Maske nezadrživo padaju

Piše Milorad Vučelić

Malo je reči kojima se može opisati radost i opštenarodna sreća zbog uspeha naših sportista Novaka Đokovića, vaterpolo i rukometne reprezentacije Srbije. I sve to u jednom danu.
Pobede su ostvarene zahvaljujući radu, znanju, zalaganju i umeću, ali pre svega borbom za jasne ciljeve. Ne bi bilo dobro kada bi prošlo neopaženo da su svi rezultati postignuti u igrama sa čvrstim i unapred poznatim međunarodnim i opšteprihvaćenim pravilima i najvišim standardima. Ta pravila igre su za srpske sportiste bila stvarnost. Poštujući pravila naši sportisti su pobeđivali. Strani arbitri su ponekad umeli da ih oštete, ali to nije moglo bitno da promeni ishod povoljan po nas.
Nijednog trenutka uoči utakmica ili mečeva naši reprezentativci nisu razgovarali o tome kako država koja igra protiv nas ima mnogo veći bruto nacionalni dohodak od nas, da li je ili nije član NATO-a ili Evropske unije, koliko puta više od nas ima stanovnika, koliko je vojno jača i da li će naša pobeda uticati na kandidaturu za EU. Smetnuli su s uma sve velike „mudrosti“ zvanične srpske politike poput „jači tlači“, „ne može šut s rogatim“, „sila Boga ne moli“ i slično. Očigledno je bilo da njima ni na kraj pameti nije padalo da prvo otpočnu neki dijalog (recimo Briselski) ili da ovlaste nekog posrednika (Kupera ili Keti Ešton) koji bi bio u prilici da može da radi šta i kako hoće, bez obzira na sva međunarodna pravila i međunarodno pravo. Primera radi, da odluči da moramo dati dva gola da bi nam se priznao jedan, da naš protivnik za osvojeni gem treba da osvoji manje poena, da kada se igra protiv nas ne važe penali i korneri, i tome slično. Na „četiri stuba naše spoljne politike“ naši sportisti se uopšte nisu oslanjali. Oslanjali su se na svoje sposobnosti i pisana međunarodna pravila i standarde. Pokazali su pobedama krajnju političku nekorektnost. O upotrebi šajkača u timu naših rukometaša da  i ne govorim!
Svojim ponašanjem i pobedama srpski sportisti su se ozbiljno obrušili na političku praksu Srbije, a pre svega na njenu spoljnu politiku. Koliko god da su im se naši političari ulizivali, nije pomoglo.

