Međunarodne posledice poniznosti

Piše Dragomir Anđelković

Koliko današnju Srbiju, zahvaljujući politici aktuelne vlasti, zaista cene u svetu?

 

Demokratska stranka nam je preko ministra spoljnih poslova ovih dana poručila: „Danas na svetu nema zemlje koja ne poštuje Srbiju, iako ima onih koji otvoreno rade protiv njenih spoljnopolitičkih prioriteta, kao i onih kojima se ne dopada ono što ona čini“. Dokaz da Srbija širom planete „ima veliki ugled“, po našim vladajućim političarima, navodno predstavlja prihvatanje kandidature naše zemlje da predsedava OEBS-om, u prilog čega je glasalo 56 zemalja „od Amerike i Kanade, preko Evrope do Rusije i centralne Azije“. Pa, da vidimo da li su to učinile zato što stvarno cene oficijelni Beograd i njegovu, kako nam režim kaže, „patriotsku“, a ujedno „proevropsku“ spoljnu politiku?

VAZALI I GOSPODARI
Prvo da krenemo od konstatacije da ima onih koji rade protiv naših interesa. Teško je ne složiti se sa tim kada oni koji su na nas izvršili višekratnu otvorenu agresiju tokom devedesetih (na RS i RSK 1995, a SRJ 1999. godine) sada sprovode ko zna koju fazu mirnodopske varijante istog. Otimaju nam Kosovo i Metohiju i već uveliko merkaju druge delove Srbije, pogodne za ponavljanje scenarija sličnog kosovskom. No, to nam ne rade nekakve mistične sile mraka, već prepoznatljivi geopolitički faktori: Amerika i NATO sledbenici te sile. A naša vlast se pravi da nije tako.  Pretvara se pred celim svetom (a ne samo nama) da su nam neprijatelji zapravo prijatelji, odnosno da su nam gotovo dobrotvori oni koji su srpskom krvlju okrvavili ruke do lakata!
Šta mislite, da li režim, pa i Srbiju koja je dopustila da je on vodi, zbog toga cene u svetu? Možda nas (u stvari „njih“) neko zbog toga tapše po ramenu, dok uz ciničan smešak priča o prijateljskim namerama prema Srbiji, ali sve to je propraćeno velikim prezirom. Ponizne vazale koji za mrvicu (lične) milosti stranih gospodara rade protiv svoje zemlje i naroda, niko ne uvažava! S druge strane, da je aktuelna vlast stvarno bila dosledna u zaštiti srpskih interesa, respektovali bi je čak i oni koji protiv njih rade. Ali, ona je – da se toga uporno podsećamo – kako američke diplomatske depeše svedoče, već 2006. godine, kako bi kupila podršku za potpuno preuzimanje državnog kormila od DSS-a, prihvatila da igra u skladu sa muzikom koja je puštana iz Vašingtona i Brisela. A da stvari budu i gore, naš predsednik je kao običan dostavljač išao kod stranih diplomata da ih izveštava o dešavanjima unutar srpskog državnog vrha. Da li je tako zaslužio poštovanje? I šta zbog takvih postupaka svaki pristojan čovek iz beloga sveta (čak i ako mu je posao da radi protiv nas) misli o Srbiji?
Reći će neko: „Šut se sa rogatim ne bije“. To je tačno, ali nekada slabi nemaju izbor. Moraju, na neki način, da se odupru. Jer, ako to ne učine, privlače još veću nesreću. Na pojedince, kao i zemlje koje su pasivne, pa i ravnodušne, kada se radi o odbrani sopstvenih interesa počinju da nasrću i oni koji od njih nisu jači, ali su samosvesniji i privrženiji svojim interesima. A o tome da metiljave, oni odlučni koji su po realnoj snazi slabiji od njih, gledaju sa visine, gotovo da je izlišno pričati. Šta bi o mački koja je prema njemu snishodljiva mislio miš?
Možemo samo da pretpostavimo šta o nama misle Hrvati – koji su nad Srbima tokom Drugog svetskog rata izvršili klasičan genocid, a ostatke našeg „nedoklanog“ naroda proterali (a delom i istrebili) od 1992. do 1995. godine – dok im se aktuelna srpska vlast izvinjava za „zločine“ koje smo mi nad njima „počinili“? Jasno vam je koliko nas cene i zbog toga što je zvanični Beograd dopustio da Srbija za hrvatske investitore bude poslovna „rajska dolina“, gde im je skoro sve dostupno i dozvoljeno, a da je za naš biznis Hrvatska, u mnogo čemu, zabranjena zemlja!

