Nova i nikad žešća bitka za svetu srpsku krivicu

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako je bivši haški tužilac Džefri Najs nedavno u Sarajevu još jednom demistifikovao snažnu vezu politike, istorije i pornografije, kao i muke koje muče ne samo njega samog, već i deo srpskog establišmenta – istoričare, ideologe, političare, pojedine verske poglavare, i gotovo sve neoliberalne propagandne  aktiviste

 

Šta je Džefri Najs, ovde upamćen kao kostimirani i teatralnosti sklon ratnik za hašku pravdu, tražio u Sarajevu na Dan zaljubljenih? Izgubljenu ljubav? Lek za bol povodom nedočekane pravde u slučaju koji je ovog bivšeg tužioca Haškog tribunala i zastupnika optužnice protiv Slobodana Miloševića proslavio koliko i iskompromitovao? Odgovor je on dao bez želje da sačuva intimu, već naprotiv – razglašavajući i razmetljivo tematizujući gotovo sve važne momente svog nekadašnjeg (vidimo i produženog) profesionalnog angažmana. Učinio je to u intervjuu odabranom mediju – sarajevskom „Dnevnom avazu“, glasilu poznatom po nacionalnoj, političkoj  i verskoj toleranciji i objektivnosti.

RATNI I PRAVNI PORNO
Kako je gospodin Najs ciljano naime stigao i do „Avaza“ i do Sarajeva – nameran  da bude deo premijerne publike i svečarskog raspoloženja upriličenog u gledalištu Olimpijske dvorane „Zetra“, kada je na Dan svetaca zaštitnika ljubavi održana premijera filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ – tako je i njegovo osvrtanje na istorijske i političke prilike u regionu bilo određeno ovim događajem. Dok se „ceo“ svet tog 14. februara radovao, uzajamno darovao i pomalo glupirao, u sarajevskoj „Zetri“ se, kao što je poznato, plakalo, neskriveno politikantski šenlučilo i zlobno likovalo, dok je uvaženi Džefri u odgovorima na novinarska pitanja o zločinu (velikom, i zna se kojoj naciji isključivo pripisanom) i kazni (nedopustivo blagoj ili pakošću sudbine često izbegnutoj) u balkanskim sukobima devedesetih, dan ranije, dao i tako neophodni „teorijsko-pravni okvir“ ovim „sarajevskim neolimpijskim  igrama 2012“. Popunjavajući praznine u „umetničkom“ dosegu dela holivudske lepotice, on je između ostalog rekao da iako nema presude u slučaju Milošević, ostaje kao „veliko dostignuće upravo ta masa dokaza, svedočenja, dokumenata ili videomaterijala koji, da nije bilo suđenja, nikada ne bi ugledali svetlo dana“. Bez haških „dostignuća“ i ideološkog diskursa koji je „masu dokaza“ osmislio, svetlo dana nikada verovatno ne bi ugledao ni film poput ovog u „Zetri“ prikazanog, ali to nije bila Najsova transparentna tema. Samohvalisavo, on je u „Avazu“ primetio: „Otkrivanje i analiza načina kako su Milošević, njegovi saradnici i politički istomišljenici korak po korak išli sve dalje da bi, na kraju, upotrebljavali političko nasilje, znajući da čine zločine, jedno je od najvažnijih dostignuća“. Zločin, kao i u razgovoru često pominjani genocid, nisu baš sasvim dokazani, optužba je – priznao je Najs – pravno uozbiljena samo u slučaju presude Radisavu Krstiću, ali ni to ne muči dušu i savest ovog pravnog autoriteta visokog ranga.
Na drugom, prividno ne i najvažnijem mestu, našlo se ono što je on zaista ozbiljno i kao najvažniju poruku ovog puta rekao. Reč je naime, o pravu na interpretaciju istorije, a upravo zbog te odaslate „ispravne šifre“ o ovom intervjuu, baš kao i povodom dela Džolijeve, ostao je utisak što ga je holandski novinar Bor Bekman zapisao kao kritički rezime o filmu „U zemlji krvi i meda“: „Bez obzira na dobre namere, to je samo jedan neprirodni ratni porno!“
I prigodno ispovedanje Džefrija Najsa u nemalom delu javnosti viđeno je kao svojevrstan pravni i idejni porno, pre svega zbog dosledno demonstriranog važnog pravila pornografije kao „umetnosti“ koja podrazumeva: obavezno ogoljavanje, hipokriziju, banalizovanje u kojem se sadržaj zamenjuje „protezom“… Bez sumnje, Džefri je rečeno dostigao, a stvarne motive svog penzionerskog truda otkrio je sam, u toj jednoj jedinoj rečenici – odgovoru na pitanje o mogućoj opasnosti da suđenje Miloševiću, upravo zbog toga što nema pisane presude, jednog dana bude zaboravljeno.  Najs je priznao da se to može desiti, posebno što se „nastavlja borba za interpretaciju istorije između bivših zaraćenih strana“. Tako je, kao uzgrednim pominjanjem „intervencija u istoriji“, u ovoj porno priči provirio i krucijalni detalj u kojem bivši tužilac izgleda smatra sasvim netransparentnom činjenicu da svom svojom, možda i nevelikom, snagom i posvećenošću učestvuje u nečemu što vidi kao „rat onih drugih“. Poruku je uputio, a njenom „diskretnošću elegancijom“ usput je pokazao i zašto uobičajena fraza prema kojoj „istorije i politike na Balkanu nikad dosta“ ipak važi uz značajnu dopunu – i političke pornografije takođe. Niz događaja koji su u tzv. „regionu“, a pre svega u Beogradu i Zagrebu, potom usledili, pokazali su zašto je tako. Pomenućemo one koji su kao u dobro napisanom scenariju, vremenski zgusnuto i idejno žestoko, otvoreno potvrdili da Najs dobro zna o čemu govori kada navodi važnost „interpretacije“.

