Sirijska kost u grlu

Piše Dejan Lukić

Imperiji je ušlo u naviku da je samo njen veto „prirodna pojava“ u međunarodnom životu, pa je zato prošlonedeljni rusko-kineski veto na još jedan projekt obojene revolucije, ovaj put u krajnje neuralgičnoj oblasti arapskog Istoka, u Vašingtonu i Londonu doživljen  kao planetarno nepočinstvo

 

Dvadesetog januara 1982. godine pred Savetom bezbednosti UN našla se rezolucija  koja traži da „sve članice preduzmu konkretne i efektivne mere u cilju poništavanja  izraelske okupacije sirijske Golanske visoravni“. Rezolucija nije prošla američki veto; čak ni američki „nosač aviona u Evropi“ – Velika Britanija, nije mogla da „svari“ flagrantnu okupaciju dela tuđe teritorije i  američkom vetu na osudu te okupacije podari više od uzdržanog glasa.
U julu 2006. godine, Džordž Buš i Toni Bler su puna 33 dana sprečavali da se bilo kakav tekst o obustavljanju izraelskog bombardovanja Libana nađe pred Savetom bezbednosti.
U istoriji konflikta na Bliskom istoku, Amerika je 35 puta potegla veto u Savetu bezbednosti, od toga na 24 nacrta rezolucija koje su, na ovaj ili onaj način, tražile okončanje izraelske okupacije  Palestine.
Imperiji je ušlo u naviku da je samo njen veto „prirodna pojava“ u međunarodnom životu, pa je zato prošlonedeljni rusko-kineski veto na još jedan projekt obojene revolucije, ovaj put u krajnje neuralgičnoj oblasti arapskog Istoka, u Vašingtonu i Londonu doživljen  kao planetarno nepočinstvo.

AMERIČKE KRTICE U ARAPSKOJ LIGI

[restrictedarea]