Srpski političari su ljudi i Srbi posebnog kova. Oni ne priznaju i ne poštuju nikakva pravila, a pogotovo ne ona koja bi nam išla u prilog i omogućila pobedu. Oni ne prihvataju Povelju Ujedinjenih nacija, međunarodno pravo, ne prihvataju odluke Saveta bezbednosti UN, ne prihvataju Rezoluciju 1244, ne haju za Dejtonski sporazum, vlastiti Ustav… To za njih nije realnost. Sva pravila i sve zakone koji bi nam omogućili uspešnu borbu za nacionalne i državne interese proglašavaju nevažećim. Oni uopšte ne pokušavaju da se bore i prosto hrle u susret arbitražnim presudama koje ne počivaju ni na kakvom pravu, već samo na sili jačeg kojoj se oni, poput napudrane ocvale metrese, sladostrasno podaju. Takvog vapaja za nasiljem nad svojim narodom nikada u istoriji nije bilo. Oni naprosto traže, i to iz sve snage, da učestvuju isključivo u unapred za narod izgubljenim bitkama i utakmicama, uz ignorisanje bilo kojeg pravila. Oni tuđincima i protivnicima naprosto sve stavljaju u ruke, ne bi li posle iz njih nešto, kao poslednji bednici, kako i izgledaju, iskamčili, čupali i iščupali.
Najistaknutiji slučaj u čitavom nizu „izliva“  potpunog državnog, ustavnog, civilizacijskog i međunarodnopravnog nihilizma jeste istup Slavice Đukić Dejanović, predsednice najvišeg zakonodavnog tela zemlje, Skupštine Srbije. Ona je u intervjuu datom jednom dnevnom listu i objavljenom pod naslovom „Moramo menjati Ustav posle izbora“ između ostalog otvoreno izjavila: „Znamo šta u Ustavu piše, ali moramo voditi računa o realnosti, a ona kaže da je za donošenje odluke potrebno uvažiti sve pomenute faktore. Mi možemo sada da kažemo da je za nas crveno slovo Ustav ili međunarodno pravo, ali za nas crveno slovo, pre svega, moraju biti život građana i Srbija“!
Tom logikom potpunog voluntarizma i na osnovu takvog shvatanja realnosti u koje spadaju samo pljačka narodne volje i imovine, te batine u rukama vlasti i diktata silnih, prirodno se  dolazi do odluke o neraspisivanju lokalnih i parlamentarnih izbora na Kosovu, što je inače najviše ustavna obaveza. (Pročitati tekst Aleksandra Vulina „Izbori na Kosmetu: Zakonsko pravo ili volja vladara“ u ovom broju „Pečata“).
Ovakvi i slični istupi jasno ukazuju građanima za šta će glasati. Tu nema neizvesnosti, niti izgovora da onaj koji glasa ne zna za koga glasa.
Uzalud sva ulizivanja srpskih zvaničnika sportistima pobednicima. Nisu im ni nalik, niti su iz njihovih pobeda i borbi išta naučili.
Da pridržavanje međunarodnog prava, ugovora i institucija u državnoj i političkoj igri donosi pobedu, najbolji je dokaz Republika Srpska i njen opstanak i napredak. Svom snagom uvažavaju Dejtonski sporazum i poštujući ga, iz dana u dan, nadigravaju sve protivnike i pobeđuju neprijatelje od kojih su najgori oni iz političkih partija iz Beograda. Dokaz da se borba za svoja prava u okviru poštovanja međunarodnih odluka i Ustava svoje države može uspešno voditi je i borba Srba na severu Kosova i njihov predstojeći referendum.
Zvanični prigovor koji se najčešće može čuti jeste to da je odgovor srpskog naroda na referendumu na Kosovu  navodno „unapred dobro poznat“. Problem baš i jeste u tome što bi se politika srpskog  režima morala ravnati prema volji naroda koja je već dobro poznata, a ne unapred kažnjavati i ucenjivati baš taj narod koji živi u Srbiji i koji hoće da živi u Srbiji. Što bi to kome normalnom smetalo i što bi smenjivao narod umesto da se skloni s vlasti i s leđa naroda.
Ovakav odnos i prema domaćem i prema međunarodnom pravu, te prema interesima sopstvene države, jasno govori da je ovde reč o nenarodnom režimu koji će po svaku cenu, uz stranu pomoć i brutalno zaduživanje pokušati da opstane.
Za sada je, ipak, i pored svega, neki rezultat već postignut, jer se kvislinzi u Srbiji više ne osećaju komforno. Odaje ih velika nervoza, uz sve veću upotrebu brutalnih i očiglednih laži i propagande, kao i sve učestaliji nastupi prave histerije. Što je više činjenica protiv njih, oni  sve više, kako bi rekao Dodik, „mlate i lupetaju“. Naizgled, u tome nema sistema nego potpunog rasapa moždane materije. Ali samo naizgled. U tom sistemu budućnost Srbije isključivo je moguća – bez Srba.
Od neke naročite pomoći više nije ni operacija projektovanog patriotskog lica stranaka režima, na šta ukazuje tekst Dragomira Anđelkovića „Režirana tuča protiv režima“ u ovom broju „Pečata“.
Maske nezadrživo padaju.