Zimski vidokrug

Piše Milovan Danojlić

Deo naše elite umišlja da je osvojio monopol na internacionalistička osećanja i ubeđenja, a da smo mi, koji ne pevamo u tom horu, lišeni čula za sveljudsku solidarnost. Internacionalizam se kod nas gradi u otporu prema nacionalnoj pripadnosti; on je siromaške, polemičke prirode. Istrgnut iz rodnog tla, lebdi u praznini, nadut od svoje emancipovanosti. Biće, ipak, da razumevanje sveta počinje od posebne prijemčivosti za rodno podneblje, za jezik i sudbinu određene narodne zajednice

 

Od Svetog Nikole do Svetog Save godina se otvori prema nadzemaljskom i onostranom. Studen učvršćuje geometrijsku čistotu oblika i predživotnu jalovost tla. Nebo, iznutra osvetljen kostur grudnog koša, drhturi među sazvežđima. Praznici i krsne slave učine da se po kućama pripitomi ono što je daleko i nedokučivo. Naša pamet, namučena pitanjem početka i kraja, za časak odahne od uzaludnih napora. Praznična hrana i piće odobrovoljuju svest. Nezdrava znatiželja nas je zavela u bespuće; obredi nas vraćaju boljim mogućnostima razumevanja i doživljavanja, bezbolnim rešenjima zaveštanim od predaka. Mi živimo u merljivom i vidljivom; bezmerje je satanska podvala. „Svet je počeo ne u vremenu, nego sa vremenom.“ Ne sećam se gde sam to pročitao; pamtim doživljeno olakšanje. Prostor, vreme, i sve ostale dimenzije, izišli su iz jednog daha, jedne reči, ili, ako više volite, iz Big Banga, i to se posle razbilo u planete i zvezde, hidrocentrale i romane, u države i nacije, u konclogore i finansijske krize… Naša jadna pamet bi sve to da domisli i nadmaši, da pohvata krajeve i konce; delić bi da likuje nad nedoglednom celinom…Um je uzročnik i žrtva zagonetke koju je sebi postavio, plod samomučilačkog usmerenja. Trzaji prema nedostižnim vrhovima završavaju se lomovima i neprestanim padovima u prazninu. Zimski blagdani nas, privremeno, pretvaraju u decu. Postoji blaženstvo nerazumevanja.

*
Svaki narod (i svaki pojedinac) tvori sliku Boga prema svojoj duševnosti i obličju. Potomci pagana, mi našu vezu sa Tvorcem najlakše održavamo  preko nebeskih zastupnika rođenih na zemlji. Kad se obraćamo Bogorodici i kućnim svecima, osećamo da nas neko sluša.[s4] [restrictedarea]

*
Slab sam vernik, ne dolikuje mi da druge upućujem u ono što mi samom nije do kraja jasno. Jedva ako se malo razlikujem od ateista i agnostika; među neverujućima nailazim na časne i plemenite ljude. Ne priznavajući Svevišnjeg, oni u životnoj praksi poštuju njegove naloge i zapovesti. Po čemu je položaj nas, praktikujućih, drukčiji od njihovog? Po tome što smo se, krštenjem, prijavili za izlazak na završni ispit, što ne znači da nam je obezbeđena prelazna ocena. Možda se, tamo, formalno bezbožništvo  neće uzimati odveć ozbiljno. Kakvu težinu, pred vrhovnim sudom, mogu imati zalutanja naše uboge glave?

*
Načela ljudske sveupućenosti, jednakosti, trpeljivosti i ljubavi prema bližnjima istaknuta su u oba dela Pisma, a kod Eklezijaste i Svetog Pavla prelaze u pesničke uzlete. Marks je tim načelima pridodao začin klasne mržnje. Zavist je loš pomagač u suzbijanju zla i nepravde. Zavideći prostaštvu i pohlepi, raspirujem ih i uvećavam. U velikom Larusovom Rečniku poslovica ima i srpskih. Među njima je jedna koje nema kod Vuka: „Novac i đavo ne miruju“. Sadašnja kriza pokazuje u šta se stiže pod njihovim združenim vođstvom.

*
Prolazio sam kroz svakojake moralne, duševne, političke i verske krize; ovo malo, što danas jesam, zbir je tih lomova i promena, zaletanja i odustajanja. Da bih se održao uspravan i celovit, nametao sam sebi ograničenja i zabrane; neke od njih su se ustalile. Budući pisac, bio sam odveć zaokupljen sobom, i taj sam porok iskupljivao samokritičnošću i ironijom. Tamo gde humor baci tračak svog viđenja stvari, zbivanja i pojave gube deo zaglupljujuće ozbiljnosti. Tašti ljudi ne podnose podsmeh. Oni ne umeju da se nasmeju od srca; vilice su im se ukočile od važnosti.

