AMERIKANCI DIGITALIZUJU VOJNI ARHIV SRBIJE. ZAŠTO?

Ivan Ninić

Na zahtev Karle Del Pontesamo u 2005.godini Vojni arhiv Srbije je Haškom tribunalu dostavio više od 12.000 stranica kopija dokumenata, dok je više od 70.000 stranica stavljeno na uvid, a reč je o vojnim dokumentima za koje je tužilaštvo pokazalo interesovanje. Međutim, ni to nije bilo dovoljno, pa je Del Ponte krajem 2005.godine osula paljbu po srpskim institucijama koje po njenom viđenju, osim što izbegavaju hapšenje preostalih haških optuženika, „skrivaju“određena vojna dokumenta koja su preko potrebna Tribunalu u Hagu. Da to nije baš tako, govori i podatak da je Srbija do decembra 2005.godine primila 979 zahteva iz Haškog tribunala kojima je tražena odgovarajuća dokumentacija, od čega je na više od 95 odsto zahteva odgovoreno, dok je do tada 350 lica oslobođeno čuvanja državne tajne[1].

Ipak, u nekoliko slučajeva se dešavalo da državni organi Srbije nisu udovoljili zahtevima Karle Del Ponte iz opravdanih razloga. U državnim arhivima se nije nalazila tražena dokumentacija ili do traženih dokumenata fizički nije bilo moguće doći. Razlog za tako nešto se krije u tome što su uslovi u kojima je funkcionisao Vojni arhiv Srbije bili zaista haotični. Naime, Vojni arhiv Srbije je zbog NATO agresije na našu zemlju 1999.godine morao biti evakuisan iz Nemanjine i Birčaninove ulice u Beogradu. Tako su dokumenta iz arhiva izmeštena na pet lokacija i to na tri lokacije u Beogradu, i na po jednu lokaciju u Nišu i u okolini Gornjeg Milanovca[2]. Proteklih godina funkcionisanje ove institucije je bilo znatno otežano zbog nedostatka finansijskih sredstava, prostora, opreme i kadrova. Upravo iz ovih razloga arhivska građa u Vojnom arhivu je ostala nesređena i nepopisana, a time i fizički nedostupna, jer je veći deo dokumenata čamio (i još uvek čami) u metalnim sanducima (oko 3600 sanduka čekalo je na otvaranje).

Nažalost, Karlu Del Ponte i Amerikance je više zabrinulo haotično stanje u Vojnom arhivu Srbije, nego što je brigu za to pokazao „demokratski“režim u Srbiji. Da li je reč o koincidenciji ili ne, ali optužbe Del Ponte da Srbija od Tribunala u Hagu skriva određena vojna dokumenta i odbrana srpskih vlasti da se tražena dokumenta iz opravdanih razloga u arhivu ne mogu pronaći, imale su za posledicu da se oglase i naši stari „dobročinitelji“sa Zapada. Naime, „Institut Džeferson“iz SAD-a režimu u Srbiji je ponudio konkretnu finansijsku pomoć i to u vidu donacije, kako bi otpočeo proces digitalizacije celokupne dokumentacije koja se nalazi u Vojnom arhivu Srbije. I ako o ovom „dobročiniteljstvu“ nije bilo reči tokom 2005. i 2006. godine, odmah po izboru Dragana Šutanovca na funkciju ministra odbrane15.maja 2007.godine „pomoć“Amerikanaca jeveć u junu 2007.godineoberučke prihvaćena, o čemu je potpisan i donatorski ugovor.

 

Prosjačenje kod okupatora

Ugovor o donaciji između Ministarstva odbrane Republike Srbije i „Instituta Džeferson“12. juna 2007.godine potpisali su pukovnik Dragan Krsmanović, direktor Vojnog arhiva, i Biljana Presnal, direktorka finansija u „Institutu Džeferson“[3]. Autor je došaodo integralne kopije ovog ugovora u čijoj preambuli se navodi da je njegovo zaključenje rezultiralo „na osnovu dosadašnje uspešne saradnje u okviru reforme sektora odbrane“između ugovornih strana. U preambuli takođe stoji da je cilj ovog ugovora da se „obezbede što povoljniji uslovi za rad u Vojnom arhivu Ministarstva odbrane“i to imajući u vidu da je „Institut Džeferson razvio softver sa specijalnim karakteristikama Vojnog arhiva pod nazivom ADA (Archive Digitalization Applicatione-Primena digitalizacije arhiva)“.

