Antologija bezazlenih priča

Piše Aleksandar Dunđerin

Prejaka bi bila tvrdnja da je Pavković antologiju „21 za 21“ uobličavao po ukusu drugosrbijanske kulturne elite (jer bi u nju tada bile uvršćene i priče Marka Vidojkovića, Igora Marojevića, Sretena Ugričića), ali je mišljenje ovog kruga, čini se, uticalo na prećutkivanje pojedinih pisaca čije bi priče, nesumnjivo, morale da budu uvršćene i u relevantne preglede i antologije srpske književnosti šireg razdoblja. Tako je naša literatura „obogaćena“ antologijom bezazlenih priča autora od kojih je većina daleko od prve lige srpske književnosti

Bez obzira na to po kojem kriterijumu je sastavljena – književna vrsta ili žanr, tema, umetnička vrednost, nacionalno merilo, hronološki pregled – antologija bi uvek trebalo da odražava duh i ukus vremena u kojem nastaje i, upravo zbog toga, da ima značajnu ulogu u istoriji nacionalne književnosti. Pogotovo ukoliko je sastavlja autor poput Vase Pavkovića, koji već više od trideset godina proučava i stvara književnost, a iza sebe ima više desetina knjiga priča, kritika i eseja, uz to i višedecenijski urednički staž. Stoga je sasvim razumljivo i da se od antologije srpske priče nastale u prvoj deceniji novog veka očekuje da čitaocima predoči najbolje priče najboljih pisaca koji su protekle decenije stvarali na srpskom jeziku, ali i da istovremeno pruži uvid u dominantne tendencije u okviru ovog žanra.
Da li priče koje je Vasa Pavković odabrao u antologiji „21 za 21“ zaista jesu reprezentativne u kvalitetu i sadržaju, stilu i formi, i da li su izabrani autori zaista svojim knjigama obeležili razdoblje od 2001. do 2010. godine?

PRENAGLAŠENI
Nesumnjivo, Pavković je veoma dobro upoznat sa proznim stvaralaštvom dvadeset i jednog pisca čije je priče uvrstio u antologiju. Otuda su te priče dobra ilustracija glavnih poetičkih opredeljenja njihovih tvoraca.
Recimo, priča „Oproštaj“ Milice Mićić Dimovske, melanholična i moralno provokativna kritika duha varoške sredine i malograđanskog mentaliteta, pokazuje stremljenja autorke da u svojim pripovetkama varira ključne motive proznog opusa Aleksandra Tišme. Priča „Ako je to, uopšte, rastresenost“ adekvatna je ilustracija socijalno angažovane literature u kojoj tokom protekle decenije Franja Petrinović, oslanjajući se na Adornov univerzalni pesimizam, razmatra posledice ekonomskog porobljavanja Srbije i nametanja modela liberalnog kapitalizma. „Na putu u Lisabon“ može se posmatrati i kao deo raskošnijeg kolaža Radovana Belog Markovića, opterećenog fenomenom srpske provincije, ali i jezičkim eksperimentima. „Crni bicikl“ potvrđuje Lauru Barnu kao pisca čija dela odišu visokom artificijelnošću, ali i preteranom hermetičnošću. „Bicikl“ možda nije najizrazitiji primer opredeljenja Davida Albaharija da tokom poslednjih deset godina sledi politički korektan obrazac takozvane „BHS literature“, ali je njegov specifičan odnos prema istoriji, tradiciji, duhovnosti, nacionalnosti i patriotizmu, uočljiv i u ovoj priči čije je tematsko središte traganje junaka (srpskog pisca) za Tomasom Bernhardom. Svetislav Basara je u antologiji zastupljen pričom „Fantomski bol“ koja takođe svedoči o preokupaciji autora da kroz travestiju istorije i ideologije, ne bežeći od dnevno-političkih tema, u esejističkoj formi izvrgne ruglu gotovo sve tradicionalne i nacionalne vrednosti. Priča „Svega dve!“ dokazuje da je Đorđe Pisarev verovatno najuporniji srpski postmodernista u prvoj deceniji 21. veka, koji čak i kada se otvori za aktuelne i istorijske teme ne odustaje od formalnih eksperimenata. Položaj autsajdera u savremenom društvu i dijalog sa situacionističkom filozofijom osnovne su odlike i priče „Re-form torta i parčence crne čokolade“, baš kao i čitavog proznog opusa Slobodana Tišme. Sudbine marginalaca, zapečaćene u dehumanizovanom srpskom društvu, ispričane iz rokerske perspektive i „obogaćene“ lascivnim rečnikom (pre svega psovkama), suština su i priče „I fantomi umiru, ali ne u filmu“ Zorana Ćirića, ali i njegove proze u celini. „Letovanje“ Ljubice Arsić ispunjeno je, za njeno stvaralaštvo i inače karakterističnim humorom i duhovitošću, emocionalnošću i erotikom putem koje autorka pokušava da ukloni tabue (koji to odavno nisu) i uputi kritiku patrijarhalnom društvu…
No, iako su neke od ovih priča reprezentativne za utvrđivanje poetičkih karakteristika proze navedenih autora, one – kao i priče javnosti možda manje poznatih autora (videti antrfile) – teško mogu da reprezentuju ovaj žanr u srpskoj književnosti, nastaloj u proteklih deset godina, niti se njima iscrpljuju stilske, tematske i idejne težnje naše pripovetke u datom razdoblju.
Većini priča koje je odabrao Pavković, naime, zajedničko je to što su, uglavnom, na granici esejističkog komentara stvarnosti, što mahom predstavljaju intimne ispovesti autora (čija sadržina malo kog čitaoca može da dotakne), ponekad ispoljavajući težnju ka prenaglašenoj estetizovanosti, ali najčešće bez želje da svedoče o svojoj utemeljenosti u tradiciji, u srpskom književnom nasleđu.
Svojim kvalitetom u antologiji „21 za 21“ izdvaja se, pre svega, priča Gorana Petrovića „Matica“, autora čiji se pripovedni opus („Bližnji“, 2002. godine i „Razlike“, 2006) može ubrojati među najvrednije što je ovaj žanr dao srpskoj književnosti u prvoj deceniji 21. veka. Ipak, i pored popularnosti koju ova srpska izbeglička priča, pretočena 2011. godine u jugoslovensku nostalgičnu dramu, danas uživa, čini se da veću antologijsku vrednost imaju priče „Sve što znam o vremenu“ i „Bogorodica i druga viđenja“, koje su uklopljene u koncept „novog srednjovekovlja“, osvetljene svetosavskom iskrom ljubavi. Bolje od ostalih jesu i priče „Beleg“ Gordane Ćirjanić i „Oda zrnu“ Mirjane Pavlović; prva, varirajući motiv erosa i tanatosa, uz naglašenu etičku komponentu i katarzu, govori o susretu srpskog kamiondžije i njegove zemljakinje autostoperke u Nemačkoj, dok druga, iz „ugla bubašvabe“ tumači događaje za vreme odvijanja takozvane „petooktobarske revolucije“. Ove tri priče, kojima bi se mogla pridružiti kratka proza Dimovske i Petrinovića, jedine imaju potencijal da pretraju prvu deceniju 21. veka.

