi sami više nećemo moći da izdržimo, a Rusija će izgubiti lojalnog saborca, prijatelja i brata, što je za nju srpski narod (a brzo bi mogla da postane i srpska država). Nećemo se mi koji spadamo u srpsku patriotsku javnost, svesno, okrenuti protiv Rusije, odnosno pasti u zagrljaj druge strane, ma koliko da nas neki predstavnici Moskve ljutili te se osećali iznevereno zbog odsustva njene sistemske i sistematske podrške. Mi znamo da je Rusija, bez idealizovanja naših međusobnih odnosa, kroz istoriju ipak bila najveći srpski prijatelj a neretko i zaštitnik. Ali, ako se ne promeni odnos Moskve prema našoj političkoj, medijskoj i NVO zbilji, nećemo moći ništa da uradimo.

Sve više Srba bez velikog političkog naboja (a većina naroda u svakoj zemlji spada u tu, pomalo amorfnu, kategoriju), ma koliko načelno bili prijateljski nastrojeni prema Rusiji, iz očaja okretaće se na drugu stranu. Tako će Srbija korak po korak postati nova Bugarska. Rusofilija će polako izlaziti iz nje a NATO će sve više u nju ulaziti. To je ono što nas iritira, i zbog čega tražimo najhitniju reakciju Rusije, kako u prilog njenih tako i naših interesa. Više nema vremena za čekanje i prazan hod.

dr Stevica Deđanski je predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

Izvor: Vidovdan