Srbija i Azerbejdžan: Zajedno na Iran?!

Piše Zoran Milošević

Da li je složeni projekat naše zemlje „o jačanju saradnje sa Azerbejdžanom“, a osvedočen preko brojnih potpisanih i delimično već realizovanih ugovora, potvrda da se Srbija politički i vojno svrstala uz SAD i NATO i da vlada tajno podržava napad na Iran?

 

Jedan od najverovatnijih glavnih pravaca napada SAD-a, NATO-a i njihovih vazala na Iran je iz Azerbejdžana: pored niza prednosti koji ovaj pravac ima, on od rata štedi Persijski zaliv i Arapske monarhije koje snabdevaju Zapad naftom. Pokazalo se međutim da opkoljavanje Irana ima nedostataka, posebno iz pravca Azerbejdžana, a reč je pre svega o problemima u snabdevanju hranom i prehrambenim proizvodima vojske upućene da napada Iran (naravno i civilnog stanovništva ratom zahvaćenih regiona, koje, razumljivo, ne bi moglo da se bavi poljoprivredom), kao i dopremanja novih vojnih kontingenata na zamenu vojnicima. Najpovoljniji pravac snabdevanja i dopremanja vojnika u ovim uslovima jeste  Italija (luka Bari) – Crna Gora (luka Bar) – Srbija – Rumunija i, dalje, preko Crnog mora, Gruzija i Azerbejdžan. Zato je, kako ističu ruski analitičari, obnovljen program „transatlantske saradnje i solidarnosti“ u kojem je Srbiji dodeljena uloga snabdevača hranom, sanitetskim materijalom, lekovima, municijom i minskoeksplozivnim sredstvima, kao i drugim vojnim materijalima i naoružanjem, ali i uloga  koridora za slanje vojnih pojačanja.

TAJNA „BRATSKE“ SARADNJE

[restrictedarea]

Za tako nešto potrebne su, međutim, i dobre saobraćajnice i putevi. Upravo zbog toga su, za srpsku javnost potpuno „neočekivano“, zvaničnici Srbije počeli da ugošćavaju zvaničnike Azerbejdžana i uspostavljaju „bratske“ odnose, a ovi pak „bratski“ odnosi zahtevaju učestale susrete i „izlive ljubavi“, upravo onako kako zvaničnici dve zemlje to i čine. Otkriven je, sećamo se, i spomenik u Beogradu, prvom azerbejdžanskom  predsedniku Gajdaru Alijevu (koji, ako ćemo pravo, i nije bio baš neki demokrata, već general KGB-a, čak drugi čovek ove službe). Alijev pak i nema nikakvih zasluga za unapređenje srpsko-azerbejdžanskih odnosa da bi dobio spomenik u Beogradu. Pravi razlog podizanja spomenika, smatraju strani analitičari,  bio je u „odvlačenju pažnje“ javnosti od suštine razgovora i dogovora dva predsednika. Dok su režimski mediji i domaći „analitičari“ objašnjavali besmislenost podizanja spomenika Gajdaru Alijevu, beogradski vlastodršci su, prema ovim objašnjenjima,  na miru „mutili vodu“.
Saradnju Srbije i Azerbejdžana, kako ističu naši mediji, što je posebno interesantno, započeli su, odmah po odobrenju SAD-a, dva predsednika – Boris Tadić i Ilham Alijev. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev boravio je u poseti Srbiji u junu prošle godine i tom prilikom potpisano je 12 sporazuma o saradnji dve zemlje u različitim oblastima. Dvojica predsednika razgovarali su o saradnji u brojnim oblastima, a prema Tadićevim rečima jedna od tema je bila inicijativa da se Srbija uključi u projekat alternativnog gasovoda — AGRI. U taj projekat trenutno su uključeni Azerbejdžan, Gruzija i Rumunija, a u perspektivi bi trebalo da se priključe i Srbija i Mađarska. Na ovaj gasovod Rusi gledaju kao na konkurenciju Južnom toku, tj. kao na „prst u oko“ ruskoj energetskoj politici. Predsednici su razgovarali i o saradnji u oblasti infrastrukture, posebno izgradnji puteva i železnica, zdravstva i odbrambene industrije. Ovde je interesantan podatak da naša vojska gradi fabriku eksploziva i municije u Azerbejdžanu u vrednosti od 14 miliona evra, a postoje, prema nezvaničnim izvorima, i drugi ugovori koji se kriju od javnosti.
Posle ovih predsedničkih razgovora usledili su brojni susreti i razgovori na nižem nivou. Na primer, ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić i ministar za ekonomski razvoj Azerbejdžana Šahin Mustafajev potpisali su u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu, Sporazum o zajmu te zemlje za izgradnju deonice Koridora 11, od Ljiga do Preljine u vrednosti od 300 miliona evra. Sporazum o kreditu je okvirno dogovoren na zasedanju Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju Srbije i Azerbejdžana u Beogradu, u novembru prošle godine. Koridor 11 treba da poveže Rumuniju, Srbiju, Crnu Goru i Italiju (Temišvar – Beograd – Bar – Bari). Trenutno se izvode radovi od Uba do Lajkovca, koji se finansiraju iz srpskog budžeta. Suština izgradnje koridora nije (samo) za potrebe putnika, već, kako smo napred objasnili, pre svega zbog potreba NATO-a i samog Azerbejdžana, koji se u ratnu avanturu žuri iz svojih razloga:  da bi prema odgovarajućim planovima ratnih stratega oduzimanjem dela sadašnje iranske teritorije postao „veliki Azerbejdžan“. Zato finansira izgradnju deonice od Ljiga do Preljine.

