Balkanski holokaust: Kada su živi zavideli mrtvima

Piše Nataša Jovanović

U budućnost, sa mračnim teretom prošlosti, neće niko ići. Ni Hrvati, ni Srbi. Hrvati dok ne prognaju i poslednju ustašku repliku i dok ne prihvate šta je u Jasenovcu urađeno, a Srbi dok ne shvate ono što je počivši patrijarh German svojevremeno rekao Hrvatima u vezi Jasenovca: „Da praštamo moramo, da zaboravimo ne smemo“

Hajde da stradamo mi stariji! Mi smo jeli zabranjeno voće, grešili. Ali zašto stradaju sva ta deca?(…) Kada u masi lobanja odraslih iz Prebilovaca, Glamoča i Livna, izvađenih iz jama, ugledamo i lobanjice, ne možemo se oteti slici dečice koju su neljudi nemilosrdno hvatali i bacali u bezdane, a ona se otimala, bežeći od smrti, i hvatala se mučiteljima za odeću, pa deteta koje je jedna majka, bačena živa u jamu, u toj istoj jami i rodila (…), zabeležene su reči počivšeg patrijarha Pavla. I danas posle toliko godina ćutanja, zatiranja istine, spaljenih dokaza i izbetoniranih hercegovačkih jama, istina o stradanju Srba u NDH traži da se ispriča. Na to, kako kaže mali broj ljudi angažovanih oko ove teme, obavezuju lobanje, otrovana deca, sačuvana, na komadićima tkanine, dečjim rukopisom ispisana pisma iz Jasenovca.

POLITIKA OBMANE

[restrictedarea]

Više od šezdeset godina jedna monstruozna politika obmane ne dozvoljava da se puna istina o Jasenovcu, užasnom stratištu Srba u XX veku, sazna. Paljena su dokumenta, montirana je zvanična istorija, sklanjani su svedoci, umanjivan je broj žrtava i zakon ćutanja koji traje više od pola veka, učinili su da svet za biblijski pokolj srpskog naroda nikada nije saznao na način primeren razmerama tog pakla koji je čovek priredio čoveku.
„Ako neko ne veruje meni, istinu o Jasenovcu i Novoj Gradini može potražiti 1,20 santimetra ispod zemlje. Istinu i podatke o žrtvama u Jasenovcu utvrdila je Međunarodna komisija sastavljena od ljudi koji nisu sa teritorije bivše Jugoslavije već iz raznih zemalja sveta. Ako je hrvatskoj javnosti teško da se suoči sa činjenicom da je NDH bila jedina država na svetu koja je imala koncentracioni logor za istrebljenje male dece, da je u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata ubijeno 700.000 ljudi, od čega 110.000 dece, neka pronađe u Arhivu novine iz 1942. godine u kojima ustaški prvaci iznose podatak o 1,4 miliona umorenih Srba.“
Ovim rečima dr Srboljub Živanović, akademik i antropolog, odgovara na optužbe Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava koji je pre nekoliko dana rezultate Pete međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu nazvao „jezikom mržnje“. U izjavi za javnost koju je potpisao predsednik HHO Ivan Zvonimir Čičak, protivnik inicijative da Sabor više ne bude pokrovitelj komemoracije kvislinzima kod Blajburga, ocenjeno je da su tvrdnje Živanovića i, kako se kaže, družine, „plod bolesne zlonamerne mržnje“.
Helsinški odbor za ljudska prava ne postavlja pitanje kako je moguće popisati imena nerođene dece izvađene iz utroba majke ili kako su se zvala ona bačena u Paćilijevu peć koja su živa izgorela, ili ko su stradalnici strpani u kazane za pravljenje sapuna koji još uvek postoje i mogu da se vide u Donjoj Gradini. Konačno, kako su se zvale žrtve koje je, kako navodi dr Živanović, posmatrao kako promiču niz Savu i Dunav, te su sahranjivane na lokalnim grobljima bez ikakvih obeležja. Jedna takva masovna grobnica se nalazi pored Kule Nebojša u Beogradu.
„Konačan spisak srpskih žrtava je teško utvrditi. Trebalo bi znati da za pojedina mesta u Bosni i Hercegovini znamo da su postojala samo na osnovu Austro-Ugarskih karata. Ona su potpuno zbrisana sa zemlje, stanovništvo je pobijeno, matične knjige su uništene. Sada se negira i činjenica da je u ubijanju Srba učestvovao i katolički kler. Iz tog razloga želim da kažem da sam na jednom sastanku u Njujorku saopštio da smo došli do imena 371 katoličkog sveštenika koji su klali, ubijali, mučili, silovali žrtve i činili svakojaka druga zverstva. Tada mu je čuveni američki naučnik Majkl Bernbaum, koji je bio i u komisiji za istraživanje genocida u Ruandi, rekao da se u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ništa ne radi, pošto oni imaju imena 1.400 katoličkih sveštenika, nesumnjivih počinilaca zločina. U ovom trenutku MKIJ je utvrdila da je 1.371 katolički sveštenik činio grozne, prosto neverovatne zločine u NDH. Ako se zna da ih je bilo oko 2.000,  to znači da su od tri katolička sveštenika dvojica bili koljači. A gotovo svi su bili pripadnici franjevačkog reda. Sada ove činjenice podležu sumnji. Pitam zašto?“
Možda bi ovim pitanjima trebalo dodati i ono, sada već potonulo u zaborav, kako je i čijom krivicom u vranjskom manastiru izgorela dragocena dokumentacija o Jasenovcu. Istoričar primenjene umetnosti Bojana Isaković posle višegodišnjeg rada na sakupljanju arhiva i dokaza uspela je da svetu ponudi istinu o Srbima i njihovom stradanju u periodu od 1941. do 1945. i 1991-1992. godine. Dokumentacija od 26 sanduka, o genocidu nad srpskim narodom,  izgorela je u podmetnutom požaru u konaku manastira Sveti Nikola. Zašto?