REGIONALNA ANTISRPSKA IDILA

[restrictedarea]

Kakav je, zahvaljujući poltronima koji nas vode, ugled Srbije u regionu, govori i odnos drugih država iz okruženja prema nama. Ajde što nas je Mađarska nipodaštavala uslovljavanjem podrške kandidaturi Srbije za EU, ako ne sprovedemo restituciju na način koji je po volji pripadnika mađarske manjine u našoj zemlji. Ajde što nam pomenuta Hrvatska već sada, kada bi tek trebalo da uđe u EU, preti da će u budućnosti blokirati dalji tok srpskih evrointegracija, ako je ne zadovoljimo u vezi sa pitanjem „dunavskog razgraničenja“. Malo je Hrvatima otetih srpskih zemalja, pa bi hteli još nekih osamnaest hiljada hektara severne Srbije. No, nije neobično što smo od Hrvata, pa i Mađara – sudeći na osnovu njihovog tradicionalnog odnosa prema nama – ponovo dočekali da nas gaze i čerupaju.
Nije za čuđenje ni to što se razni minorni političari iz BiH i Albanije prema Srbiji odnose tako da nam drže pridike o statusu islamiziranih Srba (tzv. „Bošnjaka“) u „Sandžaku“ (Raškoj) i Arbanasa na jugozapadu Pčinjskog okruga. Ipak, zapanjujuća je oholost i drskost sa kojom to rade. Jedna stvar je istorijski utemeljeno neprijateljstvo koje među narodima – da ne bežimo od istine – često postoji. Drugo je prezir sa kojim se prema nama ophode i „mali“ Arbanasi, slovenski muslimani Bosne, Hrvati. Dočekali su da mi, koji su uvek doživljavali kao omražen, ali junački narod, preuzmemo ulogu kukavica. To je posledica DS-ove borba za srpske interese.
Da stvar bude i gora, antisrpskim putem krenuli su i Rumuni. Oni su nekada ponavljali izreku: „Rumunija od suseda ima samo dva prijatelja – Srbiju i Crno more“. I u skladu sa njom su se prema nama (kao i mi prema njima) uglavnom ophodili. No, naša vlast je totalnim gaženjem nacionalnih interesa Srbije utabala stazu kojom su krenule i naše romanske komšije. Kada neko sebe omalovažava, to neretko počnu da rade čak i njegovi prijatelji. Pa tako sada na nama „strogoću“ demonstrira i Bukurešt, te nam poručuje: „Nećemo ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, sve dok vlasti u Beogradu ne deklarišu vlašku nacionalnu manjinu kao rumunsku“. Tako bi trebalo da se desi – a ni to ne bi trebalo da nas začudi sa ovima na vlasti – da Srbija koja u svojoj „kući“ prihvata krađu srpskog jezika (koji neki odnarođeni muslimani našeg korena na zapadu Srbije zovu „bosanski“ i od nas očekuju da radimo isto) natera Vlahe da svoj zovu rumunskim. Tako bi, po Bukureštu, Srbija koja se miri sa titoističkim stvaranjem nekakve crnogorske nacije, administrativnim putem bila dužna da preimenuje Vlahe (koji se vekovima tako izjašnjavaju i osećaju) u Rumune. Valjda, pošto Rumunija „mnogo uvažava“ požutelu Srbiju, da joj se odužimo.