„PET MINUTA“ RUSOFOBA
Ministar poljoprivrede Dušan Petrović, inače ovdašnji ekstremni rusofob, obreo se krajem decembra u Azerbejdžanu. Tim povodom je izjavio: „Srbija i Azerbejdžan imaju značajne mogućnosti za unapređenje saradnje u poljoprivredi i prehrambenoj industriji, a očekuje se da će već početkom 2012. godine biti zabeleženi prvi rezultati u izvozu“.  Ovo je Petrović izjavio posle susreta sa ministrima Abasovovim i Mustafajevim. Ministar Petrović je naglasio da se tokom sastanaka najviše razgovaralo o mogućnostima koje srpska poljoprivreda i prehrambena industrija imaju, očekujući, kako je rekao,  „da ćemo sledeće godine imati prve rezultate koji bi trebalo da budu iskazani u otvaranju novih izvoznih mogućnosti“. Za upućene, ovo je ne malo iznenađenje, jer Rusija, Belorusija, Iran i druge zemlje već godinama pokušavaju da uspostave ovakvu saradnju sa Srbijom i nije im pošlo za rukom, budući da je beogradski režim opstruisao sve te zahteve i ekonomski za srpski narod izuzetno korisne projekte. Sada odjednom sve to može sa mnogo daljim Azerbejdžanom. Jasno je, dakle, da se Srbija politički i vojno svrstala uz SAD i NATO i da vlada tajno podržava napad na Iran, o čemu svedoče potpisani ugovori i sama saradnja.
I srpski premijer je u novembru 2011. govorio  „o jačanju saradnje sa Azerbejdžanom“. „Srbija ima dobre i prijateljske odnose sa Azerbejdžanom“, izjavio je predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković u razgovoru sa ministrom za ekonomski razvoj Azerbejdžana Šahinom Mustafajevom.
Putevi, eksplozivi, municija, lekovi, hrana i energija. Sve ono što treba SAD-u i NATO-u (samim tim i Azerbejdžanu) za napad na Iran. Očigledno, Srbija je postala, zahvaljujući Tadiću, njegovim saradnicima i njegovoj partiji, otvoren američki vazal, koji poslušno izvršava sva američka naređenja, pa i saradnju sa Turcima (bilo da su oni u Republici Turskoj ili Azerbejdžanskoj republici). Jasno je da Azerbejdžan ima svoju računicu i da želi da se ujedini i postane „Veliki“, o čemu svedoče geopolitičke i druge analize eksperata za ovu oblast. Srbija, učešćem u ovom ratu ne dobija ništa, već ozbiljno – gubi. Gubi važnog prijatelja, koji takođe, nije priznao Kosovo i Metohiju kao nezavisnu zemlju, ali i poverenje bratske Rusije na čiju su teritoriju Amerikanci takođe i ne skrivajući bacili oko. Na stranu što Srbija nikada nije podržavala agresiju, niti učestvovala u napadu ni na koju državu, čime se ruši jedna plemenita tradicija. Dakle, ako je i od Borisa Tadića – mnogo je!

