Tadićev moralni hazard

Piše Svetlana Vasović Mekina

A politika Tadićeve vlade držala se kao pijanica plota svoje katastrofalne politike – od poraza do poraza, sve do „konačne pobede“, kako se nada, na predstojećim izborima.  A do nje će, veruju, doći ukoliko Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU. Zbog toga su učinili sve što je od njih očekivao Brisel, odnosno Berlin. Ipak, podatnost Tadićeve politike nije bila nagrađena u decembru prošle godine već je dovela do zaoštravanja i nametanja novih uslova

 

Svet međunarodne politike je pun neočekivanih zaokreta i preokreta. Politika, koja bi trebalo da spasava, često uništava; laž predstavlja kao istinu, a istinu kao laž. Sve to se možda najbolje vidi baš na Balkanu. I naročito na primeru Kosova.
U „fotofinišu“ trke vladajuće politike za status kandidata za članstvo u EU, srpske vlasti čine sve što se od njih traži kako bi ispunile očekivanja Brisela (čitaj: Berlina), ali podatnost Tadićeve politike nije bila nagrađena u decembru lane već je dovela do zaoštravanja i nametanja novih uslova. Iako su srpski zvaničnici odustali od podnošenja u UN vlastite rezolucije o mišljenju Međunarodnog suda pravde (MSP), priznali kosovske pečate, lične dokumente i „granicu“ ka Kosovu, Priština je postavila nove uslove u vezi sa „regionalnim predstavljanjem“. A ti uslovi uključuju pominjanje deklaracije o nezavisnosti i mišljenja Međunarodnog suda pravde koji je, prema oceni Hašima Tačija, „potvrdio da je proglašenje nezavisnosti bilo u skladu sa međunarodnim pravom“.

NAGRAĐENI INICIJATORI NASILJA
Tako je i međunarodno pravo, koje je posle proglašenja nezavisnosti Kosova važilo za najjači argument Srbije – sada upotrebljeno protiv interesa Srbije. I sve to zbog pogrešne odluke vladajuće politike, a pre svega predsednika Tadića, koji je lično insistirao da se MSP-u u razmatranje uputi loše formulisano pitanje o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti. Ko je pročitao odluku MSP-a, uvideo je da sud u svom savetodavnom mišljenju zapravo nije potvrdio zakonitost otcepljenja Kosova, ali su pravničke akrobacije međunarodnih sudija (koji su povodom deklaracije o nezavisnosti zapisali da ju je usvojila „grupa ljudi“ u Prištini, pa stoga nije prekršeno međunarodno pravo) poslužile kao potonji dokaz „pravne pobede“ Prištine. Proizlazi da je Hans Hofbauer bio u pravu kada je u svojoj knjizi „Eksperiment Kosovo“, 2008.  godine, napisao: „Ono što nisu postigle bombe NATO saveza 1999. godine sada je diktirano političkim putem, uz jasnu svest da će velika prisutnost NATO-a na Kosovu – vojnički osigurati otcepljenje. Ironija istorije je da Kosovo nije izgubio na Zapadu toliko omraženi Slobodan Milošević, nego zapadni miljenik iz srpske unutrašnje politike – predsednik Boris Tadić.“
A politika Tadićeve vlade držala se kao pijanica plota svoje katastrofalne politike – od poraza do poraza, sve do „konačne pobede“, kako se nada, na predstojećim izborima.
Sve to je, još u godini u kojoj je Kosovo proglasilo „nezavisnost“, primetio i Alan J. Kuperman, on je u „Međunarodnim studijama“, koje izdaje Univerzitet u Teksasu, objavio raspravu o „moralnom hazardu humanitarnih intervencija“ i „poukama sa Balkana“; u studiji analizira neočekivane „suprotne učinke“ nekih od spornih poteza država na Balkanu, i šire. Kupermanova teza, bogato ilustrovana najrazličitijim izjavama američkih zvaničnika i komandanata OVK, jednostavna je i ubedljiva. On tvrdi da nova, tek nastajuća norma međunarodnog prava o „odgovornosti za zaštitu“ (R2P), nasuprot svom cilju (da zaštiti civile od genocida i etničkog čišćenja) često postaje uzrok upravo takvog ponašanja. Nova međunarodna norma R2P, koja u slučaju nasilnih akcija vojske protiv vlastitih građana dozvoljava drugim državama da se umešaju u unutrašnji spor tako što intervenišu protiv države nasilnika, naime podiže očekivanja raznih lokalnih grupa koje žele promene ili otcepljenje od matične države, što dovodi do „moralnog hazarda“ koji podstiče preterano nasilno ili neprimereno ponašanje od strane pomenutih, raznorodnih i nezadovoljnih grupa građana. Primera ima mnogo, od Kosova i Bosne, preko Egipta, do Libije i Sirije.
U ekonomiji se o „moralnom hazardu“ govori kada zaštita koju pruža osiguranje protiv rizika neočekivano „promoviše“ neodgovorno ili opasno ponašanje, a time zapravo povećava mogućnost da dođe baš do onakvog ishoda, koji bi „osiguranje“ da spreči. Kao što, na primer, „Kasko osiguranje“ automobila može da dovede vlasnika u iskušenje da malo manje savesno vozi ili da parkira automobil na nebezbednom mestu, ili da čak pristane na aranžman u kojem za dobar honorar postaje saučesnik u krađi sopstvenih kola. Na sličan način su i banke orne da ulažu novac u riskantne zemlje, ako znaju da iza njih stoji „osiguranje“ u vidu „Međunarodnog monetarnog fonda“, „Evropske centralne banke“ ili drugih uticajnih finansijskih institucija. Slično je i u slučaju etničkih napetosti u nekoj zemlji, pa pripadnici manjinskih naroda upravo zbog opisanog „osiguranja“ u vidu očekivane tuđe vojne intervencije – često uzimaju oružje u ruke i napadaju pripadnike policije ili civile, nadajući se neproporcionalnoj odmazdi lokalnih vlasti koja može da dovede do međunarodne intervencije.