Članom 1 ugovora precizirano je da ugovorne strane zaključuju ugovor „radi brže, potpunije i kvalitetnije digitalizacije (prenošenje u elektronski digitalizovani zapis) arhivskih informativnih sredstava i arhivske građe Vojnog arhiva“. Predmet ugovora je regulisan članom 2 u kome se navodi da će „Institut Džeferson“ kao predmet donacije obezbediti neophodnu opremu za digitalizaciju i komforan rad ljudstva na procesu digitalizacije (prema tačno utvrđenim specifikacijama), koju će predati u posed i svojinu Ministarstvu odbrane bez naknade. Pored toga, „dobročinitelj“se obavezao da Ministarstvu odbrane obezbedi i novčana sredstva za pokrivanje „ostalih troškova“, softver ADA koji „besplatno ustupa na trajno korišćenje“, ali i obavezu da „obuči i osposobi pripadnike Ministarstva odbrane za održavanje softvera ADA“. Vrednost ove donacije je definisana članom 3 ugovora i ona iznosi 185.000 dolara, dok su se ugovorne strane članom 5 sporazumele da Ministarstvo odbrane doniranu opremu «održava o svom trošku“i koristiti je „isključivo za digitalizaciju arhivske građe“.

Što se tiče autorskog prava na softver ADA, članom 4 ugovora je usaglašeno da to pravo zadržava „Institut Džeferson“, a da Ministarstvo odbrane ovaj program ne može iznajmljivati, prodavati ili ustupati drugim licima, odnosno drugim organima sa naknadom ili bez naknade. Članom 6 ugovora definisano je da samo obučena lica, zaposlena u Ministarstvu odbrane, mogu održavati elektronsku opremu i softver, dok druga lica „nemaju pravo pristupa elektronskoj opremi za digitalizaciju kao ni softveru ADA“. Istim članom se ostavlja prostor da „ukoliko se ukaže potreba, na pismeni zahtev Ministarstva odbrane, predstavnik Džeferson instituta može u svojstvu konsultanta pružiti stručnu pomoć Ministarstvu odbrane u realizaciji predmetnog ugovora“. Dakle, u ovom slučaju ugovor kao pisani akt koji bliže uređuje međusobna prava i obaveze koje su ugovorne strane usaglasile, ne daje nam prave informacije o tome šta se zapravo krije iza ove bespovratne pomoći naših starih i dobro poznatih „dobročinitelja“sa Zapada.

Upravo ovakvu „pomoć prijatelja“mnoge „demokrate“u Srbiji verovatno pozdravljaju i u njoj ne vide ništa loše i to iz dva razloga. Prvi  razlog je taj što bi se moglo reći da donaciju smatraju plodom svoje „uspešne“politike, a drugi razlog je  što dokumentaciju koja se nalazi u Vojnom arhivu Srbije zaista treba digitalizovati kako bi se sprečilo njeno dalje gubljenje i propadanje. Zdrav razum se slaže sa ovim drugim razlogom jer je digitalizacija vojnog arhiva višestruko korisna, međutim, zdrav razum ne može da prihvati niti može da opravda činjenicu da „demokratski“režim u tu svrhu prosjači novac sa Zapada. Neshvatljivo je da u okviru budžeta Republike Srbije nije bilo moguće planirati i izdvojiti neznatna finansijska sredstva u iznosu od 185.000 dolara, koliko iznosi vrednost strane donacije za otpočinjanje proces digitalizacije. Za ovu namenu novca u budžetu nema, dok smo s druge strane  u prilici da se svakodnevno informišemo o nenamenskom i nezakonitom rasipanju na stotine miliona dinara budžetskih sredstavadržavnih organa.

Međutim, pravo je pitanje da li se ovde radi isključivo o licemerju režima koji ne želi da obezbedi sredstva u budžetu za ovu namenu ili je reč o nekakvim drugim i višim interesima „donatora“zbog kojih je ugovor o donaciji potpisan. To znaju samo oni koji učestvuju u ovome. Nama jedino preostaje da analiziramo šture dogovore do kojih smo došli u Ministarstvu odbrane, kao i da vidimo po kakvim je to aktivnostima prepoznatljiv „donator“, tj. Institut Džeferson iz SAD-a.

Donator ili mač sa dve oštrice?

