Referendum na Kosovu: Referendum za Srbiju

Piše Nikola Vrzić

Sretenjskom referendumu na severu Kosmeta protive se samo oni kojima Ustav Srbije predstavlja neugodnu prepreku za uspostavljanje funkcionalnog, nezavisnog Kosova. Referendum, zato, mora da uspe i zbog naroda u četiri severne opštine, ali i zbog čitave Srbije

 

Srbija je poražena u Bujanovcu zato što je kapitulirala u Beogradu. Karađorđev trg postaje Skenderbegov, caricu Milicu, vojvode Stepu i Putnika, Dositeja Obradovića, zameniće Redžep Hasani, Ljam Breznica, Naim i Sami Frašeri, Idriz Seferi… a svoju ulicu bi, odlučili su albanski odbornici u ovoj južnosrbijanskoj opštini, trebalo da dobije i ubica majora srpske policije Slaviše Dimitrijevića, Fatmir Ibiši. Ministarstvo za lokalnu samoupravu Srbije nije, po hitnom postupku, raspustilo lokalni Parlament koji bi da ovekoveči lik (i delo) teroriste i ubice, a beogradske centrale DS-a i G17 Plusa, koje u Bujanovcu dele vlast sa albanskim partijama, nisu – zgađene – momentalno izašle iz opštinske vlasti. Štaviše, saopštile su da u vlasti, koju dele sa ovim poštovaocima ubice srpskog policajca, ostaju.
No, čemu se uopšte i čudimo, kad je predsednik Srbije (Boris Tadić) javno, kapitulantski poručio da želi da se sastane sa šefom ovih terorista i ubica, veletrgovcem otetim bubrezima na funkciji premijera nezavisnog Kosova Hašimom Tačijem? I da je taj sastanak samo pitanje vremena.
Ali nadu Srbiji, nadu da bujanovački poraz i beogradska kapitulacija nisu konačni, pružaju Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Kosovska Mitrovica. Kada sledećeg utorka i srede budu glasali na referendumu o (ne)prihvatanju institucija nezavisnog Kosova, neće ove četiri opštine glasati samo o carinicima, poreznicima i sudijama Hašima Tačija, neće naši sunarodnici glasati ni samo za svoje domove, zajedničku prošlost i izvesniju budućnost, već će glasati i za sve nas, za poštovanje ove države, njenih zakona i Ustava. Biće to referendum za Srbiju, koji će pokazati da se naša Srbija – koja se od njihove razlikuje po tome što nije ubogaljena, kapitulantski skraćena i za Kosovo i za Metohiju – i dalje, tvrdoglavo, ne da…

JEDAN GLAS BEOGRADA I PRIŠTINE

[restrictedarea]

Usputna vrednost Sretenjskog referenduma (14. i 15. februara, kada će ostatak Srbije neradom obeležiti Dan državnosti) sastoji se u tome što je već i njegova najava pokazala da vlasti u Beogradu, Prištini i Briselu imaju jedinstven, tako reći zajednički stav kada je reč o srpskoj borbi protiv prištinskih institucija na severu Kosova. Svi se, naime, toj borbi protive. Bezmalo istim rečima. Predsednik Srbije Boris Tadić, tako, poručio je da je referendum na severu Kosova „neustavan“ i „ničemu ne služi“; predsednica Kosova Atifete Jahjaga saopštila je da je „pravo samoizjašnjavanja opština na severu Kosova ilegalno i protivustavno, i nema nikakav efekat“; a Maja Kocijančič, portparolka Ketrin Ešton, EU komesarke za spoljnu politiku i bezbednost, objasnila je da „nasilje i barikade neće ništa rešiti, kao ni referendum“, dok je Ulrike Lunaček, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, na sličan način konstatovala da „nikakav referendum ne bi bio od koristi“.
Kad se referendumu svi oni toliko protive, mora da im referendum mnogo smeta. Što je već, samo po sebi, dovoljan (dodatni) razlog da on bude održan.
Poslanicu Lunaček citiramo i zato što nam je objasnila šta ovi protivnici referenduma – koji, vidimo, uglas poručuju da on „ničemu ne služi“ (B. Tadić), da „nema nikakav efekat“ (A. Jahjaga) i „ništa neće rešiti“ (M. Kocijančič) – smatraju da bi, nasuprot beskorisnosti referenduma, bilo od koristi: „Bilo bi veoma korisno ako se oslanjaju na ovaj (Ahtisarijev) plan i ne zahtevaju stvari koje ne podržava ni vlada u Beogradu“.
Alternativa referendumu za Srbiju je, znači, Ahtisarijev plan za nezavisno Kosovo. Eto još jednog argumenta za održavanje referenduma, eto još jednog neugodnog svedočanstva o pravim, a prikrivanim motivima protivnika njegovog održavanja.
Referendum o (ne)prihvatanju kosovskih institucija, u najkraćem, proizvodi efekat kakav su imale i barikade podignute krajem jula prošle godine (nije ih bez razloga Maja Kocijančič stavila u istu ravan). Prepreka je uspostavljanju nezavisne države Kosovo na teritoriji čitave naše južne pokrajine.
A kao što je pozvao kosovske Srbe da ukinu barikade koje su postavili pred EULEKS i Tačijeve carinike, Tadićev ih je Beograd sad pozvao i da odustanu od referenduma. Poziv je, da bi bio ubedljiviji, zaslađen nepristojnim ponudama, pretnjama i pritiscima.
Nepristojnu ponudu – ponudu da referendum odlože do jeseni – liderima Srba sa severa pokrajine u decembru je preneo Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za KiM. Zatim je Ivanovićev šef, ministar Goran Bogdanović, pošto je ta ponuda odbijena, počeo i javno da preti („Ko radi protiv interesa države i građana moraće da snosi političke konsekvence za nastalu štetu i posledice održavanja referenduma, bez skrivanja iza građana i stranaka“), a uporedo s javnim pretnjama usledili su i podmukli, opasni pritisci Beograda na kosovske Srbe. Od surovih, višečasovnih restrikcija struje usred ovakve zime, do najave otpuštanja desetina radnika u državnim službama u pokrajini.
Srećom, pokazalo se da ovakav, Tadićev Beograd koji govori u isti glas sa Tačijevom Prištinom, nema uticaja na Srbe na severu Kosova. Izuzimajući predsednika Opštine Leposavić Branka Ninića, člana predsednikove partije koji je, slomljen, izjavio da bi „trebalo odložiti referendum“ jer je „čuo od predstavnika Republike Srbije da ovaj referendum može da ugrozi interese naše Republike Srbije, znači jedine države koju imamo“. Pošto ni Ninić, ali ni oni od kojih je to čuo, nisu ponudili nikakvo razumno objašnjenje čime to, tačno, referendum za Srbiju ugrožava interese Srbije, predsednik Leposavića preglasan je i u svom Leposaviću. Nova odbornička većina nije poslušala ni Ninića, ni njegovog predsednika, i priključila se ostalim trima opštinama severa Kosova. DS-u nije uspelo da napravi razdor među Srbima severa Kosova, kao što im nisu uspeli ni prethodni pokušaji da kosovske Srbe podele na one severno i južno od Ibra.