[restrictedarea]

U jednoj od studija iz 1988. godine, istraživači Barbara Harf i Ted Robert Gur objavili su zaključke da je čak u 30 od 44 primera (68 odsto) „genocida“ i etničkog čišćenja u periodu od 1943, pa do 1988. godine „grupa žrtava isprovocirala napad na sebe – izazivanjem državne vlasti“. Helen Fein je u istraživanju iz 1990. godine na osnovu 19 primera genocida, od 1945. do 1988. godine, utvrdila da je moguće najmanje 11 slučajeva (58 odsto) ubrojati u primere „odmazde“. Druga studija dokazuje da se mogućnost pojave gerile povećava za šest puta u slučaju masovnih ubistava lokalnog stanovništva (civila), a tada i podrška pobunjenicima poraste za osam puta. A kada takvi događaji postanu ne samo izvesni nego i „veoma verovatni“, šansa da dođe do zločina širih razmera – poveća se za 18 puta. Sve to baca drugačije svetlo ne samo na događaje u Bosni, nego i na Kosmetu. Američki autori Dejn Rovlands i Dejvid Karment tačno su definisali, čak godinu dana uoči intervencije NATO-a protiv SRJ 1999. godine, šta je glavni problem svetskih sila koje bi da „sa strane pomognu manjinama, žrtvama nasilja“. Problem je da oni, koji intervenišu „sa strane“ (NATO), potom „nisu sposobni da inicijatore nasilja spreče da uživaju u plodovima intervencije“. Drugim rečima, Amerika i zemlje EU, preobučene u NATO, nisu sposobne da onima koji su započeli nasilje spreče potonje izvlačenje koristi iz nasilničkog ponašanja. To znači da NATO zemlje nisu sposobne da onemoguće širenje i eskalaciju još goreg nasilja i radikalizma na terenu, pošto okončaju svoju „humanitarnu intervenciju“.
Upravo to se desilo, i još uvek se dešava u slučaju Kosova. Pobornici nasilja i jednostranih poteza od strane zvaničnog Vašingtona, Berlina i ostatka država EU – nagrađivani su i dodatno podsticani na nasilje i nadgradnju maksimalističkih uslova, bez obzira na ustupke Srbije. To se dešava jer Priština zna da iza nje stoje akteri strane vojne i diplomatske intervencije, dok je u Srbiji na vlasti politika koja ne zna za granice u kompromisima i ustupcima. Otuda predstavnici Prištine sa pokeraškom strašću stalno uvećavaju „ulog“ i u igri živaca zaoštravaju zahteve prema Beogradu. Pa se tako stiglo i do zahteva prištinskih zvaničnika da deklaracija o nezavisnosti postane deo dogovora o regionalnoj saradnji, a da Rezolucija SB UN 1244 u najboljem slučaju završi u – fusnoti.
S druge strane, srpski političari sa predsednikom države na čelu, u igri „moralnog hazarda“ koju režiraju Berlin i Vašington, igraju ulogu čas pasivnog statiste, čas na žrtvu uvek spremnog gubitnika kome, u zamenu za neprocenjivo narodno blago, saveznici Prištine uz cinične komentare nude bezvredne staklene bisere i ogledalca. I, kao nekad na Divljem zapadu, sve pršti od lažnih obećanja o skorašnjem kraju svih nepravdi u (evropskom) raju bez granica, u kojem će zauvek vladati mir, ljubav, zakon i red.
Jedino ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić ponekad, onako sa strane, primećuje da se „pristajanje Srbije na prekrajanje Ustavom definisanih granica neće završiti sa Kosovom“ i da „pritiscima i ucenama neće biti kraja ako Srbija ne pokaže čvrst stav“, jer je „principijelan stav o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova preduslov očuvanja teritorijalne celovitosti, uopšte“.

