POBEDA VLADIMIRA PUTINA ZNAČI RASPAD NATO-A

Analiza poslednjih događaja u Rusiji pokazuje da je već retko kome u prozapadnoj ruskoj opoziciji uopšte stalo kako do samih izbora tako i do postupka njihovog sprovođenja, „transparentnosti“ itd. Bez obzira na obilna pocupkivanja pojedinih političkih ličnosti i zajednice eksperata, sve u svemu, svima je već sve jasno: narod je dao svoje glasove „za“ izgradnju jake Rusije, tj. „za“ kneza Vladimira. I više nije toliko važno koliko će Putin dobiti u prvom krugu, oko 55% ili 75%. Opozicija, u najmanju ruku njen pametni deo, to vrlo dobro shvata, zato se više i ne sprema za izbore već za ono što će posle njih biti, za ono što će uslediti posle zatvaranja birališta u čitavoj zemlji u noći između 4. i 5. marta. Ona već ima „gvozdenu logiku“, ma kakav ishod bio. Dobije li Putin oko 55-60%, kazaće: „vlast nije krenula putem `svedozvoljenosti` i pobojala se da oglasi visoke krajnje rezultate glasanja za Putina. Znači, moramo da pojačamo naš pritisak pa će vlast možda i istaći belu zastavu“. Dobije li ruski predsednik vlade preko 60-65%, oglašava se druga verzija: „vlast ne haje za glasove birača, krenula je putem svedozvoljenosti, tim pre imamo pravo na protest, na poništavanje falsifikovanih izbora i održavanje novih, ovog puta bez Putina“. To jest, i u jednom i u drugom slučaju prozapadna ruska opozicija i svetska glasila već se spremaju ne za same izbore već za ono što će biti posle njih.

Možemo pretpostaviti, oslanjajući se na iskustvo svih prethodnih uspelih i jedne neuspele „obojene revolucije“ (vid. „,modrooka“) da će se strategija „Bolotnih“ (Bolotni, tj. Močvarni trg – mesto održavanja mitinga opozicije), posle zatvaranja birališta 4. Marta, sastojati u sprovođenju dvaju uporednih scenarija dezavuisanja ishoda narodnog izjašnjavanja. Po jednom od njih oni, „svi u belom“, nastupaju na mitinzima, dele intervjue zapadnim i ruskim prozapadnim glasilima, odišu optimizmom i uverenošću u sopstvenu snagu, ubeđuju da su izbori propali pošto su falsifikovani. I još to tvrde ne sačekavši da Centralna izborna komisija (CIK) oglasi prve rezultate glasanja, već oslanjajući se na podatke sopstvenog „egzit pula“ prema kome će Vladimir Putin dobiti negde 35-40%. Crvena linija je – 40%. Gotovo istovremeno s lepom „sličicom“ zimske noćne Moskve uz učešće lidera opozicije, srazmerno tome kako CIK bude obnarodovao podatke o glasanju, postepeno će početi da se odvija druga „sličica“ – kako Moskva tone u haos – gde će goreti prostorije „Jedinstvene Rusije“ i Opšteruskog narodnog fronta, banke, prodavnice itd. Gde će omladina na „bentlijima“, pobunjena protiv „krvavog režima“, početi da baca molotovljeve koktele na automobile, diže barikade i priređuje okršaje s organima reda.

