Železara Smederevo: A sad adio

Piše Nataša Jovanović

Američka čelična korporacija „Ju-Es-Stil“, po svemu sudeći,  nije otišla iz Srbije zbog globalne svetske krize, nego zbog činjenice da je smederevska železara postala isto što i Vlada Srbije: potrošena roba

 

Sve je počelo nedavno kada je strano rukovodstvo kompanije „Ju-Es-Stil“ posle višegodišnjih titanske borbe sa, kako je obznanilo, daleko nadmoćnijom ekonomskom krizom, odlučilo da spusti oružje i saopšti javnosti da sprema kofere za odlazak. Radnici su najpre obavešteni da će prva mera vlasnika iz Pitsburga da bude skraćenje radne nedelje za jedan dan i, u skladu sa tim, smanjenje plate za 40 odsto. U Smederevu počinje da se govorka da menadžment sprema  odluku o gašenju obe peći. Ništa neočekivano, ako se zna da je jedna od dve visoke peći već stavljena u tihi režim rada, što se desilo i početkom 2009. godine, kada je primarna proizvodnja privremeno obustavljena na šest meseci. Za 5.500 radnika, ali i one koji indirektno zavise od ovog preduzeća nastaju dani crnih slutnji.

KOPERNIKANSKI OBRT
I onda se dešava kopernikanski obrt. Vlada Srbije s kompanijom „Ju-Es-Stil“ potpisuje ugovor o preuzimanju smederevske železare za jedan dolar. Ugovor potpisuju premijer Mirko Cvetković i potpredsednik „Ju-Es-Stila“ za Evropu Dejvid Rintul. Za tu priliku državni sekretar u Ministarstvu za finansije Dušan Nikezić, sin Zvonimira Nikezića, vlasnika konsultantske firme CES „Mekon“, u kojoj je premijer Cvetković nekad bio zaposlen, izjavljuje „Ideja je da država premosti krizni period“.
Da li je američka kompanija napustila Srbiju zbog ekonomske krize ili vođena drugim interesima? Koliko je Vlada Srbije otpisala dugova američkoj kompaniji u zamenu za jedan dolar? Zašto sraman kupoprodajni ugovor najveće srpske železare nikada nije dat javnosti na uvid i da li bi njegovo obnarodovanje objasnilo neočekivani odlazak prijatelja iz Amerike?
Trebalo bi reći da američka čelična korporacija „Ju-Es-Stil“, po svemu sudeći,  nije otišla iz Srbije zbog globalne svetske krize, nego zbog činjenice da je smederevska železara postala isto što i Vlada Srbije: potrošena roba. Zvaničan stav američke korporacije da mora da ode iz Srbije jer kineski gigant diktira nova tržišta, apsolutna je besmislica. Ali pre svega „Ju-Es-Stil“  korporacija, sinonim američke države i njene globalne moći, nikada i nigde nije postojala isključivo kao proizvođač čelika. Zapravo reč je o strateškoj kompaniji koja radi ono što Američki kongres govori. Ako, dakle Srbija više nije predmet američkih interesa jer je osakaćena, razoružana (dok je trajalo topljenje srpskog naoružanja radila je bar jedna peć), očerupana i besperspektivna, onda nema ni potrebe da „Ju-Es-Stil“  u njoj i ostane. Znajući sve ovo američka kompanija je unapred pripremila odgovarajući izgovor, mada joj ni on nije bio nužan, zato što je kupoprodajni ugovor nije na to obavezivao. Amerikanci, stoga, mogu mirno da napuste Srbiju. Jedini sigurni podsetnik da su nekada bili tu je ime Vladana Mihailovića, viđenog kao čoveka koji će najverovatnije upravljati smederevskom železarom. Reč je, naime, o glavnom menadžeru primarne proizvodnje u železari „Grejt lejks vorks“ u SAD-u. Na tu dužnost stupio je pre godinu dana. Tačnije, 1. januara 2011. godine, sa mesta izvršnog direktora proizvodnje „Ju-Es-Stila Srbija“, i od tada je odgovoran za proizvodnju gvožđa i čelika u fabrici nedaleko od Detroita. Ali šta Amerikanci ostavljaju iza sebe osim američkog menadžera srpskog porekla?