RAT PROTIV „SVETE SRPSKE NEVINOSTI“

[restrictedarea]

Kada je o Srbiji reč, zanimljivo je kako je bivši haški tužilac svojom argumentacijom demistifikovao ne samo snažnu vezu u zamršenom klupku politike, istorije i pornografije, već je razjasnio i muke jednog dela ovdašnjeg  establišmenta – istoričara, ideologa, verskih poglavara, političara i propagandnih  aktivista. Prigoda slavljenja Dana državnosti, kao inicijative za spomen obeležja u prestonici, bili su prilika i povod da se jave ovi nevoljnici. I da, bezmalo iznenađujućim misaonim bravurama i teorijskim dosetkama, pokažu kako se mora boriti u ratu „protiv svete srpske nevinosti“ (kako je to spretno okarakterisao jedan srpski pisac, uplašen da postoji čak opšti konsenzus u korist iste), a naravno – u korist dokazivanja, takođe „svete“, nikada okajane „srpske krivice“, koju „bulumenta nacionalista i divljaka“ nemajući stida pred poštenim svetom stalno dovodi u pitanje.
Tako smo bili svedoci da je tog 15. februara, na  dan kada je Srbija slavila  208. godišnjicu Prvog srpskog ustanka i godišnjicu proglašenja Sretenjskog ustava, srpski praznik bio neupitan za najvećeg svetskog internet pretraživača – „Gugl“ (čestitao je Srbiji Dan državnosti, postavivši na naslovnu stranu svog domena za Srbiju motiv iz Sretenjskog ustava iz 1835. i naziv pretraživača ćiriličnim pismom), Upravu grada Brisela (slavna statua „Maneken Pis“, simbol grada Brisela na Dan državnosti Srbije,bila je obučena u srpsku narodnu nošnju), pa čak ni za Britansku kraljicu Elizabetu (sa lepim željama za dobrobit države i naroda čestitala predsedniku Tadiću), ali jeste za moralno i intelektualno nepotkupljive pojedince, poput istoričarke Branke Prpe ili pak islamskog muftije Zukorlića. Istoričarka je naime, najpre u brk TV auditorijumu, a potom i široj javnosti  otkrila kako je Prvi srpski ustanak pun kontroverzi, ali je za prvi Ustav imala više poštovanja, pa je primetila da „nekorektni“ ustanak i njegov (da li – zločinački?) vođa ne umanjuju značaj Sretenjskog ustava. Ustanak, kao i srpska istorija se moraju demitologizovati, smatra istoričarka, kojoj su, pored javne pažnje i publiciteta,  zapale i neke važne i veoma uticajne funkcije u srpskom društvu i kulturi, naprimer položaj direktora Istorijskog arhiva Beograda. Da li je, budući u dobroj prilici za tako što, već preduzela korake neophodne za zbiranje teorijske građe primerene demistifikaciji i demitologizovanju? Ove su pak neophodne da sve ne bi, kako kaže, „ostalo u domenu romantizma“, tako dragom i uobičajenom u ovdašnjem pristupu istorijskim događajima – malo znanja, obilje predrasuda! „Mnogo toga je kontroverzno, od načina kako je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima. Korpus Prvog srpskog ustanka ostao je u domenu romantizma i niko do kraja nije opisao šta se zapravo tu dogodilo“, zabrinuta je  Prpa. U brizi za istinu, to jest pravu „interpretaciju“ (koju lucidno zaziva Džefri Najs) društvo Prpi, bez ograda i  femkanja, pravi niko drugi do muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić. On je 15. februara na svom „Fejsbuk“ profilu objavio „istorijsku istinu“, nazvavši državni praznik Dan državnosti – „Sretenjem zločinaca“. Kao učen čovek, on to i pojašnjava: „U Prvom srpskom ustanku Karađorđe Petrović i njegovi hajduci izvršili su genocid nad 100.000 muslimana, a tom prilikom je srušeno 500 džamija u Beogradskom pašaluku, današnjoj centralnoj Srbiji“.
(Tvrdi se da su ne samo tendenciozna interpretacija, već i nepodnošljiva lakoća laži oko brojki, više zabavili javnost nego što su povredili nacionalna osećanja onih kojima su prekori i uvrede upućene).
Kako su zločini, izgleda samo u srpskoj istoriji konstanta, koliko i bezmalo antropološka činjenica, samo koji dan kasnije savesti nacije obratile su se aktivistkinje „Žena u crnom“. I one se zalažu za „ispravnu interpretaciju istorije“, a povodom namere beogradskih vlasti da u parku preko puta Železničke stanice postave spomenik, kako se objašnjava, „svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih“.  Ovo se sve ima razumeti kao nesnosna provokacija za „Žene u crnom“, te one u saopštenju upućenom javnosti oštro osuđuju ovakav potez vlasti u Srbiji, „budući da je reč o nečovečnom i nemoralnom činu koji izjednačava žrtve i zločince“.
„Zahtevamo da se prekine cinično prekrajanje istorije, koje zločince agresorske vojske države Srbije predstavlja kao branioce zemlje. Smatramo sramnim da se podiže spomenik učesnicima u agresorskim ratovima Srbije, iza kojih su ostajale žrtve, ubijene, oskaćene, silovane, kao i uništeni i opljačkani domovi.“
Ovo je verovatno i primer dobre interpretacije – po Džefriju Najsu.
Kako je reč o zaista sumnjivim tendencijama (svejedno da li su, posebno ove oko ideje za spomenik, samo deo predizborne kampanje režima), pažnju svemu poklanja osvedočeni i za etičnost i moral srpskog društva poslovično zabrinuti novinar RSE Omer Karabeg. Uznemiren, on poziva istaknute „drugosrbijance“ –    istoričarku Dubravku Stojanović i pisca Vladimira Arsenijevića. Stvari ne idu željenim tokom, šta se to, dođavola, događa u Srbiji, da li je moguće da je sve bilo uzalud, da su nastojanja na ispravljanju poganog gena i tvrdoglavo ukorenjene nacionalističke matrice – bila uzaludna?. U stvarnosti, ove transparentne, a prećutane nedoumice novinara „Radija Slobodna Evropa“ postaju pitanje koje ima sofisticiran oblik: Može li se reći da situacija u Srbiji poslednjih nekoliko meseci podseća na atmosferu koja je vladala devedesetih godina? Sagovornici na to „interpretiraju“: „Ja mislim da Srbija nije ni izašla iz devedesetih. Površno gledano, po mnogo čemu – jeste, ali u nekim suštinskim stvarima ona nije promenila matricu. Mislim, pre svega, na nacionalni program, na ekonomski program i na spoljnu politiku. Tu, zapravo, nije došlo do bitnog zaokreta posle 2000. godine“ (Dubravka Stojanović).
Žaljenju za godinama koje je pojeo besmisao dodaje se i ovo: „Sada kao da vlada konsenzus oko svete srpske nevinosti u svemu i svačemu“ (Vladimir Arsenijević).