Možda će kao inicijalna kapisla za početak svedozvoljenosti poslužiti ritualna žrtva (ili žrtve) koju će „plemeniti“ i „demokratski i civilizovano-liberalni“ Zapad i njegove ruske sluge položiti na oltar ruske „snežne revolucije“, i vest o kojoj će trenutno nadmašiti sve ostale teme u svetskim glasilima, i za koju će saopštenje o rezulattima glasanja naroda Rusije postati tek blagi i neophodni začin. Ali ništa više od toga. Glavno jelo – to je protest opozicije. Takav ili unekoliko drugačiji, ali sličan scenario, po svemu sudeći, biće u osnovu akcija Zapada i njegove „pete kolone“ u Rusiji usmerenih na delegitimisanje rezultata čiste pobede Vladimira Putina u prvom krugu i započinjanje napada na čitavom spektru interesa Rusije, njenih građana i biznisa, počev od bojkota u međunarodnim organizacijama pa sve do oduzimanja vlasništva u zapadnim bankama i na tržištu nekretnina. Početak novog „hladnog rata“ nije daleko.
Kako je ukrajinski analitičar Sergej Lunjev tačno zapazio u svom članku „Slagalica destabilizacije. Smisao `bolotnog bunta`“, Zapad sada više ne radi na onemogućavanju izbora (jasno je da će oni biti održani), ne radi protiv pobede Vladimira Putina (jasno je da će on pobediti i to pobediti čisto u prvom krugu), već protiv legitimizacije rezultata izbora, što će omogućiti pojedinim snagama Rusije, uključujući i one na vlasti, da pobedu Vladimira Putina dovedu u pitanje: „Ne sumnjam da su Zapad i njegova agentura pripremili čitav paket `provokacija`, i od rada ruskih obaveštajnih službi zavisi da li će uspeti da se sve što je pripremljeno i sprovede u punoj meri, i koliko će izobilno `bele vrpce` obojiti kapi krvi demonstranata. Nema obojenih revolucija bez ritualnih žrtava, što znači da žrtava mora biti. Zamislite samo koliko će živopisne biti TV-reportaže iz belosnežne Moskve, gde mlado i nevino stvorenje, odeveno u belu jaknicu, leži u lokvi krvi na kaldrmi? Zapadni malograđanin mora da se strese od užasa i iskreno poveruje u krvožednost ruske vlasti i lično Vladimira Putina“.

U tom smislu možemo se prisetiti i predsedničkih izbora 2010. godine u Belorusiji, kada osnovni povod za njihovo nepriznavanje od strane SAD i EU čak nisu toliko bili sami rezultati glasanja koliko „preterano surovo“, po mišljenju Zapada, delovanje vlasti prema demonstrantima po završetku izbora, u noći između 19. i 20. decembra. Zasad ostavljamo po strani pitanje koliko je tada reakcija beloruske vlasti prema demonstrantima bila adekvatna pretnjama. Glavno je to što je Zapad smatrao mogućim da reaguje ne na same rezultate izbora već na delovanje vlasti posle izbora. U istom fazonu će i ruska prozapadna opozicija na sva zvona udariti pitanje ponavljanja izbora, na kojima već Vladimir Putin, po njenom mišljenju, ne treba da se kandiduje, pošto je navodno upravo zbog njega i došlo do falsifikovanja izbora.

Na kraju krajeva, ne prosto pod pritiskom, već pod neizdrživim pritiskom „bolotne“ javnosti, Dmitrij Medvedev će prosto biti „prinuđen“ da na njima učestvuje zarad „spasavanja Otadžbine“ od gneva Zapada. I to je zapravo sve. Biće otklonjena glavna prepreka za „trijumf demokratije“ u vidu povratka na praksu iz devedesetih i neobuzdanu pljačku preostalih svetskih resursa i spremišta; onda će moći da i Hodorkovskog vrate iz mesta sa rešetkama, a šta ćete bolje, uz vraćanje sveg njegovog vlasništva, pozivnice na banket u Kremlj biće poslate i drugim „bankarskim boljarima“, koji su sada takođe iza rešetaka, pokrenuće se postupci protiv „najkorumpiranijih“ ruskih činovnika itd. Sve u svemu, započeće lomljenje čitavog Putinovog nasleđa – od manje-više normalnih plata narodu do statusa Rusije na svetskoj pozornici. Sve to će se odigravati uz zveckanje čaša i histeriju o trijumfu demokratije.

Nema nimalo sumnje u to da će se sve to odigravati u slučaju da narod Rusije (ne Vladimir Putin već upravo narod Rusije) ne odbrani svoje pravo na suverenitet – šampanjac je već upakovan i led pripremljen. Zato je pitanje u tome kako izbeći scenario novog podjarmljivanja Rusije. U tu svrhu je neophodno razjasniti jedno i to glavno pitanje.

Glavno pitanje je u tome zašto Zapad, pogotovo SAD, i njegova peta kolona u Rusiji ne ratuju s institucijama ruske vlasti niti sa strankama, već lično sa Vladimirom Putinom? Više ih niko ne zanima: kao, sve je već prigrabljeno. Čitava paljba njihove kritike i tima političara, eksperata, blogera i glasila pod njihovom komandom, ne samo u RF nego i u čitavom svetu, usmerena je samo na predsednika vlade Rusije. On je jedini i glavni cilj napada.