ŽELEZARA – PRVI  PUT

[restrictedarea]

„Što poseješ, to požanješ“, kaže naš narod.
Kada se pod naletom divljačke, liberalno-kapitalističke diktature našao i „Sartid“ (železara je kompleks veličine prosečnog grada u Srbiji), niko od lažnih demokrata nije računao da će padom smederevske železare pasti ne samo planirane žrtve, već i sam režim.
Sve je počelo na  150. sednici Vlade Republike Srbije 23. januara 2003. godine, kada su Boško Ristić, tada predsednik Zakonodavnog odbora,  i ministar privatizacije Aleksandar Vlahović izvestili da je „Ju-Es-Stil“, potencijalni kupac „Sartida“, najbolji ponuđač, firma sa iskustvom u postupku restrukturiranja širom Evrope.  Zakasnelo pitanje na koje Vlahović do dan-danas nije dao odgovor, jeste otkuda tolike reference jedne firme koja je osnovana tek 15  dana kasnije
(6. februara 2003)  i na koju je zapravo „Ju-Es-Stil“ mislio? Kako god, ali prodaja je već bila spremljena, a kupac unapred poznat.
Vrednost „Sartida“ umanjena je najmanje  20 puta. Još u vreme Slobodana Miloševića Vlada je na čelu sa Mirkom Marjanovićem pregovarala o mogućnosti prodaje 51 odsto kapitala ove firme Austrijancima za 360 miliona dolara, uz obavezu prihvatanja svih dugova „Sartida“, a nešto kasnije koncern „Vest alpine“ iz Austrije izvršio je procenu vrednosti na iznos od 430 miliona dolara. U prilog pravoj vrednosti železare najbolje govori podatak da samo fabrika „Beli limovi“ iz Šapca vredi oko 120 miliona dolara, „Kompanija za upravljanje slobodnom zonom“ 80, a zemljište na kojem se nalaze ovih šest preduzeća preko 200 miliona evra. Isto je potvrdio i novi vlasnik koji je posle štrajka radnika 2003. godine predočio da dnevni bruto gubitak iznosi 800.000 dolara, a da mu je dnevna neto izmakla korist 220.000  dolara, što će reći da je kupac za samo četiri meseca rada povratio ceo iznos za „Sartid“. Radnici su oktobra 2003. godine javno izneli podatak da je „Ju-Es-Stil“ prodao 120.000 tona limova po ceni od 21 milion dolara.

RAD SRPSKIH MISIONARA
Kako su Amerikanci hteli firmu, ali bez dugova i javnog tendera, a država sa 41 odsto kapitala firme nije bila većinski vlasnik, kao rešenje nametnula se ideja da se nekadašnji gigant gurne u stečaj i proda metodom direktne nagodbe.
Posle otvaranja nije ažurirana knjigovodstvena vrednost, sastavljen početni bilans, niti obrazovana stečajna masa, a zanimljivo je i da su za dva zavisna preduzeća „Sartida“ stečajni postupci otvoreni tek posle izvršene prodaje! Koliko je stečaj zaista bio relevantan govori i činjenica da u sudskim registrima „Sartid“ a.d. nije upisana naznaka da je pod stečajem, pa će kao preduzeće za preradu i prodaju čelika da bude i prodat. I otkud Vlada donosi odluke o prodaji kada je sudski postupak u toku, a sudovi su u Srbiji „nezavisni“?
No, sve vezano za „Ju-Es-Stil“, uprkos pobrojanim činjenicama s kojima su svi u političkom establišmentu ( pa čak i oni koji nisu direktno učestvovali u poslu sa Amerikancima) bili upoznati, ova kompanija uživala je najveće poverenje, kako medija, tako i ljudi sa vlasti. O tome, u svojoj studiji o „Sartidu“, Slobodan Antonić kaže: „Eto, tako misionarski deo antiliberalnog kartela obavlja svoju funkciju. “Sartid” i Železara gledaju online casino se isključivo očima njihovih novih vlasnika. Argumenti koji se u vezi „Sartida“ iznose isključivo su oni koji idu u prilog „Ju-Es-Stilu“, nikako ne i državi Srbiji ili ovdašnjem stanovništvu. Tako i srpski misionari, reformatori ili biznismeni pokazuju da su samo deo “nove globalne elite”, u koju, po Lašu (1996: 10), spadaju “ne samo korporacijski menadžeri, već i sve profesije koje proizvode i manipulišu informacijama”. Ta nova elita je i u Srbiji, kao i drugde u svetu, na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. Gledajući delovanje misionarske inteligencije u Srbiji i, uopšte, celog antiliberalnog kartela u slučaju “Sartid”, sve što se može zaključiti jeste to da je Lašova “pobuna elita” u Srbiji u potpunosti uspela.“
Tako je država 2003. godine prvi put na sebe preuzela apsolutno sve dugove železare. Zbog toga danas formalno preduzeće koje je u stečaju „Sartid“ a.d. iz Smedereva ima neizmirene poreske obaveze prema budžetu od 5,5 milijardi dinara, što je približno oko 550 miliona evra.