Veto je, međutim, geostrateški događaj krupnih posledica. Motiv i dejstvo rusko-kineskog veta transcendiraju sudbinu Bašira el Asada i njegovog režima. Moskva i Peking su povukli kočnicu pre nego što još jednom budu izigrani kao u slučaju Libije, gde se „zaštita civila“ izvrgla u prostačko obaranje režima, ubistvo Gadafija i dovođenje na vlast ekipe, podržane, naoružane  i projektovane da bude „fleksibilna“ kad na red dođu strateški interesi Imperije, sa naftom kao neposrednim motivom. Libiju su za sada ukrotili, Tunis prepariraju, u Egiptu podržavaju vojnu huntu posle neplaniranog proboja islamista na scenu, i sada bi da „pripitome“ Siriju – ključni geostrateški prostor arapskog Istoka i nezaobilaznu platformu za projektovani rat u susednom Iranu.
Tekst rezolucije na koju su Rusi i Kinezi stavili veto bio je klasičan Trojanski konj, ofarban u boje libijskog scenarija. U svojoj osnovi, sastavljači rezolucije – SAD, V. Britanija, Arapska Liga – tražili su „okončanje nasilja“, ali to se  traži samo od Asada, a ignorišu oružane opozicione grupe koje, uostalom, od početka krize, pa do ovog trenutka dobijaju propagandnu, vojnu i finansijsku pomoć sa Zapada via Turska (članica NATO) i preko američkih ekspozitura u Arapskoj ligi – Saudijske Arabije i Katara.
U Minhenu, na Svetskom sastanku o bezbednosti, Sergej Lavrov je ovakvo podmetanje rezolucije učtivo nazvao „neozbiljnom politikom“, a Vitalij Čurkin u Savetu bezbednosti to overio ruskim vetom. Lavrov je, uz to, u Minhenu preneo gospođi Hilari Klinton da je tekst rezolucije „unilateralan“, da samo jednim okom gleda na dešavanja u Siriji, da u tekstu nema pomena o nasilju koje oružne grupe u redovima opozicije vrše širom zemlje. Ponašanje tih grupa, po Lavrovu, je „apsolutno provokativno“, znači otvoren udar na državni poredak, udar „koji  nijedan predsednik države dostojan respekta ne može da ostavi bez odgovora“.
U subverzivnom pokušaju instrumentalizovanja još jednog arapskog revolta protiv autokratskih vlada koje su – nota bene – bez izuzetka bile tolerisane i podržavane sa Zapada, u Londonu i Vašingtonu se frenetično manipuliše sa „legitimitetom“ koji, navodno, u udaru na režim u Damasku obezbeđuje Arapska liga, inače u tradicionalnom konfliktu sama sa sobom po svim strateškim politikama u Regionu.
A šta stoji u inertnom izveštaju „mirovne“ misije Arapske lige u Siriji, o čemu – da se i to notira – gotovo da nema medijskog pomena na obe strane Atlantika?
Tekst izveštaja koji imamo u rukama taksativno pominje i „naoružane opozicione grupe“ i za njih kaže da su, takođe, učesnici ubijanja civila, vojnika i policije. „U Homsu, Idlibu i Hami, članovi misije su bili očevici nasilja protiv vladinih trupa i civila. Primeri ovih akata uključuju bombaške napade (u pomenutim gradovima) na civilne autobuse, prilikom čega je ubijeno osam osoba, a veći broj ranjeno, uključujući decu i žene. Bili smo očevici, isto tako, bombardovanja voza sa dizel gorivom… U jednom drugom incidentu, u Homsu, dignut je u vazduh policijski autobus i tom prilikom su ubijena dva policajca… Bombardovani su, takođe, naftovodi i nekoliko manjih mostova.“
Neki od ovih napada opozicionih grupa – stoji dalje u izveštaju – izazvala je disidentska, Slobodna sirijska armija, sastavljena od dezertera iz regularne vojske. U paragrafu 28. izveštaja Misije piše da „mnoge strane“ u sukobu „lažno izveštavaju“ kako su se nasilja i eksplozije dogodili na određenim lokacijama, „ali kada su naši observeri stigli na lice mesta, našli smo da su takvi izveštaji bili potpuno neutemeljeni“.
A u sledećem (29) paragrafu Misija se žali da „mediji preuveličavaju prirodu incidenata i broj žrtava, ali se, takođe sa žaljenjem, konstatuje da su u samoj Misiji „neki njeni članovi zanemarili preuzetu obavezu i prekršili datu zakletvu“. Za takve stoji da su stupali u kontakte sa zvaničnicima stranih zemalja i davali im netačne, preuveličane opise događaja… Zapadni zvaničnici su, zatim, „razvijali ovako netačne podatke u crne i potpuno iskrivljene slike o stvarnim događajima na terenu“.

