Upotreba snega

Piše Nataša Jovanović

Da li je vanredna situacija uvedena zbog snežnih padavina i temperature od minus 10 stepeni pokušaj da se konvertuje istina i sakriju ekonomski kolaps, cepanje teritorije i katastrofalno stanje u državi?

 

Ništa tako dobro nije moglo da dođe Vladi Srbije kao vremenske nepogode koje su pogodile našu zemlje. Iako su prema meteorološkim podacima surove zime pogađale našu zemlju 1949/ 1950, 1953/ 1954, 1962/ 1963, 1968/ 1969, 1978/ 1979, a mnogi pamte i onu 1983. godine, kada je 10. januara u Beogradu izmerena temperatura vazduha  minus 26,20 Celzijusa, nijednoj se nije prišlo sa više iskazane „brige“ od strane vrha države, kao zimi 2012. godine.

GRUPA ZABRINUTIH GRAĐANA
Zbog temperature od minus 10, Vlada Srbije iznela je procenu (na telefonskoj sednici – valjda tek da pokaže kako izgledaju odsečene komunikacije) da „imajući u vidu da je u 37 opština proglašena vanredna situacija i da je više od 70.000 ljudi zavejano i odsečeno od komunikacije, devetoro izgubilo život, a jedna se vodi kao nestala,  Štab predlaže Vladi Srbije da proglasi vanrednu situaciju na celoj teritoriji“. Vanredna situacija podrazumevala je da u škole neće ići 900.000 đaka, 120.000 zaposlenih (u hodu to je s jedne neradne nedelje prešlo na dve). Sa alarmiranjem javnosti usledile su i restrikcije, glavni grad je zapao u kolaps, desetine hiljada ljudi ostalo je odsečeno od glavnih puteva, skoro svako treće preduzeće u Srbiji obustavilo je ili redukovalo proizvodnju (nasuprot kafićima koji nisu imali problem sa strujom), što je po naknadno iznetoj proceni ekonomista račun od pola milijarde evra gubitka privrede, s kojim će Vlada morati da se suoči.
Ipak, u danima kada su zabeležene najniže temperature, a preko medija dizana panika, da se neko ne doseti da izvede dete napolje i priušti mu dokazano najveću radost – sankanje,  neko je ipak radio i gradio.  Naime, u parku kod Železničke stanice, a po projektu Gradskog odbora DS-a, podizao se spomenik žrtvama rata u bivšoj Jugoslaviji. Kažu da to nije sve. U planu je da se cela Železnička opaše Zidom plača, na kojem će svi sugrađani moći da oplakuju srpske zločine nad drugim narodima. Zato su i radili kad im vreme nije.
Nasuprot njima, ostalima je rad zabranjen. Republički štab za vanredne situacije čak je predložio Vladi Srbije da se, uprkos najavama da nas očekuju temperature od oko nula stepeni, a radi uštede struje, praznični dani, 15. i 16. februar, spoje sa vikendom, tako da i petak, 17. februar, bude neradan. Preporučeno je i da u ponedeljak i utorak, 13. i 14. februara, rade samo firme koje moraju. Ne mora, podrazumeva se, casino online glomazni aparat državne administracije, njih oko 500 hiljada, koji ni u regularnim uslovima ne rade ništa. Ni iz džepa, ni u džep, reklo bi se.
O vapajima proizvođača kojima su restrikcije najava stavljanja brave na firmu, Štab se nije mnogo osvrtao. Čini se da smo mi jedina zemlja koja u uslovima restrikcije i stopiranja proizvodnje pokazuje zavidnu rentabilnost. A kako funkcionišu štabovi za vanredne situacije najbolje su pokazale slike mesta zavejanih snegom – nedovoljno opremljeni, nespremni za ovakve situacije, mnogo su više podsećali na grupe zabrinutih građana nego na obučene ekipe koje poseduju sredstva i mehanizaciju, i znaju šta s njom da čine kada se desi slična neprilika. Do većine gradova, izveštavaju nas mediji, bilo je nemoguće doći. To nije pošlo za rukom ni čoveku natprirodnih moći, kakav je Boris Tadić, koji je u okolnostima kada Srbija tone kao pogođen brod mogao da se pohvali da je sa plana spoljne politike definitivno, sudeći po nazivima sela do kojih je prokrčio sebi put, prešao na bavljenje unutrašnjim pitanjima. Ipak, nešto gori od srpskog Štaba za vanredne situacije zaduženog za posmatranje i aplauz, jeste onaj njihovih kolega iz Crne Gore. Oni su imali zadatak da prate na koji način se održavaju i čiste saobraćajnice na severu Crne Gore, ali su i sami ostali odsečeni od glavnog puta. Tako zavejanima u Bakovića klisuri jedino je preostalo da se pozovu na svoje pravo i zatraže od  NATO alijanse pomoć. Tu brza reakcija nije izostala.  Isto veče Crnogorci su u Brisel uputili specifikaciju potrebnih stvari i opreme koju Crna Gora može da očekuje. Tako je NATO, a da ni sam nije znao, osim međunarodno odbrambeno-bezbednosnog delatnika postao i operativac zadužen za sneg.