PROMOCIJA SRPSKE KRIVICE
Jedinstven u istoriji civilizacije zla, Jasenovac, nažalost, nikada u javnosti takozvane „civilizovane Evrope i sveta“ kao stratiše nije svrstan ravnomerno sa ostalim nacističkim konclogorima, niti je Pavelićeva ubilačka služba u Hrvatskoj osuđena od najšire hrvatske javnosti. Naprotiv, i u ovom novom 21. veku, ustaštvo i koljački zanat slave se kao nešto domoljubivo i veličanstveno, prihvatljivo i dopadljivo izvitoperenoj ideji „Četvrtog Rajha“.
I dok u Izraelu postoji naučni centar i muzej „Jad Vašem“, u kojem se proučavaju i čuvaju dokumenta i uspomene na holokaust Jevreja u II svetskom ratu, na severu ovog grada ceo muzejski kompleks posvećen stradanju Jevreja, po čitavom svetu muzeji holokausta, o biblijskom pogromu učinjenom nad Srbima u NDH današnje generacije ništa ne znaju. Podmuklo se zataškava činjenica da na samo metar ispod zemlje još uvek leže kosti 110.000 masakrirane srpske dece i da je u Potkozarju moralo da prođe 20 godina od kraja Drugog svetskog rata, da bi prvi mladić stasao za vojsku.
Govoreći o negiranju istorijske istine dr Živanović navodi primer Jadranke Kosor koja tvrdi da se ne zna broj žrtava ili Iva Josipovića koji govori  da je većina Hrvata bila protiv Pavelića i ustaške politike.
„To nije tačno“, kaže Živanović, „većina Hrvata je bila za Pavelićevu genocidnu politiku. U ubijanju i istrebljenju Srba, Jevreja i Roma učestvovala je većina građana Hrvatske, seljaci, radnici, intelektualci, domobrani, križari, ustaše, časne sestre, katolički sveštenici i svi drugi. Predvođeni su, nažalost, katoličkim klerom koji su predvodili sarajevski nadbiskup Šarić i zagrebački ‘nadbiskup genocida’, zločinac Alojzije Stepinac. Za te zločine niko nikada nije odgovarao“.
Trebalo bi znati da i danas, posle toliko vremena, neumorno radi stara ideološka mašinerija, zadužena da kroji novu istoriju, da umanjuje ili sasvim uklanja tragove zločina nad Srbima, kako u Drugom svetskom ratu, tako i u poslednjem, građanskom, na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Sa druge strane, ta mašinerija predano radi na promociji srpske krivice, za sve u čemu je Srbija učestvovala u svojoj modernoj istoriji, a posebno za „predvodničku“ ulogu u oslobodilačkim ratovima na početku XX veka, bez koje danas nekoliko novih, malih, veštačkih i, naravno, frustriranih nacija, ne bi ni bilo… Otuda je i izmontirani slučaj Srebrenice podignut i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, na isti nivo na kojem se nalazi 50 miliona Hitlerovih žrtava. Otuda Čičak izjavljuje da hrvatski genocid nije dokazan i da do dan-danas postoji „samo jedna presuda o genocidu, a to je presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu koji govori o genocidu što su ga počinili srpski vojnici u Bosni i Hercegovini nad Bošnjacima u Srebrenici. Uz tvrdnju da ne želi učestvovati „u stigmatizaciji nijednog naroda, niti u produbljivanju mržnje između Hrvata i Srba, što bi samo moglo pripremiti teren za nove ratne sukobe“, Čičak je najavio da će posle sednice Izvršnog odbora krajem sedmice predložiti hrvatskom Saboru, Vladi i drugim političkim, društvenim, kulturnim i verskim institucijama konkretne mere „za suzbijanje širenja ove opasne mržnje“.
Nikada do kraja utvrđena brojka pobijenih Srba u Jasenovcu, podle opstrukcije oko utvrđivanja te istine, a pre svega licemerje savremene Hrvatske, Hrvatske koja beznadežno stremi „evropskoj čistoći“ uoči ulaska u taj neizvesni brlog, dovoljni su razlozi da svaka vlast u Srbiji uvek nanovo do nebesa digne svoj glas i da pronađe način da istina jednom zauvek bude utvrđena.
U budućnost, sa mračnim teretom te prošlosti, neće niko ići. Ni Hrvati, ni Srbi. Hrvati dok ne prognaju i poslednju ustašku repliku i dok ne prihvate šta je u Jasenovcu urađeno, a Srbi dok ne shvate ono što je počivši patrijarh German svojevremeno rekao Hrvatima u vezi Jasenovca: „Da praštamo moramo, da zaboravimo ne smemo“.

[/restrictedarea]