O egzistencijalnoj korupciji

Piše Dragomir Anđelković

Knjiga Aleksandra (Saše) Gajića „Duhovne osnove krize“ („Konras“, Beograd 2011.) je sveobuhvatno delo naučnog karaktera koje u petnaestak poglavlja u ekonomskom, filozofskom, sociološkom, religijskom, kulturološkom, psihološkom ključu analizira svetsku krizu

 

U naše doba skoro u svim jezicima prisutan izraz kriza, proizašao je iz starogrčke reči κρίσις, čije značenje je: rešenje, odluka, sud. „Ona implicira zaoštravanje suprotnosti koje ne ostavljaju mogućnost njihovog pomirenja već isključivi ishod: dobitak ili gubitak, uspeh ili neuspeh kao rezultat suočavanja.“ Ukratko, tako shvaćena kriza predstavlja svojevrsnu raskrsnicu, kulminaciju „bolesti“ koja može da bude fatalna, ali i podsticajna da bude prevaziđeno ono negativno što je do nje dovelo, i time društvo, civilizacije ili pojedinci, bolje prilagođeni realnosti. Naravno, da bi došlo do takvog razvoja događaja potrebno je shvatiti suštinu problema i smoći snage da se u skladu sa tim saznanjima postupi.

KRIZNA INTERDISCIPLINARNOST
Značajan doprinos dubinskom razumevanju krize generalno, odnosno savremene svetske krize konkretno, dao je dr Aleksandar Gajić nedavno objavljenom knjigom: „Duhovne osnove svetske krize“. U pitanju je sveobuhvatno delo naučnog karaktera koje u petnaestak poglavlja – od protivrečnih teorija o krizi, preko moderne misli o njoj i pogleda u bezdan modernosti, do ishodišta svetske krize i zaključnih razmatranja (od krize do katastrofe) – u ekonomskom, filozofskom, sociološkom, religijskom, kulturološkom, psihološkom ključu analizira krizu. I to ne čini samo svestrano, interdisciplinarno, već – kako je s pravom napisao recenzent knjige, dr Miša Đurković – „u pravom smislu te reči celovito, iz duhovne perspektive“.
Inače, Gajić je naučnik mlađe generacije (1973), koji je već objavio dve od strane stručne i šire javnosti zapažene knjige, kao i mnoštvo naučnih i stručnih radova. Njegove ranije izdate knjige su „Nova velika igra“ (2009) i „Korporativna nostalgija“ (2011), dok su još dva Gajićeva dela u pripremi za štampu. Prva pomenuta knjiga bavi se geopolitičkim igrama u strateški važnoj zoni Kaspijskog bazena prebogatog energentima, dok je druga posvećena kulturnim pojavama kraja moderne epohe. Interesovanja i istraživački opus naučnog saradnika Instituta za evropske studije, o čijoj najnovijoj knjizi govorimo, kreću se u širokom, ali suštinski povezanom dijapazonu, od društvene i pravno-političke teorije, preko političke filozofije, do međunarodne politike. Sve to se povoljno odrazilo na njegovu studiju o krizi.

UZROCI KRIZE

[restrictedarea]