DVOSTRUKI VETO
U Londonu je javna tajna da su američke „krtice“ u Misiji Arapske lige bili predstavnici Katara i Saudijske Arabije i da su oni ti „observeri“ o kojima se kritički govori u nacrtu Izveštaja.
Izveštaj o događajima u Siriji predstavnici Arapske lige koncipirali su 18. januara, ali u zemljama evroatlantskog prostora objavljivani su do sada samo fragmenti u kojima nema aktivnosti  antivladinih oružanih grupa u sukobu koji je već viđenom medijskom manipulacijom predstavljen isključivo kao brutalan obračun surovog režima sa mirnim protestima Sirijaca i njihovom borbom za demokratiju.
Sirijski režim nije, svakako, demokratska cvećka, ali je tamošnji sukob afera u kojoj  je Imperija zaglavljena do lakata, a demokratija dimna zavesa.
Za Imperiju, Sirija pod Asadom je remetilački faktor projekta „Paks amerikana“, a u antišambru strateške i energetske scene gde Imperija upravo priprema novi udar.
Faktor Sirije je presudna geografska i strateška činjenica na arapskom istoku. Sirija je ključni saveznik Irana, pa remetilački faktor mora da se izbaci iz igre pre nego što krene iranski „big beng“. U svim dosadašnjim sekvencama „Arapskog proleća“ voz „velikog dizajna“ je koliko-toliko prolazio. Ali sada kada je „proleće“ stiglo u centralno-azijsko Podmoskovlje, i u podnožje Kineskog zida, sa energijom kao presudnim motivom, rusko-kineski veto bio je, naprosto, iznuđen.
Sirija je dugogodišnji saveznik Rusije u arapskom predsoblju evroazije. Moskva ima već godinama negovane vojne, ekonomske i političke odnose sa Damaskom. Nije tajna da je Rusija usred ove igre oko Sirije nastavila da ubrzano proširuje svoju pomorsku bazu u sirijskoj luci „Tartus“ i nastavila da Damask oprema najmodernijim oružjem.
Diplomatski, Kremlj je tokom cele krize pokazivao dovoljno fleksibilnosti u traženju političkog izlaza. Putin je podržao „zahteve sirijskog naroda za promene“. Rusija je podržala upućivanje misije Arapske lige i upotrebila uticaj kod Asada da prihvati Misiju.
Ali, Imperija je u Siriji, uostalom kao i u Libiji, imala neke druge ideje. U zakulisnom manevrisanju pred glasanje u Savetu bezbednosti, Vitalij Čurkin je jasno signalizirao zapadnim i arapskim sponzorima rezolucije da se libijska podvala neće još jednom dogoditi. Ako nacrt rezolucije jasno ne naglasi „suzdržavanje od nasilja“ za obe strane u sukobu – u ruskom tumačenju to su i antivladine „oružane grupe“ – rezolucija je neprihvatljiva za Moskvu.
Još jedno je Čurkin preneo sastavljačima nacrta: ako u planu izlaska iz sukoba, koji predlaže Arapska liga, bude pomena, kao što je stajalo u početnom stadijumu nacrta, o Asadovom odlasku sa vlasti ili bilo šta što bi, po ruskom razumevanju, značilo „promenu režima“ kao krajnji ishod, takav tekst može unapred da računa sa ruskim vetom.
Angloamerikanci, uz punu asistenciju zapadnih kolaboracionista u Ligi, upotrebili su svu diplomatsku i lingvističku akrobatiku da za Ruse (i Kineze) našminkaju tekst, ali da sačuvaju suštinu: promenu režima u Damasku.
Dobili su dvostruki veto.

PUTINOVA „POGREŠNA ANTENA“
Poslednji čin igre je već klasika. Navikla da joj decenijama sve prolazi mimo ruskog veta (i kineskog uzdržavanja), od bombardovanja Srbije, preko Iraka, Avganistana do Libije, Imperija se sada našla u šoku i neverici. Do te mere da je vođa američke kongresne delegacije na Konferenciji u Minhenu, Senator Džon Mekejn, da valjda još jednom posvedoči koliko je američki vrh propustio da registruje tektonske promene u svetu, izašao sa pretnjom da su se, potežući veto, „Rusi i Kinezi našli na pogrešnoj strani istorije“ i da će „zbog toga zažaliti“!
Londonski „Gardijan“, tumačeći stanje duhova u Vajtholu, misli slično, ali malo drugačijom akribijom: „Vladimir Putin je potegao veto pod pritiskom ‘silovnika’ koji vladaju u ruskom  vojnom vrhu“ i budući da je Rusija investirala milijarde u  Siriju, „silovnici“ naivno misle „da je podrška Asadu dobra stvar“. Pa su se, i po „Gardijanu“, Rusi i Knezi našli, istina ne baš na pogrešnoj strani istorije, ali zato „na pogrešnoj strani u odnosu na Arapsku ligu“. Veto je, kaže „Gardijan“, „užasna strategija“, smišljena da „zaustavi zapadnu intervenciju u Siriji, do koje, ionako, ne bi ni došlo“!?
Sirijski scenario nije, kao u Libiji, prošao pored ruskog i kineskog veta, pa se u nedostatku boljeg analgetika ohrabrenje vidi bar u „srebrnoj borduri oblaka“, u prognoziranju da će sada kada je Putin ostao na „pogrešnoj strani istorije“ njegov „pogrešni veto“ da mu se obije o glavu. Mada se u poplavi frustracija i pretnji ne objašnjava kakvu to kauzalnu vezu ima Putinova unutrašnja pozicija sa Putinovom „pogrešnom antenom“ u Siriji, kao i gde „Gardijan“ vidi uzročnu logiku kada povodom veta na imperijalni projekt u Siriji savetuje ruskom premijeru i budućem predsedniku da „pre nego što optuži Stejt department za mešanje u sirijski sukob, bolje pogleda šta se zbiva oko njega u Rusiji, kada već ne vidi šta se zbiva u Siriji“.

[/restrictedarea]