PLJAČKA LIBIJE. IMA LI ZAŠTITE OD GLOBALNOG RAJDERSTVA? (Deo I)

Irina Lebedeva

11. maja je Libijska nacionalna televizija prikazala svetu Moamera Gadafija, čije je desetodnevno odsustvo na televizijskim ekranima na Zapadu iskorišćeno  da bi se proširile glasine o njegovom ranjavanju ili pogibiji. U ratu – kao u svakom ratu, a glasine  se i zovu glasine, jer služe da dezorijentišu i oslabe volju protivnika, mada nije jasno zašto se opštem horu globalnog dezinformisanja  o događajima u Libiji sve češće pridružuju i ruski masmediji…

Plašim se da poslednja televizijska reportaža (bez glasa) o toplom susretu pukovnika Gadafija sa predstavnicima libijskih plemena neće izazvati razumljive asocijacije, a trebalo bi, ali… Odmah posle Gadafijevih zapadnih ne-prijatelja ni ruski masmediji „nisu primetili“ glavni događaj prve dekade maja u Tripoliju – dvodnevnu „Nacionalnu konferenciju svih libijskih plemena“. Televizija RBK je, istina, saopštila kratku informaciju o tom, najvažnijem za njih forumu u libijskom glavnom gradu, koji je održan 6. i 7. maja, ali se pri tom pozvala na agenciju Sin-hua. A to je bio baš upečatljiv forum, kome je prisustvovalo više od 2.000 Libijaca iz više od 400 plemena, koji su doneli za Libiju sudbonosne, a za „svetsku zajednicu“ poučne odluke.

Konferencija je odobrila dvadesetak opštih rezolucija. Učesnici su nedvosmisleno izjavili da podržavaju Moamera Gadafija, da su svi za jedinstvo i suverenitet Libije. Na pobunjenike, koji se hrane iz ruku Zapada i koji rade na raspadu zemlje, rezolucija je udarila pečat „izdajnika“, istovremeno pozivajući na prekid krvoprolića i uz obećanje široke amnestije.

Više puta je podvučeno da je Libija nezavisna zemlja, te da zato spoljno mešanje  nije ni u kom slučaju dozvoljeno, jer samo libijski narod ima pravo da odredi političko, ekonomsko i socijalno uređenje svoje zemlje i da upravlja državom. Svi, koji su se dogovarali sa spoljnim snagama, kaže se u rezoluciji, treba da budu izolovani. Učesnici konferencije su pozvali da se u što kraćem roku obnovi mirna društvena atmosfera u zemlji i da se donesu odluke, koje će biti usmerene ka regulisanju sadašnje krize mirnim putem. U rezoluciju su ušli i predlozi o organizovanju marševa mira u rejonima koje drže pobunjenici. Sva plemena su se obavezala da će da istupe u jedinstvenom frontu kako bi zaštitili državnu svojinu – aerodrome, luke, kombinate i fabrike, stateška preduzeća i objekte infrastrukture.

Zavera ćutanja u vezi sa konferencijom o Libiji, koju su organizovali korporativni globalni masmediji, je shvatljiva. Još tu skoro oni su zajednički slavili propagandnu laž, koju je pripremio francuski „globalistički intelektualac“ Bernar-Anri Levi, koja je falsifikovana tako, da se dobije potpuno suprotno značenje od stvarnog. Jedno „obraćanje“ 61 predstavnika libijskih plemena, koja su ko bajagi zahtevala hitnu ostavku Gadafija, gospodin Levi je 27. aprila u francuskom nedeljniku „Ekspres“ sa pompom predstavio kao mišljenje čitavog libijskog naroda,  i ta vest se neverovatnom brzinom proširila štampom na engleskom jeziku.  Što se tiče samog Bernara-Anri Levija, „vlasnika misli“, koji je bio  i trockista, i maoista, a zatim se čvrsto zvanično deklarisao kao sionista u  rangu „intelektualnog savetnika  Sarkozija, i koji je reanimirao stare ideje o „kreativnom rušenju“ u vezi sa Afrikom, o tom Leviju bi vredelo posebno popričati ali, ovako ili onako, obraćanje njegovih mističnih „61 predstavnika“ dalekih plemena očigledno nije moglo da izdrži poređenje sa četiri stotine stvarnih predstavnika svih glavnih grupa stanovništva Libije, koji su se jednoglasno izjasnili protiv bilo koje forme stranog mešanja u poslove njihove suverene države.

Ta tačka rezolucije Konferencije svih libijskih plemena, kojom se od Zapada zahteva da hitno prekine insistiranje da Libija prihvati njihovu volju, predstavlja nedvosmisleni odgovor libijskog naroda na događaje koji su se, bukvalno, dogodili uoči toga.

5. maja se u Rimu sastala tzv. „kontakt-grupa“ za Libiju, koju je zvanični sajt francuskog ministarstva odbrane, koji je i objavio detaljnu informaciju o događaju, okarakterisao kao „političke pilote, koji usmeravaju operacije NATO“. [1] „Kontakt- grupa“ je formirana 29.03 2011. na Londonskoj konferenciji, na kojoj su se sastale zemlje, koje su glasale za rezoluciju SB UN br. 1973, kao i Nemačka. Rusija i Kina na tu konferenciju nisu pozvane, Savez afričkih zemalja je odbio da na njoj učestvuje, Liga arapskih država je poslala predstavnika nižeg ranga i na taj način izrazila svoje „nezadovoljstvo“ zbog jednostranih inicijativa „međunarodne zajednice“. Konferenciji su prisustvovali i „posmatrači“ iz Vatikana.