To je lako prokljuviti – pobeda Vladimira Putina znači opstanak Rusije kao suverene samostalne svetske sile. Ako Rusija ostane u tom svojstvu, onda i svi preostali svetski centri moći, koje SAD samo što nisu zgnječile, dobijaju šansu da opstanu kao civilizacije i pruže otpor Imperiji Zla. I deveti talas svetske ekspanzije zarad formiranja jedinstvenog centra moći na Zemlji sa prestonicom u Vašingtonu, koji su određene snage Zapada upakovale u blistavi omot svetske finansijske krize, umesto da zbriše i uvalja u asfalt preostale centre finansijsko-ekonomskog i geopolitičkog Otpora, moraće da se razbije o zidine Tvrđave-Rusije.

Postojanje jake Rusije u svetlu sve dubljih finansijsko-ekonomskih problema SAD i EU zbog implodiranja tržišta i nemogućnosti nastavka neokolonijalnog modela porobljavanja sveta označava likvidaciju Zapada kao istorijskog fenomena, kao geopolitičke konstrukcije sa svim posledicama koje odatle proističu, među kojima su glavne: kao prvo, raspad Zapada kao jedinstvene celine; kao drugo, raspad transatlantskog jedinstva pod rukovodstvom SAD; kao treće, raspad NATO-a.

Mogućnost takve varijante razvoja događaja proističe iz analize finansijsko-ekonomskih odnosa između Evrope i SAD u slučaju daljeg pogoršavanja situacije u svetskoj ekonomiji, koju je izvršio Mihail Hazin u svom članku „Šta čeka svetsku ekonomiju u 2012. godini“. Sve više se širi pukotina u evroatlantskim odnosima, što će se završiti konačnim izmicanjem Nemačke, Francuske i Italije uticaju SAD. Ako Nemačkoj ne daju da to učini lepim – uz očuvanje Evropske unije, evra i dominantne uloge nemačko-francuske osovine, onda neće imati drugi izlaz nego da rasturi Evropsku uniju koja sada postoji uglavnom na račun nemačkog proizvođača i nemačkog poreskog obveznika, i da izvrši novu podelu Evrope zajedno sa Rusijom, Francuskom i, moguće, Italijom i Poljskom.

Takav zaključak se nameće, pošto teško da će nemačka elita dopustiti da EU i dalje bude na grbači nemačkog naroda. Ako se tom procesu priključi i elita Poljske – onda je sasvim neupitan budući snažan savez između Rusije i Evrope, formiranje jedinstvene Evrope od Atlantika do Tihog okeana. To jest, prva varijanta – to je kada zemlje Evropske unije dobrovoljno priznaju prevlast Nemačke i Francuske, prioritet odnosa sa Rusijom i odbijaju da budu američki umeci u Evropi. U suprotnom Rusiji i Staroj Evropi neće preostati ništa drugo do da izvrše još jednu podelu Evrope kako bi je cementirale ne na starim već na novim evroazijskim osnovima. Po mom mišljenju, nema nikakvih problema da se izvede parada, a ako zatreba – ne jedna, pod rukovodstvom novih Guderijana i Krivošeina, samo ne više u Brestu.

Kod takve postavke velelepno se rešava i problematika transporta ruskog gasa na evropsko tržište. Kažu da će uskoro glavno gasno čvorište Evrope postati Turska. Ne, u takvoj postavci Nemačka će postati glavno gasno čvoršte Evrope. Šta će Rusiji svi ti problemi sa potrošačima koji stalno ekonomsku problematiku prevode u rang političke i zamajavaju time što su ih nedovoljno represirali? Neka se sada sa Nemcima dogovaraju. Zašto da se gas iz Rusije direktno isporučuje na Pribaltk, u Rumuniju ili Poljsku? Okej, dobijaćete ruski gas iz Nemačke, a Rumuni iz Italije. To će biti „jeftino“.