Mehanizmi nastanka aktuelne ekonomske krize – kako naglašava Gajić – manje-više dobro su poznati. Ipak, u okolnostima dok nas oni koji su ih stvorili uporno obmanjuju, potrebno je prisećati ih se (kako mehanizama, tako i globalnih razbojnika). Sve u svemu, „neoliberalistički deregulatori tržišta su, zarad beskrajnog uvećanja profita, preselili kroz globalizacijske procese veći deo proizvodnje u Treći svet, a obim finansijskog kapitala uvišestručili u odnosu na ukupan obim robe i zlata“. Tako su stvoreni finansijski derivati, koji bez preterivanja (vreme je to pokazalo) predstavljaju svojevrsno „oružje za masovno uništenje“.
„Virtuelna finansijska nadgradnja nad realnom ekonomijom koja utiče na formiranje cena radi gole špekulacije, sveopšta finansijska zaduženost koja dospeva na naplatu, emisija novca bez pokrića i finansijskih derivata koji su se ‘pokrivali’, dislokacijom proizvodnje… na prostore sa višestruko nižom nadnicom, kao i ubrzavanje novčanih transakcija savremenim informatičkim sredstvima, pretvorili su u značajnoj meri globalni ekonomski sistem u svežanj prenaduvanih balona.“ Oni su pre ili kasnije morali da počnu da pucaju, pri čemu je hipotekarni balon samo vrh globalnog ledenog brega, od kojeg je on počeo da se topi.
Svetska kriza je decenijama generisana na osnovu nakaradnog stava da je „permanentni, brzi privredni rast imanentan slobodnom tržištu“. Dok je ta zabluda, u svojstvu dogme, papagajski ponavljana, ignorisana je realnost, tj. neminovna ograničenost resursa. Suluda neodgovornost i bezgranična pohlepa moćnih, te totalno zaglupljivanje i bacanje u ponore potrošačkih strasti ostalih, vodili su u sve veći „raskorak između virtuelnog i stvarnog“. Bilo je neizbežno da to, pre ili kasnije, svet dovede do, možda, i najveće ekonomske krize u celokupnoj istoriji. A, kako ne bez osnova kaže autor, stvar se izgleda ni na tome neće završiti. No, bez obzira na zastrašujuće dimenzije svih pomenutih „novijih“ devijacija koje su svet bacile na rub litice, pogrešno bi bilo prevideti mnogo dublje korene onoga o čemu govorimo.

UNUTRAŠNJE RAZARANJE
Iza ekonomskih previranja, podseća nas Gajić, nalaze se civilizacijska i vrednosna, odnosno duhovna kriza. Ne radi se samo o krizi društva koje je utonulo u hedonizam i mahnito se klanja idolima potrošnje, već i o sumraku svih idejnih sadržaja koji su takve društvene odnose stvorili i održavali, veličali i branili.
„Kriza ličnosti i zajednice, egzistencijalno i kulturno sveprisutna senka koja prati ljudsku istoriju od njenog početka, u poslednjim stolećima dobija krajnje dramatične razmere. Ona svakako postoji od kako je sveta i veka, ali nikada tako postojana, takvih razmera i dubina kao u savremenom svetu. Tek od modernih vremena kriza zadobija potencijale sveobuhvatne problematizacije i unutrašnjeg razaranja svih društvenih struktura; zato je vreme moderne istovremeno i vreme permanentne krize i vreme pokušaja njenog prevazilaženja.“
Narcisoidno verujući da je autonomni stvaralac života „slobodan, samosvestan i samousavršavajući subjekt… centar odnosa u kojem doprinosi sebi i sopstvenom dobru, savremeni čovek je postao rob čudovišnih poriva što ga, kroz odnose sa stvarima, otuđuju i koje su, istovremeno, otuđene od njega; koje poseduje, a koje ga poseduju; u kojima su ‘biti’ i ‘imati’ zamenili mesta i gurnuli ga u krizne rascepe što ga vode u stropoštavanje, u katastrofu“.
Savremena globalna kriza i – kako Gajić naglašava – „idolatrizacija slobodnog tržišta zarad održavanja samoobmane o racionalnom, stvaralačkom i samosvojnom biću, što spontano ostvaruje harmonične učinke vođene ličnim interesom, samo je poslednji u nizu primera idolopokloničkog otuđenja“. Naravno, daleko je od toga da je život u predmodernom, „hrišćanskom svetu“, bio idealan. I tada je bilo mnogo patnje, bola i nepravde. Ipak, čovekovi nagoni imali su delotvornije kočnice. „Svrsishodnost koja je upućivala na dublji smisao“ koliko-toliko je obuzdavala još u antici rođeno, a danas do krajnosti dovedeno, shvatanje da je „čovek merilo svih stvari“.