VAZALNO DIVLJENJE SILI
Bezgranično popuštanje pod pritiscima koji dolaze iz SAD-a i nekih evropskih metropola, nije jedini problem sadašnje vlasti u Srbiji. Drugi, možda još veći problem sadašnjeg srpskog režima jeste neobično i nakaradno divljenje srpskih političara politici sile i otvoreno ulizivanje upravo državama i političarima koji se poigravaju sudbinom i teritorijalnim integritetom zemlje. Ovakav podanički stav često je dija-gnosticiran u kombinaciji sa potpunim nepoznavanjem nekih osnovnih pravila međunarodnog prava. Tipičan primer predstavljaju pojedine izjave predsednika Tadića o rešavanju kosovskog problema.
„O Kosovu suštinski odlučuju velike sile, članice Saveta bezbednosti, plus Nemačka“, objasnio je Tadić u intervjuu za novi broj magazina „Nedeljnik“. Iako Nemačka nije član Saveta bezbednosti UN, ona je za Tadića „velika sila“ i kroz njegovu izjavu podignuta na nivo ostalih pet članica SB UN koje uživaju pravo veta. Zašto? Jer nemačka kancelarka Angela Merkel na najgrublji mogući način ucenjuje Srbiju uslovljavanjem srpske kandidature za članstvo u EU. Nemačka smišlja stalno nove i nove uslove, koji nemaju veze sa uslovima Komisije EU. Poniženje Srbije i njenih građana postalo je ogoljeno, potpuno i očigledno – predsednik ucenjene, nipodaštavane Srbije javno i ponizno odaje počast državi koja jednostranim, neevropskim zahtevima ucenjuje Srbiju i razvaljuje EU.
Ali to nije jedini problem rečene Tadićeve izjave. Tvrditi da o Kosovu „suštinski odlučuju velike sile“, neprimereno je i štetno. Neprimereno je zbog činjenice da u međunarodnim odnosima među državama važi princip „suverene jednakosti“ zemalja, bez obzira na njihovu stvarnu moć. Svaka država formalno ima jednaka prava i obaveze, a to se vidi i u međunarodnim organizacijama, u kojima glas velikih zemalja vredi isto kao i glas malih. Izraz „velika sila“ upotrebljava se u publicistici, ali je potpuno neprimereno da predsednik neke suverene zemlje na taj način podilazi drugim državama.
Tvrdnja da o Kosovu „odlučuju velike sile“ istovremeno je i pogrešna, jer takva izjava pretpostavlja da moćne zemlje (vođene Nemačkom) zapravo mogu, ako im se prohte, u vezi sa pitanjem Kosova da odluče što god požele. Takav zaključak dokazuje nepoznavanje međunarodnog prava. Pošto je Savet bezbednosti najviši organ UN, njegove rezolucije se često tumače kao konačne. To je istina samo u slučaju kada SB UN poštuje međunarodno pravo. SB UN ne može da postupa izvan ovlašćenja koja ima u skladu sa Poveljom UN i ne sme da povredi osnovne norme međunarodnog prava. Pravo na samoopredeljenje, zabrana upotrebe sile, osnovna ljudska prava – to su međe kojima međunarodno pravo ograničava Savet bezbednosti UN. Te norme su opisane kao „ius cogens“ ili „kogentne norme“, dok Međudržavni sud u Hagu u svojim presudama najčešće govori o obavezama „erga omnes“, dakle o normama koje važe među svim subjektima koje obavezuje međunarodno pravo.
Ovo se može proveriti i na primeru BiH. Jedan od najboljih savremenih poznavalaca osnovnih pravnih normi, Aleksandar Orakelašvili (Alexander Orakhelashvili), profesor Univerziteta u Oksfordu, u svom delu „Peremptory Norms in International Law“ analizira primer jednostranog proširenja ovlašćenja visokog predstavnika u BiH. Orakelašvili podseća da je Veće za primenu mira, 10. decembra 1997. godine, visokom predstavniku „dodelilo ovlašćenja koja nisu predviđena mirovnim sporazumom“ i koja su „veoma široka“.