„Čelične spone Evroazije“ omogućiće da Stara Evropa dobije ekonomsku polugu pritiska na mlade i slabašne duše istočnoevropskih vazala SAD: „Dobivši nove energetske potpornje i završivši proces političkog objedinjavanja, o čemu je evropska elita maštala od Napoleona i Bizmarka naovamo, Evropa će se na nov način pozicionirati i u svetskim političkim odnosima. U tom kontekstu poseban značaj ima širenje energetske saradnje Rusije s azijskim regionom, pre svega sa Kinom i Japanom. Ta saradnja predstavlja bitnu i neophodnu dopunu energetske strategije Rusije, omogućavajući joj da čeličnim sponama učvrsti Evroaziju u jedinstvenu celinu u kojoj će Rusija zauzimati centralno mesto.

Stvaranje razvijene infrastrukture energetskih tokova predstavlja prethodni i neophodan posao na pretvaranju teritorije Rusije u glavnu trgovinsku magistralu Evroazije. Rešenje tog zadatka pomoćiće stvaranju ravnomerne stambene i proizvodne infrastrukture u Rusiji, razvijene po uzoru na zemlje Evrope i SAD. Rezultat Severnog i Južnog „toka“ postaće naglo opadanje geopolitičke uloge Istočne Evrope u kontekstu integracionih evroazijskih procesa, što će možda doprineti odricanju SAD od pojačane podrške limitrofnih zemalja i uspostavljanju produktivnijeg dijaloga sa ključnim zemljama regiona“.

To jest, ili lepim, ili ružnim za evropski vazalitet SAD, ali u slučaju pobede Vladimira Putina Rusija i Evropa će u perspektivi objediniti svoje resursne, industrijske, naučne i ljudske potencijale. SAD ovde – na teritoriji Evroazije – nemaju više šta da traže. Prema tome, pre ili kasnije će iskrsnuti pitanje izvoženja američkih vojnih baza i nuklearnog oružja iz Evrope. To će automatski dovesti do sužavanja sfere upotrebe dolara u svetskim plaćanjima za energetske resurse i vraćanja dolarske gotovine i inflacije u SAD. SAD će biti prinuđene da iz svetskog okeana vrate u svoje luke nosače aviona, pošto će svet odbiti da preko državnih obveznica SAD finansira vojno-industrijski kompleks i armiju Amerike. U tim uslovima je vrlo verovatno da će Amerika pokazati kako je verna svojim kaubojskim tradicijama i bez razmišljanja „zeznuti“ držaoce svojih hartija od vrednosti, te tako svoj dug pred čitavim ostalim svetom svesti na nulu. To će izazvati ne samo pad na tržištima, nego i uzvratno odbijanje Evrope i ostalih velikih i malih vazala SAD da priznaju vlast propalog gazde. To će dovesti do raspada NATO-a, a sledstveno tome i do sloma američke Imperije Zla, koja će biti prinuđena da se iz velikog džina svetske geopolitike pretvori u prezrenog patuljka na Bogom zaboravljenom kontinentu.

Jer, šta u stvari predstavljaju SAD? To je geopolitičko Ostrvo, isto onakvo kao i Engleska i Australija. Ali koga zanima Australija? Nikoga, pošto se nalazi na svetskoj periferiji u odnosu na geopolitički kontinent „Evroazija“. Isto tako ni bez uloge dolara i uloge Pentagona na obezbeđivanju te moći nikoga neće zanimati ni Amerika sa svojom ubogom kulturom. Zato se Amerikanci bore ne prosto za poraz Vladimira Putina, već za sopstveni opstanak u sadašnjem statusu svetske velesile. I jedina poslednja prepreka na tom putu sada je za njih postao povratak ruskog predsednika vlade u Kremlj.

Za SAD je ulog visok kao nikada pre. Zato ih ništa neće zaustaviti. A kako bi izvršile pritisak na Vladimira Putina, sasvim se mogu rešiti na krvave provokacije na dan izbora u Rusiji. Ako im to ne uspe, sledeći udar će pokušati da izvrše na one kapitale koje žitelji Rusije drže na Zapadu, kako bi ovi okrenuli svoj protest protiv Putina, zbog koga će ih navodno SAD lišavati zakonito i nezakonito stečenog. Zadatak će se sastojati u tome da se žiteljima Rusije oduzmu ne samo njihovi novčani ulozi u inostranstvu – depoziti, hartije od vrednosti itd. nego i nekretnine i druga ulaganja – akcije zapadnih kompanija. U tom smislu se sasvim može pretpostaviti da će Zapad pokušati da oglasi nevažećim sve poslove u okviru kojih je ruski kapital kupovao aktive u zapadnim zemljama. I SAD se sasvim mogu rešiti na taj korak, pošto će taj „sitan zez“ ruskog biznisa, usled koga će privremeno ponešto pripasti i pojedinim vazalima SAD, biti zaboravljen u svetlu potonjeg „zeza“ čitavog sveta, na šta se SAD moraju odlučiti u slučaju da Vladimir Putin ponovo dođe na čelo odbrane tvrđave-Rusije.

