„Žućko – više od igre“

Piše Vladislav Panov

Nedavna premijera sportske igrano-dokumentarne biografske drame o našem legendarnom košarkašu Radivoju Koraću je pored evociranja uspomena na čudesni lik i delo ovog čoveka bila prilika da još jednom sagledamo sve blagodeti novog i naprednog postjugoslovenskog društva i njegovih „vrednosti“…

Skoro u isto vreme kada se pred našom bioskopskom publikom pojavio dugo najavljivani igrano-dokumentarni film o našem čuvenom košarkašu Radivoju Koraću, u Nišu je bila u toku finalna borba za titulu domaćeg kupa koji nosi ime ovog nezaboravnog sportiste. Današnja mladost, međutim, koja je pratila „svoje“ ekipe i zvezde, u Niš nije otišla u čast Koraću o kome verovatno ne zna ništa, niti je to mnogo zanima. Malo je verovatno da je to učinila i zbog svojih timova. Otišli su „u provod“ – divljanje i međusobno obračunavanje, koji su odavno postali najznačajniji deo tog „provoda“.
U vreme Radivoja Koraća toga nije bilo. Otud je pojava filma o njegovom liku i delu prizor „kao s Marsa pao“. Njegova elegancija pod koševima i otmenost, mirnoća i moralna superiornost u privatnom životu su daleko van svih poimanja degradiranog sveta u kojem živimo danas. Umesto navijanja i prave ljubavi prema sportu s tribina se čuju psovke, a van terena se kad god je to moguće komunicira nasiljem. Ovom poslednjom prilikom, eto, desilo se to u ime Radivoja Koraća! Njegov je lik dalek i nestvaran kao i moralni nazori njegovog vremena s kojima se naše doba odavno oprostilo ili „oslobodilo“, kako se to govori sa Zapada. Kako bi Korać izgledao današnjoj industriji sporta i nasilja, teško je zamisliti. Čovek kome ne priznaju izuzetnost samo pod obručima već i vanserijski intelektualni kapacitet, koji je bio prijatelj i inspiracija ne samo kolegama već i državnicima i najuglednijim intelektualcima, danas bi najverovatnije bio veoma tužan i razočaran. Ko zna da li bi nas razumeo?
S druge strane, ipak, mogao bi bar da bude zadovoljan publikom koju je film o njemu uspeo da privuče. U Beograd su se sjatili njegovi savremenici iz svih krajeva bivše, njegove, Jugoslavije. Pokazao je još jednom da su talenat i duševna snaga sportske ikone u koju se zasluženo u međuvremenu pretvorio pobedivši zaborav i prolaznost, pomiritelj i razarač svih predrasuda. U Beograd, na premijeru „Žućka – više od igre“, došlo se iz pijeteta i bez obzira na pripadnost novim, (ne)prijateljskim državicama nastalim na zgarištu Žućkove otadžbine. U filmu koji je spoj igranog i dokumentarnog materijala svi koji su živeli u „Žućkovom vremenu“ imali su veliko opravdanje da osete u međuvremenu prezrenu jugonostalgiju. Bilo je to bolje vreme za mnoge, pa i za našu košarku koja je sa Žućkom počela da zarađuje i gradi superiornost u svetskim razmerama, a uspela je da s novim, demokratskim, kapitalističkim sistemom proćerda sve. Ostale su uspomene. Lepo složene u debitantskom filmu Gordana Matića koji je odavno završen pošto je, da tako kažemo, sportsku premijeru doživeo još u avgustu prošle godine na Evropskom šampionatu u Litvaniji, na kojem su Koraćevi sledbenici ponovo duboko razočarali naciju izgubivši čak i utakmicu za sedmo mesto. I to bi svakako Koraću, da može da nas vidi, bilo nepojmljivo.

[restrictedarea]

Matićev film je, u međuvremenu, pripremljen za redovnu bioskopsku distribuciju, i to ne samo po Srbiji i okolnim državama već je otkupljen i za neka dalja evropska tržišta. Najavljeno je da će tokom jeseni biti dostupan i televizijskim gledaocima kao trodelna televizijska serija.
S obzirom na to da je urađen u poludokumentarističkoj formi, film o levorukoj riđokosoj legendi jugobasketa, nastradaloj u saobraćajnoj nesreći kod Sarajeva 1969. godine, ima potencijal da u očima publike zaseni čak i fenomen u koji se pretvorila filmsko-televizijska saga o legendama našeg fudbala, čiju je priču o odlasku na prvo Svetsko prvenstvo oživeo film „Montevideo, bog te video“. Sport je, kao i u mnogim drugim segmentima našeg društva, spasao obraz i materijalni opstanak i jednog dela srpske filmske produkcije. Zaista, sport je kod nas mnogo više od igre.

______________

„ Žućko – više od igre“

Film režisera Gordana Matića „Žućko – više od igre“ će da omogući starijima da se podsete, a mlađima da saznaju kako se živelo u Beogradu i Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata i kako je košarka počela da postaje ovo što je danas. O Radivoju Koraću govore njegova majka Zaga, brat Đorđe, nekadašnji saigrači, treneri, prijatelji i protivnici – Bora Stanković, Josip Đerđa, Slobodan Gordić, Nemanja Đurić, Dragutin Čermak, Ranko i Zaga Žeravica, Vladimir Cvetković, Pedro Ferandiz, Đuzepe Stefaneli i drugi. Film prati Koraća od ranog detinjstva, kada je sa majkom i mlađim bratom prvo izbegao deportovanje u koncentracioni logor u Poljskoj, a zatim i streljanje u očevom rodnom selu u Lici. Zatim su opisani: njegov prvi susret sa košarkom 1950. godine, urođeni talenat, strast prema košarci, prvi trofeji osvojeni sa OKK Beogradom, igre za reprezentaciju Jugoslavije, od prve (srebrne) medalje na EP u Beogradu 1961. godine, do plasmana u finale Olimpijskih igara u Meksiku 1968. godine.
“Prvi dominantan igrač u Evropi“, „prva prava medijska ličnost iz košarke“, „mašina za davanje koševa“, „kreativac koji je uvek nalazio rešenje za direktnog protivnika“, „igrač kojeg je bilo nemoguće čuvati“ – to su samo neke od rečenica kojima ga u filmu opisuju neposredni svedoci „Žućkove ere“.
Paralelno sa sportskom odvija se dirljiva ljudska priča sa beogradskih „malih terena“, ulica, ćoškova, žurki po stanovima, gde je Radivoj Korać širinom svoje ličnosti, inteligencijom i nadasve blagom pojavom takođe imao ogroman uticaj. On je, recimo, svojevremeno bio poznat kao čovek koji je u Beograd doneo prvu singl ploču „Bitlsa“. Korać je sa gostovanja OKK Beograda i reprezentacije širom sveta donosio i drugu popularnu muziku, knjige, modne detalje, čak je imao i svoju muzičku emisiju na „Radio Beogradu“. Koraća van terena glumi Vladimir Aleksić, a manje uloge u ovom filmu ostvarili su Katarina Radivojević, Voja Brajović (kao predsednik Tito, koji posle medalje na EP 1961. godine naređuje da se igračima kupi savremenija oprema, da se nabave staklene table i da se izgradi prva košarkaška dvorana, pošto se do tada treniralo i igralo napolju), Tihomir Stanić (kao naš nobelovac Ivo Andrić koji je nadahnut Koraćevom igrom postao oduševljen košarkom, pa je o njoj i pisao), Tamara Krcunović… Naratori dokumentarnog dela su košarkaše zvezde Aleksandar Saša Đorđević i Milenko Tepić.

[/restrictedarea]