*
Jedna od zabrana koju sam proneo kroz drugi deo života u vezi je sa vegetarijanstvom. Upravo se navršava četrdeset godina otkako sam se opredelio za nj. Odluka me je i samog iznenadila, doneo sam je u vožnji. Auto je prolazio kroz selo Bovan, negde u zaleđu Aleksinca. Kao nevozač i suvozač, običavao sam da vodim duge, poluglasne monologe na koje prijateljica, za volanom, nije obraćala pažnju. Smotrivši kravu na strmom pašnjaku, uključih je u svoj automatski tekst:
„I sad zamisli, priđeš joj, odostrag, odsečeš šniclu sa butine, koliko za jedan obrok, i onda joj staviš zavoj, da rana zaraste. I tako se služiš, kad god ti zatreba. Na kraju joj ugrade drvenu štulu pa nahramljuje, po livadi, kao Vuk Karadžić. Od ovog časa, više ne jedem meso“.
„Šta reče?“, upita me žena.
„Ništa, postao sam vegetarijanac.“

*
Materijalne teškoće, ako nisu prevelike, dobar su protivotrov za metafizičku teskobu. U sukobu između gladi i Spleena[s5] , pobeđuje glad. Godinama sam bio zadovoljan svaki put kad bih valjano ručao.

*
Oni koji, glasno ili prećutno, relativizuju pojmove rodoljublja i izdaje, trebalo bi da pročitaju „Istoriju jevrejskih ratova“ Josifa Flavija (37-100), kao i roman „Crna Gora“ Milovana Đilasa (1911-1995). Oba pisca, na različite načine, pokazuju da merila praktičnog uma idu u prilog saradnje s okupatorom. Goli život je, na prvi pogled, važniji od samopoštovanja; živ čovek će se, naknadno, možda izboriti za čast, a mrtav je zauvek ispao iz igre. A upravo za te nadživotne vrednosti Josifovi saplemenici, opkoljeni u tvrđavi, odlučuju da listom izginu. Josif im se nije pridružio. Oni su sebe osudili na smrt, a on, na beščašće postojanja i na pisanje „Istorije“. Nepomirljivost između čuvanja života po svaku cenu, i čuvanja obraza, u Đilasovu romanu zaoštravaju majka i sestra osuđenika na smrt kome je data mogućnost da, po cenu podlosti i izdaje, izvuče živu glavu. Dve nesrećne žene bi sina (i brata) da upute i na jedno i na drugo, na kompromis sa okupatorom i na očuvanje lične časti, i govoreći sad jedno, sad drugo, upadaju u mrežu tragikomičnih protivrečnosti. Na kraju, iz majčinih grudi provali vekovna predačka zakletva: Sve, sve, ali obraz čuvaj!

*
Deo naše elite umišlja da je osvojio monopol na internacionalistička osećanja i ubeđenja, a da smo mi, koji ne pevamo u tom horu, lišeni čula za sveljudsku solidarnost. Internacionalizam se kod nas gradi u otporu prema nacionalnoj pripadnosti; on je siromaške, polemičke prirode. Istrgnut iz rodnog tla, lebdi u praznini, nadut od svoje emancipovanosti. Biće, ipak, da razumevanje sveta počinje od posebne prijemčivosti za rodno podneblje, za jezik i sudbinu određene narodne zajednice. Kako da doživim lepotu različitosti ako mi je osnovni identitet mutan i nerazvijen? Bez sokova koje luči uža nacionalna pripadnost, moj internacionalizam se svodi na apstrakciju i beživotni provincijski ideal.

*
Nacija, bez države, dođe kao promenadni koncert beskućnika i potukača. Tu nevolju s posebnom jačinom danas osećamo. Vasko Popa mi je govorio: „Nema poezije bez ozbiljne i jake države“. Čvrst društveni okvir daje podsticaj stvaralaštvu i duhovnoj nadgradnji; i nedemokratska država bolja je od nikakve, razgrađene i razgraničene. Izvan strukturisanog poretka od umetnosti ostaje folklor, usmeno pripovedanje i lelekanje. Naša epska poezija je, između ostalog, prodoran vapaj za državom, nemanjićkom, u kojoj bi pevač stajao na dnu društvene lestvice. Ne mari, bio bi u svojoj kući. Umetničko delo, i kad se opire vladajućem poretku, napaja se njegovom energijom. Država mu pomaže da postigne svoju smeštenost i opravdanost.

*
U Insbruku, glavnom gradu Tirola, Udruženje srpske pravoslavne omladine izdaje časopis Spoj. Poslednji broj, posvećen odbrani ćirilice, preneo je i jedan moj tekst. Tako sam saznao za aktivnost naših mladih sunarodnika u Austriji. Bilo bi prirodnije, i potrebnije, da se ovakva kampanja vodi u Čačku, Valjevu, Pirotu ili Negotinu. U težnji da iziđe u svet, naša mladež je počela gubiti tlo ispod nogu. Takmičari u emisiji „Slagalica“ uporno izgovaraju ćirilska slova po modelu abecede (be, ve, ge), iako ih voditeljke vraćaju na pravilan izgovor. A mladi koji su izišli u Evropu, pa su stigli čak do Insbruka, osetivši ugroženost svog bića, vraćaju se ćirilici kao jednom od izvora naše samobitnosti.
Možda je, u ovom slučaju, i položaj Insbruka doprineo buđenju svesti o poreklu. Grad se nalazi na nadmorskoj visini od 574 metra, što otvara vidike prema prošlosti i budućnosti. Ili, što reče Vladika u svom gorskom spevu:
„Ko na brdo ak’ i malo stoji
Više vidi no onaj pod brdom“.

[/restrictedarea]