„PREIMENOVANJE“ AZERBEJDŽANA
Da se Azerbejdžan sprema za rat protiv Irana više je nego očigledno. Između ostalih aktivnosti, 1. februara 2012. godine poslanici azerbejdžanskog Parlamenta „proučavali su gruzijska iskustva i njegovu strategiju razvoja“. Međutim, glavna reč se vodila o tome kako iskoristiti Azerbejdžance koji žive u Iranu u ratu protiv ove države. Tu se i došlo do rešenja (ili je to bila samo zgodna prilika da se ovo obelodani?) o potrebi sprovođenja referenduma o preimenovanju Azerbejdžana u Severnu republiku Azerbejdžan.
Azerbejdžanska republika će verovatno, kako piše američki sajt „EurasiaNet“, promeniti ime, jer je u Parlamentu početkom februara predata inicijativa da se organizuje referendum kako bi novo ime države bilo „Republika Severni Azerbejdžan“. Ova inicijativa je, zapravo, „prst u oko Iranu“ i svakako će pogoršati odnose sa ovom državom. Inicijativu podržava opozicija i deo vladajuće partije „Novi Azerbejdžan“. Ime države „Republika Severni Azerbejdžan“ znači da je azerbejdžanski narod podeljen između dve (nezavisne) države – Azerbejdžanske republike i Irana (provincije na severu ove države), koje mnogi u Azerbejdžanu nazivaju južnim Azerbejdžanom. I u Azerbejdžanu i u Iranu žive muslimani šiiti, ali su po nacionalnosti Azerbejdžanci, turski narod koji u potpunosti sledi politiku aktuelnog premijera Turske Erdogana, kao  i Vašingtona po tri osnove: neoosmanizma, panturkizma i atlantizma. To znači da postoji velika mogućnost da će suprotno islamskoj verskoj dogmi „da je samo musliman prijatelj muslimanu“ ipak doći do situacije, kao u Libiji, da će „musliman udariti na muslimana“, odnosno da se Azerbejdžan za svoje učešće u napadu SAD-a na Iran namiruje teritorijom dela ove države. Suština je kako piše Andrej Arišev za ruski „Fond strateške kulture“, da je aktuelni predsednik Azerbejdžana sa Amerikancima dogovorio da njegova država posluži „kao odskočna daska za napad na Iran“. Amerikanci ovu uslugu plaćaju delom teritorije Irana, tačnije njegovim severnim delom, odnosno u azerbejdžanskoj interpretaciji „južnim Azerbejdžanom“.
Sve ovo se projektuje i u radu azerbejdžanskih medija, koji intenzivno deluju u pravcu moralno-političkih priprema stanovništva „o potrebi oslobađanja okupiranih azerbejdžanskih teritorija“. Dodajmo i to da Azerbejdžan ima devet miliona stanovnika, čija prosečna starost je ispod 30 godina (radi se, dakle, o veoma mladom narodu), a vlasti u Bakuu ističu da je više Azerbejdžanaca u Iranu nego u Azerbejdžanu (procenjuje se na više od 10 miliona).
Pored toga, aktuelni režim u Azerbejdžanu sklon je da uđe i u NATO. Azerbejdžanski sajt „Zerkalo.az“ analizira ovu želju i zaključuje da će se sudbina Kavkaza rešiti u Azerbejdžanu. Naime, u ovoj državi se već grade dve velike NATO baze, što Iran „provocira do ludila“. Azerbejdžanski politikolog V. Guluzade ističe da se azerbejdžansko-iranski odnosi ubrzano pogoršavaju i može se reći „da nikada nisu bili gori“. Guluzade smatra da je u ovom trenutku Azerbejdžan jači od Irana, jer pored nove armije (poslednjih godina se ubrzano naoružavala i obučavala po standardima NATO-a, pod izgovorom potreba oslobađanja Nagorno Karabaha od Jermena) tome doprinosi i nesumnjiva podrška Zapada. Tako je izvesno da Baku može izazvati velike nerede u Iranu, ako podigne na ustanak svoje sunarodnike. Azerbejdžan je prelomio i 2007. godine, usvojivši „Koncepciju nacionalne bezbednosti“ u kojoj je jasno iskazao da je Bakuu strateški cilj ulazak u NATO alijansu i integracija u severnoatlantski prostor.

AMERIKANIZACIJA I LATINIZACIJA
Azerbejdžan ne samo što se politički opredelio za atlantizam, već se i amerikanizuje. Predsednik Alijev (inače svečano dočekan u Beogradu) je protiv volje građana dekretom ukinuo ćirilicu i uveo tursku latinicu. Prema svedočanstvu bivšeg ministra prosvete Azerbejdžana Dirudina Džalilova, njegova država je za vreme njegovog ministrovanja prešla na latinicu i pored protesta javnosti i stručnjaka. „Prve godine smo štampali udžbenike na latinici, a u drugoj novine. Potom smo menjali ulične reklame. Sva procedura je trajala samo pet godina.“ Latinizacija Azerbejdžana je izvedena uz pomoć Velike Britanije i Turske. Bivši predsednik A. Elčibej je želeo ne samo da azerbejdžanski jezik latinizuje turskom latinicom, već i da ga nazove „turskim“ jezikom. Međutim, zbog otpora javnosti to nije uradio. Posle 2001. godine po nagovoru SAD-a, Velike Britanije i Turske, predsednik Azerbejdžana Alijev zabranjuje korišćenje ćirilice. Sve je urađeno pod opravdanjem da latinicu koriste napredni narodi, a ćirilicu narodi koji slede „bezvrednu vizantijsku civilizaciju“. Omladina se podstiče da sluša rok muziku (propagira se  kao „muzika slobodnih ljudi“), da pije koka-kolu i jede picu, kao i da uči engleski jezik. Tako im stvaraju iluziju da su deo naprednog, demokratskog sveta. I mladi Azerbejdžanci, prema izveštajima medija, zaista tako i misle.

[/restrictedarea]