O razjašnjenju svih spornih detalja u vezi sa digitalizacijom, koji bi mogli biti interesantni za javnost u Srbiji, autor je još u junu 2008. godine pokušao da dobije odgovore u Ministarstvu odbrane[4]. Tako je saznao da je od 36 miliona stranica vojnih dokumenata do 26.jula 2008. godine skenirano 3,2 odsto ukupnog materijala – arhivske građe koja je skladištena u Vojnom arhivu Srbije. Na pitanje koliko je novca utrošeno za ovu namenu, uz obrazloženje da je reč o donatorskim sredstvima, dobijen je odgovor da „Vojni arhiv nema uvid u troškove koji su do sada ostvareni, niti ima specifikaciju troškova za naredni period“. U odgovoru Ministarstva odbranese navodi da će troškovi za državni budžet nastati „prestankom donacije (kraj 2008.godine), kada Vojni arhiv treba da nastavi sam sa digitalizacijom  u kom slučaju se mogu očekivati troškovi za: održavanje opreme i finansiranje lica koja su angažovana na poslovima skeniranja (2 oficira, 2 lica sa vss, 3 lica sa sss i 15 lica po ugovoru o delu ili vojnici na civilnom služenju vojnog roka)“[5].

Ono što je ipak najvažnije u svemu ovome, jeste pitanje ko i kako digitalizuje naše „vojne tajne“i dokumenta koja nose oznake „poverljivo“i „strogo poverljivo“!? Iz Ministarstva odbrane dobijen jeodgovor da „lica zaposlena u Vojnom arhivu ne vrše skeniranje građe, već to čine lica angažovana po ugovoru o delu preko Džeferson instituta koja su obučena za skeniranje“. Za ova lica je prema navodima nadležnog ministarstva „izvršena bezbednosna provera pre nego što su došli da rade, dok je u toku rada organizovan video nadzor i neposredan nadzor u prostorijama gde se vrši skeniranje“. „Trenutno na projektu digitalizacije radi 28 lica, a može se anganžovati 34 lica. Obuku za rad sprovode rukovodioci digitalizacije, a finansira se iz sredstava iz kojih se finansirala i nabavka opreme putem donacije. Obuka traje najduže jedan do dva dana, obuku prolaze samo lica koja se angažuju na skeniranju, a usavršavanje se vrši uz neposredan rad“,  navodi se u odgovoru dobijenom iz Ministarstva odbrane[6].

Naravno, ove informacije nisu odgovori na pitanje autora kako se tretira skeniranje, odnosno digitalizacija poverljivih vojnih dokumenata koja se nalaze u arhivskoj građi. Na naredno pitanje kome će na kraju biti dostupna baza digitalizovane arhivske građe, dobijen jesmošturodgovor da će „podaci biti dostupni licu koje vodi referat digitalizacije, zatim licima kojima se odobri po zahtevu istraživanje primenom propisa koji su na snazi za korišćenje arhivske građe“, dok će baza podataka „biti dostupna u skladu sa uputstvom o pristupanju digitalnom delu Vojnog arhiva, a po dobijanju memorijske kartice sa memorisanim obimom pristupa određenoj građi za istraživanje“. Drugim rečima, baza digitalizovanih dokumenata Vojnog arhiva Srbije biće dostupna svakome, pri čemu ne treba sumnjati  da će strane obaveštajne službe imati nesmetani pristup svim dokumentima, uključujući i one koje  nose oznaku tajnosti. Uostalom, te iste službe su i do sada imale nesmetan pristup svoj našoj vojnoj dokumentaciji, a ovako digitalizovana baza samo može da im ubrza i olakša posao pretrage željenog dokumenta.

 

Donator koji će nam doći glave

Uceloj ovoj priči najskandaloznije je što je „dobročinitelj“i „darodavac“donatorskih sredstava za digitalizaciju vojnih dokumenata zapravo Institut Džefersoniz SAD-a. Ovaj institut se u javnosti do sada pominjao u više navrata kada je reč o doniranju novca i učešću u reformi sektora odbrane naše zemlje. Primera radi, u martu 2007.godine je po drugi put u toj godini u prostorijama Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane u Beogradu održan „Viši kurs strategijskog i operacionog istraživanja“za pripadnike Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Ovaj kurs je upravo organizovao Institut Džeferson uz podršku Ambasade Kanade u Beogradu, a predavači su bili strani „stručnjaci“. Na tom kursu, između ostalog, učesnici su rešavali dve studije slučaja i to u vežbama „Divlja granica“(borbeni poredak Avganistana) i „Stegnuta pesnica“(vojno-političko donošenje odluka o budžetu za odbranu i vojne strukture)[7].