DA SE NE ZABORAVI…
„Sveta srpska nevinost“ jeste „zlo“, pa se bitka za dokazivanje sasvim nesvete i podrazumevajuće srpske krivice mora nastaviti. Upravo na to je mislio i Najs, a pod maskom kritičkog i objektivnog sagledavanja istorije i činjenične građe odazivaju mu se uticajni jurišnici beogradskog establišmenta, koji inače nisu ni dokoni, ni „razmešteni po salonima“, već aktivni i delujući u važnim državnim institucijama, na Univerzitetu, u medijima. Zadatu „interpretaciju“ istorije ovi aktivisti koji sebe vide kao progresivne i „moderne“ misleće ljude, dosledno sprovode. Kao konstante srpskog samorazumevanja moraju se, do apsurda nekritički i najtvrđe dogmatski, ugraditi pojmovi osećanja krivice (za zločine i genocid prema drugim narodima), tobožnja zatvorenost i nepopravljiva suprotstavljenost i protivrečje u odnosu prema civilizovanom svetu. Kao navodna „neuklopljenost“ u tokove, norme i nazore modernog sveta mora se to imperativno ponavljati sve do trenutka kada će ove postavke prerasti u „opšte dobro“ i novu, „verodostojnu i nesumnjivu“ „interpretaciju“ u svesti, ali i u istoriji Srba na celom prostoru Balkana.
Kada novinar Avaza pita – „Postoji li opasnost da ovo suđenje, upravo zbog toga što nema pisane presude, jednog dana postane nevažno i zaboravljeno?“, dobija iskreno zabrinuti Najsov odgovor: „Naravno da se to može desiti. U slučaju suđenja Miloševiću i arhivskog materijala koji je ostao, već sada vidimo da se na osnovu njega nastavlja borba za interpretaciju povijesti između bivših zaraćenih strana. Za objektivno i metodološki potkovanu interpretaciju trebat će vremena. S druge strane, počinioci zločina i njihovi politički nasljednici često žele marginalizirati važnost procesa gdje počinjeni zločini ulaze u povijest njihove države ili naroda“.
Nije dovoljna ni ova apoteoza „zločinačkoj prošlosti“ srpskog naroda, pa novinar „Avaza“ poentira: „Iz Srbije je samo Milošević optužen za genocid. Ispada da je on sam planirao i izvršavao dio genocidnog plana. U to niko razuman ne može povjerovati…“
Dobija utešni odgovor Najsa koji i sam i ovim povodom strepi, pa je stoga i pohitao ne samo na sarajevsku premijeru, već se latio gotovo mladićkog angažmana. „Tako to može izgledati budućim generacijama ako se povijest bude pisala preko Tribunalovih arhiva. Postoji presuda za genocid u slučaju Krstića. Očekuju se i presude za srebreničke zločine u slučaju Popović i drugi. Tu su još i Karadžić i Mladić, kojima se isto sudi za genocid. Svi su oni pripadnici RS i VRS.“

