Postoji li u Srbiji suštinski dijalog?

Čekajući martovsko čudo iz Brisela, Srbija raspravlja o svemu, osim kvalifikovano o streteškim prioritetima svoje budućnosti. Demokratska rasprava odvija se isključivo u okvirima evropske dogme, koja uživa status nedodirljivog aksioma. Umesto elite naroda, raspravu vode politikanti

Verujem da porođaj hrvatske pevačice srpskog porekla, Severine Vučković, ima isti medijski odjek u Srbiji kao pitanje martovskog dobijanja statusa kandidata za člana EU. S jednom važnom razlikom. Osim estrade, o trudnoći pevačice govorili su i vrlo kompetentni ljudi: lekari, sociolozi, psiholozi, pravnici… Čitava plejada stručnih, koji su objašnjavali opštebalkanski fenomen njene trudnoće.

Za razliku od Severinine trudnoće, pitanje strateškog usmerenja Srbije nije tema kojom se bavi elita Srbije. O ovoj temi ćute Srpska akademija nauka, Srpska pravoslavna crkva – na kojoj se takođe pojavljuju evropske raseline, strukovna udruženja, univerzitetski profesori…

Zanimljivo, u proevropskoj Srbiji uoči izbora ima znatno manje direktnih sučeljavanja mišljenja na državnoj i ostalim televizijama, nego u vreme Slobodana Miloševića. Javna kritika strateškog usmerenja države potpuno je odstranjena iz javnosti, a umesto nje rasprave se vode o fragmentima proevropske politike. U takvoj raspravi, čak i tobožnji kritičlario evropskog puta zaneme pred magičnom briselskom kapijom.

Čekajući martovsko čudo iz Brisela, Srbija, dakle, raspravlja o svemu, osim kvalifikovano o streteškim prioritetima svoje budućnosti. Demokratska rasprava odvija se isključivo u okvirima evropske dogme, koja uživa status nedodirljivog aksioma. Umesto elite naroda, vode je politikanti i nevladin sektor, razume se u jednom jedinom pravcu.

Tako je ove nedelje, u izjavi za jedan nemački radio, Ivica Dačić rekao da EU i SAD moraju da vode nepristrasnu politiku kako nekome u Srbiji ne bi palo na pamet da Rusima ponudi izgradnju vojne baze. To nije rečenica državnika, nego uvređenog ćifte s Kalenić pijace.

Pamtim njegovu poslednju izjavu sa pozicije portparola SPS-a, iz februara 2000. godine: „Zapadnim liderima tek sada je postalo jasno da su sankcije čista zamena teza i to bez ikakvih potreba. Sankcije su nam uvedene jer nismo hteli da, kao naše susedne zemlje, svesno gubimo naš identitet“.

Pitam se kome od njih dvojice da verujem. Dvojnost političkih identiteta postala je umnožena perverzija srpske politike. A baš ta podvojenost, za koju postoji sasvim određen naziv u neuropsihijatriji, „promišlja“ u medijima na sva zvona. Podvojeni nude promene, Evropu, donose zaključke i ocene od kojih zavisi država. Dakako, srazmerno fotelji na koju se puca u izbornim i koalicionim kalkulacijama.

Stvar je otišla toliko daleko, da je pre desetak dana, u jutarnjem programu državne televizije, novinar pitao norveškog diplomatu šta misli o srpskom dobijanju statusa kandidata za člana EU. Norvežanin je slegnuo ramenima i rekao da ne zna. Njegova zemlja nije članica EU, što je na nižim energetskim nivoima evroatlantske dogme u Srbiji, u stvari, nezamislivo.

Možda je došlo vreme da ljudi od integriteta i znanja u Srbiji ponude jedno ili više strateških rešenja za Srbiju. Politikanti u koži srpske političke elite, zarad sebe samih, to neće uraditi. Oni će i dalje nuditi u stvari rešenja za sebe.

Izvor: Glas Rusije