OFANZIVA NA SIRIJU SE NEĆE ZAUSTAVITI

Dmitrij Sedov

Reakcija zemalja NATO i Saveta za saradnju Lige Arapskih Zemalja na posetu S.Lavrova i M.Fradkova  Siriji postala je još jedan dokaz međunarodne  zavere protiv te zemlje.

Razlog za posetu ruskih predstavnika i smisao pisma predsednika D.Medvedeva koji su oni predali, uopšte nije teško otkriti:  pokušaji Bašara Asada da ugasi požar koji je sve jači ne donose nikakav uspeh. Protiv Asada radi i vreme. Rusija je smatrala da je njena dužnost da se posavetuje sa njim, kako bi mu iznela svoje mišljenje o onome što se već desilo i dala svoje konkretne savete. Cilj održanih pregovora je da se sa političkim protivnicima režima ubrza postizanje kompromisa.

Zapadni oponenti Damaska baš to nikako ne žele da dozvole. Zato su, bez obzira na molbu Moskve da se zasedanje Saveta Bezbednosti OUN odloži dok se ne dobiju rezultati posete, oni preduzeli pokušaj da proguraju rezoluciju o Siriji, koja se očigledno ne može progurati. Protivnicima režima je neophodna dalja eskalacija napregnutosti. Zato su oni, odmah posle SAD, objavili da prekidaju diplomatske odnose sa Damaskom, podvučeno ignorišući činjenicu da će odmah, već sutra, biti objavljeni rezultati pregovora S.Lavrova i M.Fradkova sa B.Asadom. Kolektivna svest Zapadne grupe je potpuno usmerena na vojnu intervenciju.

U Damasku je posle pregovora sa ruskim predstavnicima objavljeno da će u najskorije vreme sirijske vlasti odrediti rok za referendum o Osnovnom zakonu. Pošto se donese Ustav u zemlji će se održati opšti izbori. Na njima će učestvovati nove političke grupacije (trenutno se registruje oko 15 partija). Bašar Asad izjavljuje da partija na vlasti na izborima neće imati nikakve privilegije.

Zar ovo ne predstavlja najkraći pravac ka miru?

Međutim, umesto konstruktivne reakcije svet ponovo posmatra licemernu histeriju. „Ne znam da li da plačem ili da se smejem“ – piše u „Vašington postu“ kolumnista tog lista En Eplbaum. Licemerna ruska demokratija u Siriji može da napravi samo licemernu demokratiju“. Slični komentari govore samo da je demonizovani lik sirijskog režima koji su napravili zapadni mediji počeo da živi samostalno. U njemu se već oseća let valkirija.

Još jedan rezultat posete Damasku, koji je S.Lavrov nazvao „blagovremen i koristan“ je saglasnost sirijskog lidera da se poveća broj posmatrača u Ligi arapskih država. LAD  je privremeno zaustavila rad misije krajem januara, tiho pod stolnjak stavivši potpuni tekst izveštaja misije u kome se govorilo da oružana opozicija ne želi da sarađuje sa posmatračima, a takođe o obračunima Asadovih protivnika sa civilima.

Ministar inostranih poslova Rusije i predsednik Sirije su napravili razumnu ponudu – da se posmatrači razmeste na svim „vrućim tačkama“ i da se stvore uslovi koji će omogućiti da se dobije potpuna slika onoga što se u Siriji dešava. Informacija o Siriji koje prolaze kroz zapadne medije, iz sve snage se probija jedna te ista rečenica: „Asadu je dozvolu da ubija dao Ruski veto“.

Opet, B.Asad je S.Lavrova uveravao da komisija za nacionalni dijalog, koja je  formirana u zemlji, ima sve potrebne dozvole i spremna je za kontakte sa svim postojećim političkim snagama. Ali opoziciji nije potreban dijalog. To ne spada u zadatak koji je ona dobila – da se sukobi sa režimom prodube, uz čvrst oslonac na informacionu i ostalu podršku Zapada.

Zapadni mediji sada već govore o „hiljadama dezertera iz sirijske armije, koji su prešli na stranu ustanika“. Istina, štab „Slobodne sirijske armije“ (dezertera) koji se krije u Turskoj, za sada ne može da dokaže da li je pod njegovom komandom više od 150 begunaca, isto kao što ne može da objasni ko sačinjava terorističke grupe koje vode borbe sa regularnim jedinicama.

Druga strana reakcije Zapada na rusko-sirijske pregovore u Damasku je jačanje pritiska na Moskvu. Oni koji su imali posla sa anglosaksoncima znaju kako oni umeju da iskoriste histeriju kako  bi oslabili pozicije oponenta. Sada se Rusija okrivljuje za najapsurdnije stvari. Na primer, može se čuti da je čitava svetska javnost osudila rusko-kineski veto, koji je stopirao katastofični scenario u Siriji. Istina, ako se pogleda spisak zemalja  koje su prekinule odnose sa Sirijom, „svetska javnost“ jako liči na omanju grupu zaverenika. To su SAD, Francuska, Velika Britanija, Italija, Španija, Holandija, Belgija, Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Oman i Kuvajt. To jest – u toj grupi nema čak ni svih članica NATO i LAD.

Poseta S.Lavrova i M.Fradkova  Damasku bila je korisna sa više strana. Prvo, pojavila su se nova rešenja koja bi, kada bi kod protivnika režima B.Asada postojala dobra volja, mogla da postanu osnova za dijalog. Drugo, ona je celom svetu pokazala da u Siriji postoji ne suprotstavljenost režima narodu, već goli napad opozicije koju je organizovalo i naoružalo inostranstvo, na narodnu vladu. Treće, pokazala je da je „tačka nemogućnosti za povratak na pređašnje“ u političkom procesu već pređena. Više ne postoje takve mirovne inicijative koje bi zadovoljile Zapad i njegove štićenike. Pokušaj da se nasilno likvidira zakonita vlada Sirije je postao neizbežnost.

Ofanzivu na Siriju neće prekinuti. Strana koja napada sada vrši pregrupisavanje snaga. Novi odred ilegalaca prilazi sa krila. Turska, Francuska, Velika Britanija i LAD spremaju se da rezolucije o Siriji proture preko Generalne skupštine OUN i Saveta za ljudska prava. Priprema svetske javnosti za oružanu intervenciju se ne zaustavlja.

Iz dubine ove histerije se čuju beskorisna razmišljanja generalnog sekretara OUN Ban Ki Muna o tome, da je „eskalacija nasilja u Siriji potpuno neprihvatljiva za humanizam“. Generalni sekretara poziva „sve koji nisu ravnodušni“ da udvostruče napore kako bi se prekinulo nasilje. Savet za saradnju SAD se odaziva i izjavljuje da je neophodno da se preduzmu „odlučne mere“. Po svemu sudeći – u tim merama se ne predviđa nikakav dijalog sa Damaskom.

Pri razmatranju sirijske krize stalno se postavlja pitanje dalekovidosti vladara monarhija u Persijskom zalivu. Sa jedne strane oni očigledno ne vide snage koje vode terorističke napade protiv režima Bašara Asada, a sa druge – kao da ne znaju  da ti „psi rata i Alaha“ za hleb i dame znaju da zarađuju samo na jedan način – ubijanjem.

Gde li će oni posle, kada završe svoju prljavu rabotu u Siriji?

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)