SUSTIĆI PREDSEDNIKA

[restrictedarea]

Snegu i ledu, soliterima koji prokišnjavaju i krovovima koji se ruše mediji su prepustili sav raspoloživi prostor, političke elite nisu napuštale teren, i to je, čini se, od predsednika pa naniže, jedina kampanja koju je ova vlast sprovodila.
Uprkos činjenici da jeste reč o nepogodi i da se unutrašnjost Srbije provela daleko gore od većih gradova, nije teško zaključiti da su nepogode dobro došle vlastima u Beogradu, da snegom zatrpaju i ono malo medijskog prostora koji nije pod kontrolom režima.
Nesumnjivo je da je na delu konverzija istine. Umesto vanrednog stanja izazvanog vremenskim nepogodama, Srbija je izložena vanrednom stanju u DS-u, svi propagandisti su podignuti na noge kako bi se narodu objasnilo da se isključivo stranke na vlasti bave narodnim brigama, za razliku od opozicije koja se (nečuveno!) bavi i političkim. U državnim institucijama doslovno je zavedena komanda Tadićevog Kabineta, dok istovremeno u Kabinetu predsednika nema. I dok pokušavaju da ga sustignu sa neprijatnim vestima, on se, kako je primetio jedan naš sugrađanin, pretvorio u snežnog čoveka. Naime, predsednika već nedeljama pokušava da sustigne penzionisana profesorka Zagorka Golubović, kako bi mu saopštila ono što on niti vidi, niti čuje, niti želi da vidi i čuje. A trebalo bi da čuje da je u zemlji haos, ali ne izazvan vremenskim nepogodama, već desetogodišnjom rasprodajom imovine, časti i morala. Istraživanja,  kako nas je obavestila Golubovićeva, pokazuju da je što se tiče raspoloženja građana „nezadovoljstvo kulminiralo“ i da je situacija u Srbiji posle 2010. godine „naročito katastrofalna“. I nije samo penzionisana prozvala predsednika: njoj su se pridružili i građani koji su na „Fejsbuku“ otvorili grupu: „Zašto sneg ne pada? Prodao ga Tadić“, ali i neki političari koji su zamolili Tadića da se mane lopate u trenutku kada traje referendum na Kosovu, kada nas napuštaju strane kompanije, Skupština budući u rasulu ne donosi zakone, a budžet ne pokazuje znake života.
Gotovo bez kritičkog osvrta prošlo je preuzimanje „Sartida“ od Amerikanaca koje nas košta 240 miliona evra iz budžeta, najavljeni sastanak Tadića sa Hašimom Tačijem, te načelni dogovor Stefanovića i Tahiri o integrisanom upravljanju granicama.
Sve to vreme predsednik, kao što reče naš sugrađanin, pretvoren u snežnog čoveka šeta zaleđenom Srbijom.
Iz serije predsednikovih poseta zavejanim gradovima ipak se izdvaja i najbolje govori, i o njemu i o situaciji u zemlji, ona Surdulici, do koje se Tadić probio praćen ekipom novinara (u Surdulici je još uvek, prema nekim tvrdnjama, ostalo zarobljeno gotovo pola mehanizacije poslate iz Beograda da raskrči put predsedniku). Na ispražnjenom trgu, okovanim snegom i ledom, kako je zabeležila državna televizija, okupili su se govorljivi šef države, mračno i namrgođeno obezbeđenje i skromni i povučeni komandant Štaba za vanredne situacije. Skup nalik kulturno-umetničkom društvu ostaće zapamćen po zbunjenoj novinarki koja je ostala bez reči kada ju je predsednik upitao: „Mogu li još nešto da kažem?“
Kako god, najave meterologa idu u prilog tezi da će vanredna situacija kad-tad morati da se okonča. Dužinu vanrednog stanja je teško proceniti, jer kada ga vlada ukine, svi su izgledi, da će narod biti spreman da ga ponovo zavede.

[/restrictedarea]