ORIJENTALIZACIJA SRBIJE
Sigurno nas „baš cene“ i Rusi, Kinezi, Indijci, kao i građani drugih zemalja koje ne prihvataju stvaranje NATO kvazidržave na srpskom Kosovu. Jer, dok oni po tom pitanju imaju jasan i dosledan stav – a neretko i na način koji je njima primeren, aktivno rade u prilog teritorijalnog integriteta Srbije – oficijelni Beograd, na štetu nacionalnih interesa, kolaborira sa agresorima. Ipak, dosta smo pričali o inostranoj politici. Ona je samo spoljna projekcija unutrašnje (ne)odlučnosti i (ne)moći. Da vidimo šta nama aktuelna vlast radi na domaćem terenu?
Priča nam o nekakvim „evropskim vrednostima“, a vođena slepom pohlepom dopustila je najgori vid „orijentalizacije“ Srbije. Korupcija i samovlašće silnika sada su na takvom nivou da bi se otomanske paše, iz epohe opšte dekadencije njihovog Carstva početkom 19. veka, osećale kao kod kuće dok uživaju u pogledu na preskupi i za provizije pogodni „Most na Adi“. Kriminal i lopovluk poprimili su tolike razmere da bi se severnoafrički gusari koji su u 16. veku harali Mediteranom, zapitali da li su možda u svojim bazama, a ne u savremenoj Srbiji. „BUS PLUS“ je baš lepa galija natovarena zlatom.
Da preskočimo nepotizam i još mnoge druge devijantne pojave koje karakterišu našu zbilju. Ipak, moramo da se ponovo zapitamo – da li zbog svega toga cene našu zemlju u svetu? Da li tome doprinose prizemni napadi vlasti na opoziciju, kakav predstavlja bezobrazno povezivanje SNS-a sa kriminalnim strukturama i to od strane DS-a, čiji su pojedini lideri početkom naše dekade neosporno bili u sprezi sa predvodnicima „zemunskog klana“?
Vladajuće strukture i najzaostalijih delova sveta više ne postupaju na tako sraman način.  Ako ih opozicija upita zašto i pored ogromnog zaduživanja zemlje nisu u stanju da obezbede odgovarajući rad elektroenergetskog sistema, te zašto se godišnje sagradi desetak kilometara autoputa, a na to se potroši novac dovoljan bar za petostruko dužu trasu – i oni pokušaju da daju neki suvisli odgovor. Naši reaguju vređanjem opozicije. Da li tako grade pozitivan međunarodni imidž Srbije?

KOSOVSKI TEST UVAŽAVANJA
Pošto su arbanaški secesionisti na Kosovu i Metohiji doneli nelegalnu deklaraciju o nezavisnosti, Amerika, njeni evroatlantski sledbenici i klijentske države, požurili su da priznaju tzv. „državu Kosovo“. Do maja 2008. godine to su učinile 42 zemlje. Opet, veliki deo međunarodne zajednice odmah je zauzeo negativan stav prema secesionističkom aktu Prištine i njenih zapadnih mentora. No, mnoge države su se i kolebale šta da urade. Čekale su da se formiranjem nove Vlade okonča izborni proces u Srbiji, pa da vide koliko će posvećeno braniti nacionalne interese. Mnogi narodi sveta, ma koliko načelno ne podržavali ono što se dešavalo na Kosovu, nisu hteli da budu „veći katolici od pape“. Nije šala opirati se volji „Imperije“, a baš bi trebalo biti principijelan pa to činiti ako se njena žrtva krotko prepušta sudbini.
Znamo šta se desilo posle prolećnih izbora 2008. godine. Dobili smo Vladu cinično nazvanu „Cvetković-Daček“. Tako je bilo zbog očekivanog njenog odnosa prema „srpskom pitanju“ sličnom režimu Cvetković-Maček iz 1939. godine, koji je stavio pečat na stvaranje antisrpske Banovine Hrvatskoj (kojoj su poklonjeni mnogi srpski krajevi). S obzirom na to da su joj američke diplomate bile kumovi, bilo je jasno već onda kada je stvorena Vlada DS-a, SPS-a, G 17 Plus (sada maskiranog u URS), u čijem interesu će ona raditi. A ko u svetu ceni vlast koju strane sile ustoliče? Ko poštuje režim koji radi u interesu inostranih zaštitnika, a ne zemlje koju predvodi? Niko!
Ma koliko nas lagali, znajmo: Srbija je u svetu cenjena tek malo više od Somalije. Od kada vladu više ne vodi Koštunica, preko 40 država – od kojih mnoge to ne bi učinile da sami sebi ne kopamo jamu – priznalo je Kosovo. A baš zato što su naši vlastodršci od „plastelina“, pa od njih svašta može da se napravi po izboru jačih, prihvaćena je kandidatura Srbije da predsedava OEBS-om. Važna mesta se dodeljuju ili onima koji imaju autoritet i poštovanje, ili onima koji su skroz bezlični pa krotko slušaju moćne. Znamo šta je od toga slučaj sa srpskim establišmentom. Na nama je da sada kada se primiču izbori odlučimo da li ćemo i dalje prihvatati da pred svetom, potomcima, a i sobom, crvenimo zbog onoga što stranke vladajuće koalicije prave od naše napaćene zemlje!

[/restrictedarea]