Zato je glavni zadatak rodoljubive javnosti Rusije – ne samo da izađe na izbore i glasa za kandidata koji je ne jednom na delu dokazao kakvu Rusiju gradi, nego i da na ulicama odbrani svoj izbor. Jasno je da će oni sa „Bolotnog“ pokušati da pomoću ulice delegitimišu rezultate izbora. Prema tome, njima ne mogu biti suprotstavljeni mehanizmi suzbijanja protesta silom, pošto će to omogućiti Zapadu ne samo da optuži rusku vlast za vraćanje u 1937. godinu i osujećivanje „resetovanja“ nego i pružiti povod za početak novog „hladnog rata“, pošto će samo ako vazali povećaju porudžbine vojno-industrijskom kompleksu i potražnju američkih državnih obveznica SAD moći da izađu iz sadašnje krize. Prema tome, moraju se primeniti politički metodi dejstvovanja na uličnu aktivnost prozapadne opozicije. A za to je potrebno izvesti svoje ljude na Trg. Žitelji Rusije moraju sami videti da su oni, a ne opozicija koju Zapad prihranjuje, pretežna većina u zemlji. Šta će pri tom misliti i činiti Zapad – to je njihov problem. Dosta više da se na njih orijentišemo.

***

Nastavak sledi. A lično smatram da prvi zadatak Vladimira Putina na položaju šefa ruske države predstavlja vraćanje u Otadžbinu svih građana Rusije koji čame po američkim kazamatima, nezakonito oteti kako u trećim zemljama tako i na teritoriji samih SAD i nepravedno osuđeni u američkim sudovima. Nezakonito hapšenje žitelja Rusije u inostranstvu ničim se ne može opravdati. Takođe moraju biti vraćeni u Otadžbinu oni koji su iz bilo kog razloga odlučili da se sakriju od ruskog pravosuđa u inostranstvu. Ako su za nešto krivi, onda im mora suditi ne američki već ruski sud – „But je kriv, velite? – Okej. Prevozio je po porudžbini Pakistana uz znanje Pentagona američko oružje za talibane? – Okej, nema problema. Spakujte ga natrag. Sami ćemo mu suditi“.

Podleganje građana Rusije američkoj jurisdikciji, nezavisno od stepena njihove krivice, predstavlja pljuvanje po ruskoj državi, demokratiji i suverenitetu. Zato glavni napor ruske spoljne politike mora biti usmeren na vraćanje časti i dostojanstva Rusiji, putem vraćanja časti, dostojanstva i prezumpcije nevinosti svakom građaninu Rusije uhapšenom u inostranstvu. Samo Rusija ima pravo da sudi ruskom državljaninu, u slučaju da je kriv. Svaka zemlja mora da zna – hapšenje bilo kog državljanina Rusije je nezakonito. Kršenje tog pravila mora automatski dovoditi do iskrsavanja takvih problema kod zemalja koje to učine, da im se više isplati da pokvare odnose sa SAD. Ne trebaju nam više nikakva „visoka politika“, pregovori o protivraketnoj odbrani i smanjenju ofanzivnog naoružanja. Počnimo od „sitnica“. Od vraćanja u Otadžbinu državljana Rusije. Gotovo. Tačka. Dok se ne reši taj zadatak, nikakvi se pregovori sa SAD više neće voditi, a rad Saveta bezbednosti i drugih međunarodnih struktura biće paralisan. Prvi i glavni cilj ruske spoljne politike jeste da počnu da nas poštuju. A pasoš državljanina Ruske Federacije mora da garantuje građaninu neprikosnovenost i njegovu zaštitu sveukupnom moći ruske vojske i mornarice.
Jurij Barančik

Izvor: Agencije