I golim okom se dobro videlo da je inicijativni forum uobičajenim stilom adepta „globalnog upravljanja“ bio usmeren prema koordinisanom udaljavanju od Rezolucije SB UN kako bi ona bila … prihvaćena. Države – učesnice su odlučile da pobunjenicima (i zemljama, koje podržavaju libijsku „opoziciju“) daju dostup libijskoj aktivi, koju su one prethodno iz predostrožnosti zamrzle, i da proglase „alternativno“ rešenje kojim se „kontakt-grupi“ dozvoljava prodaja libijske nafte.

S obzirom da je pljačka usred belog dana mogla da se ponekom ne dopadne, odmah se postavilo pitanje o jednostranom naoružavanju pobunjenika. Dozvola koju su sami sebi dali na pravo da raspolažu tuđom imovinom je potpuno očigledno pokazala da je deoba nacionalnih blaga zemlje počela. Dalji scenario nije bitno korigovan – isključivo zahvaljujući bombardovanjima NATO, puzećem priznanju članova „kontakt-grupe“ o legitimnosti samozvanog „nacionalnog prelaznog saveta“ u Bengaziju i raznoraznoj podrški pobunjenika  – „kontakteri“ su uspevali da sa naizmeničnim uspehom drže kontrolu nad pojedinim zonama gde je vađena nafta i centrima za njenu preradu.

„Opoziciji“ je prvo dozvoljeno da izvozi 400.000 barela nafte dnevno, što je po tadašnjim tarifama iznosilo 1,4 milijarde dolara mesečno. Prema rezultatima dva „radna susreta“, koja su održali između dve Londonske konferencije državni sekretar SAD Hilari Klinton i emisar „prelaznog nacionalnog saveta“ Mahmud Džebril, dogovoreno je da se u korist „pobunjenika“  za početak „odmrznu“ 3,3 milijarde dolara koje u stvari pripadaju libijskoj državi. Takođe je dogovoreno da se ta prodaja libijske nafte vrši preko Katara.

Poslednji sastanak „kontakt-grupe“ u Rimu je trebalo da demonstrira odlučne korake na izabranom putu „legitimnog rajderstva“ [2],  te nije naišao ni na kakav otpor međunarodnih organizacija i država, koji su samo mlitavo podsećali s vremena na vreme da postoji neko „međunarodno pravo“. Sastanak je održan pod duplim predsedavanjem ministra inostranih poslova Italije Franka Fratinija i šeika Hamada bin Džasima al Thani, predsednika vlada i ministra inostranih poslova Katara. Centralna tema je bila finansijska podrška libijskoj opoziciji. U Italiji je sastanak „kontakt grupe“ široko prenošen preko nacionalnih televizijskih kanala, stenogram nastupa italijanskog ministra inostranih poslova ili tekst stenograma izjave Hilari Klinton je prebacivan sa jednog štampanog izdanja na drugo, tako da se u istinitost onoga, koliko su daleko otišli „kontakteri“ od rezolucije UN, može kladiti. Libijski „ustanici“ mogu da koriste „specijalni fond“ kojim će upravljati SAD i Italija. Italijanske novine „Ilsole 24 ore“ ponovile su informaciju, koja je dotle samo pominjana, da su pobunjenici od koalicije zatražili 2 do 3 milijarde dolara, apsolutno neophodne  „kada se vode borbe za kontrolu nad Misuratom“.   Ponovo je potvrđeno da  će se „fond popunjavati iz aktive, koja je zamrznuta kod režima „Moamera Gadafija“. Šef američkog Državnog departmana, pošto je ponovio već izanđalu sentenciju da „Gadafi mora da ode“, podržao je sve predloge o finansijskoj pomoći „opoziciji“, uključujući tu i vojnu, istina, ogradivši se, da će deo finansijskih predloga biti preciziran posle usaglašavanja sa kongresom SAD, gde će Obama da „oblikuje zakonodavni proces koji će dozvoljavati da se delimično koriste zamrznuti fondovi kako bi se pomoglo libijskom narodu“. Suština preciziranja se objašnjavala, pre svega, ne brigom  šefa državnog departmana o poštovanju zakona, već korišću koju će doneti davanje „opoziciji“ kredita uz gvozdenu garanciju da će ti krediti biti i vraćeni. Hilari Klinton je takođe odobrila nastavljanje prodaje libijske nafte buntovnicima preko posrednika iz Zapadne koalicije i Katara.

Na otvaranju Konferencije svih libijskih plemena u Tripoliju pi-ar libijske vlade Musa Ibrahim je izrazio totalnu nedoumicu u vezi sa novim ultimatumom „kontakt-grupe“ po kome Gadafi mora da ode. „Oni svo vreme govore Libijcima:  „Vi ne znate šta je za vas dobro. Mi ćemo vas osloboditi od pogrešnog izbora, da ne biste opet napravili gomilu grešaka…“ Pokušaji da se izbor libijskog naroda uslovi je amoralan, nezakonit i nelogičan“ –  izjavio je Musa Ibrahim.

Još oštriju karakteristiku rezolucija „kontakt-grupe“ dao je zamenik ministra inostranih poslova Libije Haled Kaim: „Libija još uvek predstavlja, prema međunarodnom pravu, suverenu državu, i bilo kakvo korišćenje njenih zamrznutih aktiva predstavlja gusarenje po otvorenom moru…“ Teško je da se sa tim ne složiš. Jer, kako da nazoveš dejstva „kontakt-grupe“, ako ne gusarenje. Nije slučajno glavni ekspert italijanskih političkih novina „Il manifesto“ Manlio Dinuči, pošto je globalnom rajderskom osvajanju libijskih aktiva posvetio seriju analitičkih članaka, operaciju koalicije u Libiji nazvao „pljačkom stoleća“ [3].

 

(Nastavlja se)