KO KONTROLIŠE PROŠLOST, KONTROLIŠE I BUDUĆNOST
Najs, kao ni njegovi istomišljenici, ne daje međutim odgovor na logično pitanje: ako u Hagu sve teče po planu, ako se arhive Tribunala podastiru kao „građa“ za pisanje i interpretaciju srpske istorije, ako se u Beogradu u mnogoglasju komponuje „simfonija o nacionalnom zločinu“, uz opšte preispitivanje i demitologizaciju istorije i kulture, otkuda ova „ofanziva“  u kojoj se naslućuje strepnja da se stvarnost može odvijati i po scenariju drugačijem od planiranog? Da li je novinar Radivoje Petrović u pravu kada u nedavno objavljenom autorskom tekstu tvrdi kako uočava početke stvaranja društvenog  raspoloženja i prepoznavanja nekih – političkih i intelektualnih – snaga kadrih da Srbiji omoguće da „sa mnogo više sigurnosti traži neko svoje Načertanije za 21. vek“? Između ostalih, on u tom smislu pominje i događaje koji su u vremenu korespondirali naporima za „demitologizovanje“ Prvog srpskog ustanka. Navodi: „beogradske promocije ‘Srpskih dveri’, najmlađeg političkog pokreta u Srbiji, ne samo po postojanju, već i po starosti onih koji mu pripadaju, marketinški neuobičajenog objašnjavanja nacionalne politike opozicionog DSS-a posredstvom knjige jednog od časnijih ljudi na političkoj sceni Srbije Vojislava Koštunice, te zanimljive analize naše stvarnosti u knjizi ‘Duh samoporicanja’ profesora Mila Lompara, nekorumpiranog srpskog intelektualca koji se nije ućutao“… Upravo na jednoj od promocija na koje se Petrović, možda  optimističkim i u stvarnosti neutemeljenim slutnjama poziva, na predstavljanju nove knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“, u „Domu omladine“, 16. februara, bilo je i reči koje demistifikuju, koliko i „demitologizuju“ borbeni angažman domaćih evrofila i modernista, kao i stranih aktivista i „umetnika“.
Pisac knjige, naime,  kao „sedmi  razlog“ zašto je za Srbiju od drugih opcija bolja opcija političke neutralnosti, kaže kako se od Srbije neumorno i po posledicama opasno traži „da odgovori na zahteve raznoraznih evropskih institucija, tela, funkcionera, izvestilaca i nadzornika da ubrzo i bezuslovno prihvati tobože kulturne standarde, obrasce ponašanja, moralne norme i sistem vrednosti. To će podrazumevati svojevrsnu reviziju naše istorije, kako političke, tako i kulturne… Svi ti zahtevi prema Srbiji su ogroman materijalni, politički i moralni udarac za samu zemlju. Kada bi svi ti zahtevi bili ispunjeni, kako bi Srbija izgledala, i na šta bi ličila, i šta bi od Srbije ostalo“, zaključuje Koštunica.
Predsednik DSS-a je pomenute zahteve uporedio sa Orvelovom utopijom i njenim naravoučenijem koje iskustvo nikada nije demantovalo – ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.
Džefri Najs je izgleda ne samo čitao, već i veruje – Orvelu!

[/restrictedarea]