„Ta ovlašćenja i način na koji se sprovode zadiru u srž državnog suvereniteta i, što je najvažnije za ovu analizu, u pravo naroda na samoopredeljenje koje se ogleda u pravu naroda da slobodno odlučuje o svojoj političkoj organizaciji i budućnosti. Taj faktor je zanemaren od strane SB UN koji je u 4. paragrafu Rezolucije 1305 (2004) i 4. paragrafu Rezolucije CB 1391 (2003) izrazio punu podršku visokom predstavniku u nameri da prihvata obavezujuće odluke, kako je razrađeno u bonskim odlukama Veća za primenu mira. Po svemu sudeći, te odredbe su u suprotnosti sa principom samoopredeljenja, zato je njihovo pravno značenje upitno u skladu sa prevlađujućom snagom statusa principa samoopredeljenja“, ocenjuje Orakelašvili. S njim se slažu mnogi stručnjaci i institucije, od Venecijanske komisije do Komisije EU, koja traži da BiH odluke usvaja sama, bez „pomoći“ međunarodnih službenika u roli novokolonijalnih „prokonzula“. To je, dakle, tipičan primer pogrešne odluke „velikih sila“. Drugi primer datira iz oktobra 1998. godine, kada je SRJ posle pretnje vojnom silom potpisala Sporazum o vraćanju izbeglica i verifikacionu ulogu OEBS-a. U skladu sa 52. članom Bečke konvencije taj je Sporazum po mišljenju Orakelašvilija bio „ništavan, jer su ugovori potpisani pod prisilom bezuvetno i apsolutno nevažeći“. Ni Savet bezbednosti UN nema pravo da potvrdi sporazume postignute pod pretnjom sile.
Šta to znači? Ukratko, da velike sile u vezi sa Kosovom „suštinski“ ne mogu da odluče ništa, što nije u skladu sa međunarodnim pravom. Čak i naknadno priznanje zakonitosti nasilja i legalizacija otimačine sopstvene teritorije koju bi „suštinski“ potvrdile „velike sile“, bilo bi u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Nasilna promena neke granice ne može da bude proglašena „zakonitom“, čak i da Savet bezbednosti UN potvrdi takvu promenu.
Umesto što se predsednik Srbije fatalistički divi „velikim silama“ koje otimaju deo njegove zemlje, mogao bi da ih upozori na izjavu predstavnika američkog Stejt departmenta, koji je prilikom (neuspešnog) otcepljenja Katange izjavio: „I mi smo se borili u građanskom ratu protiv otcepljenja. I kod kuće i u inostranstvu upoznali smo opasnost balkanizacije“.
Da ima mrvicu državničke stamenosti, Tadić bi podsetio SAD da su u slučaju Srbije zaboravile na svoju nekada uspešnu politiku i na lekciju koju su svojevremeno skupo platile. A mogao bi Vašingtonu da citira i izjavu U Tanta, nekadašnjeg generalnog sekretara UN, koji je rekao da „UN, kao međunarodna organizacija, nikada nije prihvatila, ne prihvata i ne verujem da će ikada prihvatiti princip o pravu na otcepljenje od država koje su članice UN“. Na tom mestu bi Tadić, kada bi smogao bar malo državničke hrabrosti, smeo da pita svoje sagovornike „velikih sila“, zašto se samo u slučaju Srbije i njene kandidature za članstvo u EU – ponašaju potpuno drugačije?
Konačno, studije objavljene na njihovim (američkim i inim) univerzitetima otkrile su nam da tzv. „velike sile“ svojim neodgovornim vojnim i diplomatskim intervencijama podržavaju „moralni hazard“ svojih štićenika. Ali i da i oni, koji poput Tadića preterano popuštaju „velikim silama“, svojim postupcima hrane nepopustljivu politiku  koja izaziva neprekidan lanac novih ucena.

[/restrictedarea] onlaйn zaйm zaйm na kartu po telefonuzaйm v rassročkuzaйm pod 0 procentov s 18 let