PREĆUTANI
Vrednost jedne antologije, međutim, ne meri se samo na osnovu pisaca i dela koja čine njen sadržaj, već više na osnovu izostavljenih autora i njihovih ostvarenja, koji su po kriterijumima korišćenim prilikom izbora mogli da budu njen sastavni deo. A u Pavkovićevoj antologiji prećutani su gotovo svi srpski pisci koji su, što svojim delima, što svojim životom i društvenim angažmanom, sa jedne strane svedočili o procesu razgradnje svega nacionalnog u postpetooktobarskoj Srbiji, videći u njemu srpsku traumu, dostojnu velike literature, a sa druge strane nalazili u globalnim dehumanizovanim demokratskim društvima klicu krize duhovnosti i morala što je uzrokovalo jednako veliku evropsku i svetsku traumu.
O toj, srpskoj i svetskoj traumi, umetnički veoma upečatljivo pisao je Nikola Malović u zbirci priča „Prugastoplave storije“ (2010). Koncipirajući knjigu tako da se u njoj smenjuju priče koje, na tragu filozofije Pola Virilioa, dijagnostikuju bolesti (post)modernog doba, u kojem se drastično uvećavaju naučno-tehničke i društveno-političke moći, a čovek svodi na potrošačkog roba, i one koje daju sliku života Bokelja, koji se tragajući za hlebom, ljubavlju i Bogom suočavaju sa predapokaliptičnim užasom – Malović je pokazao kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno delo. I tako stvorio barem tri-četiri antologijske priče („Demokrasi“, „U starom Rozopeku“, „Božićna priča“).
Još više priča koje zaslužuju da se nađu u antologiji srpske priče prve decenije 21. veka mogu se pronaći u dve zbirke Miroslava Toholja („Mala Azija i priče o bolu“, 2002; „Venčanje u vozu“, 2007). Prva od njih, svojevremeno ovenčana „Andrićevom nagradom“, satkana je od priča koje svedoče o Toholjevom majstorstvu u građenju atmosfere, njegovoj izuzetnoj jezičkoj veštini i poetskoj sugestivnosti, u potpunosti saobraznoj Andrićevom umeću pripovedanja i njegovim tematskim preokupacijama. Tematsku okosnicu priča čini i, u novijoj srpskoj književnosti retko prisutno svedočanstvo o stradanju Srba na području BiH, te povezivanje srpske golgote u Bosni sa Jasenovcem, ali i Kosovskom bitkom. Stavljajući akcenat na paradoks bosanske tišine, fascinantnu obavezujuću trpnju i podnošenje zla, kao istorijsku konstantu na Balkanu, pojedine Toholjeve priče mogle bi se ubrojati u najlepša ostvarenja antiratne proze u savremenoj srpskoj književnosti.
Vredne pažnje savesnog antologičara svakako su i mitološke, istorijske i dokumentarne priče, jednostavne, tople, ljudske, Milenka Pajića („Imam priču za tebe“, 2009, „Andrićeva nagrada“); „Cedulje“, u kojoj dominiraju kratke poruke koje su Kragujevčani ispisivali uoči streljanja 21. oktobra 1941. godine, jedna je od možda i najpotresnijih priča nastalih na srpskom jeziku poslednjih godina. U jednoj antologiji, oivičenoj razdobljem od 2000. do 2010. godine, svakako ima mesta i za priče Petra Pajića („Priče o Pipu“, 2001; „Nebeski narod“, 2010), nesvakidašnju lirsku hroniku detinjstva, satiričnu analizu našeg mentaliteta i podneblja. U tom kontekstu pažljivom oku antologičara ne bi trebalo da promaknu ni satirične pripovetke Brane Crnčevića („Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke“, 2003).