U julu 2007.godine predstavnici Vojne akademije i Instituta Džeferson potpisali su ugovor vredan 60.000 funti, a reč je o donaciji za uvođenje brzog interneta u ovu vojnoobrazovnu ustanovu. Kako je javnosti tada saopšteno, „donacija prestižnog naučnog instituta omogućena je zalaganjem britanskih vojnih diplomata“[8]!?

Iz govora koji je upravo na Vojnoj akademiji u Beograduu decembru 2006.godinepred polaznicima seminara „Menadžment u istraživanju“održao Robert Mekdugal, ambasador Kanade u Beogradu, mogu se naslutiti namere „zapadnih vetrova“. Gospodin Mekdugal je tada kao jednu od mnogobrojnih prednosti kooperativnog međunarodnog pristupa nacionalnoj bezbednosti istakao sledeće: „(…) Globalni pristup takođe omogućava partnerima da razmene iskustva i veštine, da uče jedni od drugih. U tom pogledu, na primer, Kanada je zadovoljna da radi sa vojnim sektorom Srbije tako što će omogućiti treninge u Kanadi, podržavati seminare kao što je ovaj, tako što će voditi razgovore o učešću u mirovnim misijama, tako što će finansirati projekat digitalizacije vojnih arhiva, finansirati velike projekte uništavanja mina i na druge načine (…)“[9]. Dakle, ovde su potpuno jasne namere američko-globalnog pristupa nacionalnoj bezbednosti gde Srbija, kada je reč o „reformi“sektora odbrane, nipošto nije izostavljena iz strateških planova krojača novog svetskog poretka.

Aktivnost Instituta Džeferson u Srbijibila je i dodela nagrada za najbolje „lokalne inicijative realizovane u 2007.godini“, koja je19.juna 2008.godine održana u svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Ovu nagradu je još 2006.godine ustanovio Institut Džeferson,koji je  i jedan od sponzora. Među članovima žirija za dodelu nagrade2008. godinenašlo se odabrano društvo, izmeđuostalog: Biljana Presnal, direktorka finansija u Institutu Džeferson (potpisnica ugovora o donaciji za digitalizaciju), Miljenko Dereta, izvršni direktor „Građanskih inicijativa“i Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost[10].

 

„Dobročinitelji“ prisutni i u Crnoj Gori

Moglo bi se reći da delovanje Instituta Džeferson u susednoj srpskoj zemlji, Crnoj Gori, zapravo predstavlja ogledalo pravih namera i uloge ove institucije na Balkanu. Dovoljno je naglasiti da Institut Džeferson u periodu 2007. i 2008. godine aktivno učestvuje u svim seminarima koji se održavaju u Crnog Gori, a na temu reformisanja vojnog sektora i propagiranja evroatlantskih integracija.

Primera radi, u martu 2008.godine održan je seminar za predstavnike medija u Crnoj Gori koji je imao za cilj usavršavanje novinara za oblast evroatlanskih integracija. Na ovom seminaru su učestvovali i predstavnici Instituta Džeferson koji su držali predavanje na temu „NATO – partnerstvo i razvoj“. Mesec dana kasnije, u apriluiste godine, u saradnji sa Ambasadom SAD-a u Podgorici je organizovana i spiker tura po svim opštinama na severu Crne Gore, s ciljem informisanja građana o evroatlantskim integracijama. Naravno, jedan od predavača na ovoj „turneji“bio je i predstavnik Instituta Džeferson. Da stvar bude jasnija, svemu ovome je prethodilo potpisivanje Memoranduma o razumevanju između Ministarstva odbrane Crne Gore i Instituta Džeferson[11]. Ovaj dokument je potpisan u aprilu 2007.godine i njime je predviđena pomoć crnogorskim vlastima u procesu reformi i integracija sa NATO, a projekat je finansijski podržala Vlada Holandije. Dakle, sve je jasno, jer odovakvog „donatora“se treba čuvati.

Kakve „evroatlantske aranžmane“u skorijoj budućnosti našoj zemlji pripremaju Institut Džeferson i ministar odbrane Dragan Šutanovac, tek predstoji da vidimo. Jasno je da je digitalizacija dokumenata iz Vojnog arhiva Srbije samo jedan od koraka koji predstavljaju ozbiljnu pretnju za nacionalno – vojnu bezbednost naše zemlje.

 

NAPOMENA:

Poglavlje (63) iz knjige „PUSTOŠENJE SRBIJE“, autor: Ivan Ninić, izdavač: Srpska radikalna stranka Beograd (2011), recenzenti: Prof. Dr Vojislav Šešelj i Mr Dejan Mirović.