OPAKI IDEAL
Žudnja da se iz života iscedi svaka kap zadovoljstva, koja je i ranije postojala, ali nije veličana, racionalizovana je i pretvorena u opšti ideal. U takvim okolnostima „solidarnost i duševnu brigu zamenili su ravnodušnost i ciničnost iz razloga što je slobodna individua postala više nego ikada pre obuzeta strasnom egocentričnošću, sujetom, pohlepom za moći i bogatstvom“. Želeći da postane Bog, čovek je, možda i više nego u površno gledano surovije vreme, doveo stvari do toga da ljudi međusobno postanu vukovi i gramzivo uništavaju ne samo sadašnjost već i budućnost ljudske vrste.
„Sam čovek, njegova najdublja psihofizička priroda… obelodanjuje jasna krizna obeležja ljudske situacije.“ Dvostrukost ljudske prirode, „potencijal za nezamislivi zamah i neslućeni pad“ stoje u „kriznoj protivrečnosti i neobjedinjivosti“. Otuda, čovečanstvu ne uspeva da  prevaziđe „tragičnosti pojedinačne egzistencije“, te dostigne „ostvarivanje unutrašnjeg sklada i, na osnovu njega, sklada između ljudi“. Kriza je, na neki način, stalno sa nama i oko nas, ali se tokom moderne epohe „do beskraja uvećala i na subjektivnom, unutrašnjem, i na spoljnom, društvenom polju“.
Šta da se u takvim okolnostima radi? Autor smatra da je odgovor jednostavan i uvek isti. „Treba činiti samo ono što se naspram laži i grehu uvek kao ispravno činilo. A to su – molitva, uzdržavanje, opraštanje i pokajanje. Svi smo mi podložni samozavaravanju, pristrasnosti i obmanama. Svi smo, do jednog, grešni i pod udarom greha.“ Otuda, pre i iznad svega trebalo bi da se obračunamo sa „samim sobom, sopstvenim sagrešenjima“, te da „služimo jedni drugima, a ne da se, umesto toga, bavimo samo tuđim teretima i gresima“.
„Kriza nastala na polju duha“ – kako Gajić kaže – „samo se duhom da razrešiti“. Ako postanemo bolji, daćemo doprinos da to bude i društvo. Kriza porodice, morala, države, umetnosti,  proizvodnje, kao i sve drugo, proizlazi „iz subjektivnog kriznog polja“. Slažem se sa tim. Ipak, mislim da se ljudska priroda od praistorije do danas radikalno nije promenila, niti će se izmeniti. Društveni okvir, vladajući sistem vrednosti, čini da ono bolje ili gore u nama dođe u prvi plan. I tu bi trebalo tražiti rešenje – kako na nacionalnom, tako i na širem planu – svakako, ostavljajući dovoljno prostora pojedincima da se na svoj način obračunaju sa onim negativnim u sebi, i tako nađu ne samo svoj mir već i daju stimulans društvenom boljitku.

„DUŠA“ DRUŠTVA
Savremeni čovek gotovo da je potpuno zaboravio ono što je lepo iskazao Marko Aurelije, a što je Saša Gajić uzeo kao moto svoje knjige. Reči pomenutog rimskog cara i filozofa glase: „Misli na to da je svet jedno biće, da ima jednu supstancu i jednu jedinu dušu, da sve što se dešava prelazi u jednu jedinu svest toga svemira, da je sve zajednički uzrok svega što se dešava i o tome koje je vrste to međusobno preplitanje i utkivanje“.
Međutim, i kada je mnogo više ljudi nego danas verovalo (ili se pravilo da veruje) da je tako, mnogima dela nisu bila u skladu sa tim idejama. Ali, od kada smo samoživost uzdigli na pijedestal, ne samo da smo ušli u doba permanentne krize, već smo od nje krenuli putem samouništenja. Ne verujem u mogućnost da većina nas postane suštinski mnogo bolja i da se budimo i ležemo sa rečima Marka Aurelija, ali mislim da je realno izgraditi bolje društvo od dekadentnog i vulgarno-materijalističkog, zasnovanog na krajnje individualističkim, kvaziliberalnim (anti)vrednostima. Društvo je u znatnoj meri u stanju da suzbija sebičnost i samoživost – koje Gajić ispravno naziva lajtmotivima egzistencijalne korupcije – a ne da ih, kao što je sada slučaj, suludo ohrabruje.
Inspirativni doprinos tome da razmislimo kako da pročistimo svoje „duše“, pa i da „prizemnije“ učinimo nešto da naše društveno okruženje postane normalnije, a ne samo važan prilog boljem teorijskom poimanju krize, svakako predstavlja kapitalno delo Aleksandra Gajića kojim smo se sada bavili!

[/restrictedarea]