I pored toga što preferira duže forme, dela Milovana Danojlića nastala u poslednjih deset godina sadrže segmente koji bi takođe mogli da čine sadržaj jedne antologije koja ima ambiciju da napravi kvalitetan presek stanja stvari u ovom žanru srpske književnosti. Tim pre što Danojlićeve priče – makar i zato što nas još jednom podsećaju kako je pripovedanje umetnička pobeda nad prolaznošću, kratkotrajnošću i besmislu ovozemaljskog života – više korespondiraju sa duhom vremena trećeg milenijuma, nego, recimo, stvaralaštvo Davida Albaharija i Svetislava Basare, koji su svoje najbolje knjige napisali tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka (ako za njih u ovoj antologiji ima mesta, onda bi se mirne duše u nju mogla uvrstiti i neka od priča iz knjige „Preživljavanje“/2009/ Dragoslava Mihailovića, bez obzira na to što je ona, i u pogledu sadržine – golootočko iskustvo, i u pogledu stila i forme – proza novog stila – svojevrsni anahronizam).
Konačno, i pored toga što su se tokom 21. veka afirmisali prvenstveno kao romanopisci, kratka proza Mirka Demića („Molski akordi“, 2008, „Andrićeva nagrada“), Vladana Matijevića („Prilično mrtvi“, 2000, „Andrićeva nagrada“) i Mira Vuksanovića („Povratak u Ravangrad“, 2007) umetnički i estetski vrednija je i, svakako, aktuelnija od većine priča kojima je Vasa Pavković dao prednost.
Da bi raznovrsan mozaik srpske priče 2001-2010. bio upotpunjen, u antologiji bi mogla da bude zastupljena i, za srpsku literaturu ne toliko karakteristična, kraća žanrovska proza Zorana Živkovića („Vremenski darovi“, 2001; „Koraci kroz maglu“, 2003; „Vagon“, 2004; „Dvanaest zbirki i čajdžinica“, 2005), čija je osnovna odlika kombinacija oniričke i horor fantastike sa elementima narodnog stvaralaštva.
Većinu ovde pobrojanih autora Vasa Pavković nije pomenuo, čak ni uzgred, u predgovoru antologije „21 za 21“. Prejaka bi bila tvrdnja da je Pavković antologiju uobličavao po ukusu drugosrbijanske kulturne elite (jer bi u nju tada bile uvršćene i priče Marka Vidojkovića, Igora Marojevića, Sretena Ugričića), ali je mišljenje ovog kruga, čini se, uticalo na prećutkivanje pojedinih pisaca čije bi priče, nesumnjivo, morale da budu uvršćene i u relevantne preglede i antologije srpske književnosti šireg razdoblja. Tako je naša literatura „obogaćena“ antologijom bezazlenih priča autora od kojih je većina daleko od prve lige srpske književnosti.
No, i pored navedenih manjkavosti, u vremenu kada je srpska priča proterana sa stranica dnevnih listova i nedeljnika, kada je potpuno potisnuta na margine književnog interesovanja, antologija „21 za 21“ potrebna je srpskoj literaturi. Makar i kao snažan podsticaj da još jednom prevrednujemo domete i značaj srpske proze prve decenije novog veka, podsećajući se da smo, u velikoj meri upravo i zbog nje, više od jednog veka predstavljali kvalitetan sastojak evropske i svetske umetnosti reči.

_______________________

Antologija „21 za 21“ sadrži priče 21 srpskog autora: Mirjane Pavlović, Slobodana Tišme, Radovana Belog Markovića, Milice Mićić Dimovske, Davida Albaharija, Svetislava Basare, Slavoljuba Markovića, Ljubice Arsić, Gordane Ćirjanić, Franje Petrinovića, Đorđa Pisareva, Ivane Dimić, Jelene Lengold, Gorana Petrovića, Zorana Ćirića, Laure Barne, Aleksandra Gatalice, Đorđa Jakova, Divne Vuksanović, Aleksandra Bjelogrlića, Mihajla Spasojevića i Borivoja Adaševića