ŽELEZARA – DRUGI PUT
„Železara nema nikakvih zaduženja i kredita prema bankama“, rekao je premijer Mirko Cvetković 2012. godine.
O stanju kompanije koju nam Amerikanci prepuštaju za jedan dolar ukazuju zvanični podaci iz finansijskog izveštaja koji je objavljen u bazi podataka APR. Gubitak „Ju-Es-Stila“ u 2011. godini još uvek nije iskazan, dok su gubici u 2010. godini zvanično iznosili 15 milijardi dinara ili 150 miliona evra, a u 2009. godini bili su 14,6 milijardi, odnosno 146 miliona evra!
S druge strane, poznato je da je samo po osnovu ekoloških taksi (2008-2011) država Amerikancima otpisala više od 400 miliona dinara, koliko je trebalo da se slije u budžet, takse za korišćenje obala Dunava u poslovne svrhe sa 100 dinara smanjene su na 0,5 dinara po kvadratnom metru, smanjena je eko-taksa, a cena struje nije povećavana kako bi se izašlo u susret potrebama kompanije.
Ali vratimo se na jedan dolar kojim je Vlada Srbije zvanično ponovo kupila smederevsku železaru. On je vredan 100 miliona dolara godišnjeg izdvajanja iz budžeta. Neke, pak, računice govore da je reč o većoj cifri, jer će samo za troškove plata radnika država mesečno morati da izdvoji 200 miliona dinara, godišnje 240 miliona evra. Cvetković je izjavio da je Vlada bila pred teškim izborom i da je izabrala preuzimanje železare i traženje strateškog partnera. Druga mogućnost je bila da ta kompanija prestane da radi i da 5.400 ljudi ostane bez posla, istakao je premijer i dodao da Vlada ne namerava da bude vlasnik železare i upravlja tim preduzećem, već da što pre nađe kupca za nju.
Ako se podsetimo svojevremeno izrečenih hvala Borisa Tadića na račun „Ju-Es-Stila“ da je to dobar primer kako treba da se ide napred, te da je „prisustvo ovako dobre kompanije u Srbiji signal i drugim kompanijama da treba da ulažu u Srbiju“, nije teško zaključiti da su Amerikanci svojim odlaskom (tome bi trebalo dodati grčki potez napuštanja „Telekoma“) signalizirali stranim kompanijama u kojoj meri treba da ulažu u našu zemlju. I da će potraga za novim investitorima, u najmanju ruku, ići teško i trajati dugo.
Bez odgovora ostalo je pitanje da li će i koliko dugo MMF, ukoliko Srbija ne nađe strateškog partnera, da toleriše budžetsko subvencionisanje ovog preduzeća.
Konačno da li je iznuđena politika Borisa Tadića, koja teži da se prestavi u svetlu socijalne odgovornosti, predizborni trik? Da li će po okončanju izbora neko ipak staviti katanac na smederevsku železaru, žmureći nad podacima „Svetske banke“ koji govore da je, uprkos svemu, železara u Smederevu najveći izvoznik koji ima učešće od 13 odsto u ukupnom izvozu Srbije? Ono što je izvesno je da se ovde ništa neće dogoditi dok ne prođu izbori i dok se ne završi utakmica oko formiranja Vlade.

_________________

Koferi prazni ili sa zlatom?

Zlato u vrednosti od pola miliona dolara i zlatan nakit vredan 100.000 dolara, vlasništvo firme „Metal hemikal korporejšn“, čiji je osnivač „Jugometal“, odnosno stečajna masa „Sartid“, nikada nije evidentirano u knjigovodstvu stečajne mase „Sartida“.  Ovo zlato je posle uvođenja sankcija položeno u depozit Vlade  USA u Los Anđelesu. Tim povodom je u dva navrata stečajni upravnik Branislav Ignjatović dva puta boravio u Americi, a po njegovom  usmenom nalogu deo vrednosti je prebačen u Nju Džersi. Zlato nikada nije vraćeno u Srbiju.

[/restrictedarea]