TADIĆ I TAČI
Time i dolazimo do suštine referendumskih dilema koje to, zapravo, nisu. Da nije njih, tih neposlušnih i nepokorenih kosovskih Srba, da ne bi tog neplaniranog incidenta koji je počeo barikadama, a nastavlja se referendumom za Srbiju, kakva bi situacija bila danas? Tačijevi carinici i policajci bi, posle julskog noćnog prepada, na Jarinju i Brnjaku i ostatku severa počeli da sprovode zakone nezavisnog Kosova; njihovu akciju Srbija bi potom legalizovala IBM sporazumom iz Brisela o integrisanom upravljanju granicom između Srbije i Kosova; kosovske zastave vijorile bi se na obroncima Kopaonika, a EULEKS bi nadgledao ono što u Zvečanu, kao usred Drenice, ili u Zubinom Potoku, kao u Podujevu, rade prištinski policajci, tužioci i sudije. A Beograd bi nemoćno priznao realnost i nastavio da se zariče da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Dok i to ne dođe na red.
Do tada nam, međutim, sledi nekoliko međukoraka. Već sledeće nedelje – zato što Nemačka traži da to bude već sledeće nedelje, inače ništa od srpske EU kandidature – mogao bi da bude postignut sporazum o regionalnom predstavljanju Kosova. Poučeni dosad postignutim sporazumima, od predaje matičnih knjiga do uspostavljanja granice između Srbije i njene južne pokrajine, pribojavamo se kako će izgledati ovaj; bojazan je utoliko veća što se Tadićevoj vladi žuri da zbog EU kandidature postigne bilo kakav sporazum, a Priština to, naravno, koristi i povećava svoje zahteve, odbijajući bilo kakvo spominjanje Rezolucije 1244 u vezi sa Kosovom. Tako da, ako išta možemo da očekujemo, to je da će dogovor koji postignu u ovim okolnostima biti još i gori nego što bi bio inače.
Srpsko prihvatanje nezavisnog Kosova i njegovih institucija biće nastavljeno i susretom Borisa Tadića, predsednika Srbije, sa Hašimom Tačijem, premijerom Kosova. Podudarnost najava sastanka je upadljiva – i Tadić i Tači su ovih dana u nekoliko navrata izrazili spremnost da se sastanu – i svedoči da je sastanak dvojice državnika, praktično, već dogovoren („Do njega će pre ili kasnije doći,“ rekao je i sam Tadić), i jedino je preostalo pitanje kada će se to, tačno, dogoditi. Ako bude imao sreće, Tadić će se kod inspiratora sastanka izboriti da se istorijski susret dogodi posle srpskih izbora, da mu ne poremeti ionako kilave izborne šanse; baš kao što se 2008. godine nije protivio proglašenju nezavisnosti Kosova, već samo proglašenju nezavisnosti pre okončanja predsedničkih izbora u Srbiji. Srbija od svega toga, naravno, neće imati baš ništa, osim nepopravljive štete i sramote.
Na pravom iskušenju, međutim, beogradske vlasti biće za mesec dana, kada budu raspisivani parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji. Prošle nedelje „Pečat“ je upozorio na njihovu nameru da izbore na Kosovu i Metohiji, uprkos Ustavu Srbije, ne održe. Sretenjski referendum za Srbiju ovu im nečasnu nameru, kao i njihove prave kosovske planove, dodatno razotkriva. Zato su se toliko i napregli da spreče održavanje referenduma na severu Kosmeta, i baš zato taj referendum i mora da uspe. A onda nam sledi nova borba, za održavanje srpskih izbora na Kosovu i Metohiji.
I tako dok se, dogodine, konačno ne sretnemo u Prizrenu.

[/restrictedarea]