Masakr u Egiptu

Priredio Nikola Vrzić

Više od stotinu ljudi poginulo je prošle srede posle fudbalske utakmice u egipatskom gradu Port Saidu, u neredima na stadionu FK El Masri. Još jedno divljanje huligana ili pak opaka, smrtonosna klopka koju su snage bezbednosti postavile za protivnike aktuelnih vojnih vlasti u Kairu, navijače fudbalskog kluba El Ali iz Kaira?

 

Čim je sudija odsvirao kraj utakmice, pobedu domaćeg tima iz egipatskog Port Saida, El Masrija, nad rivalom iz Kaira El Alijem (3:1), navijači su počeli da proslavljaju tako što su provalili ogradu tribina i utrčali na teren. Proslava pobede se, međutim, momentalno pretvorila u hajku na gostujuće igrače i navijače. Zvaničan bilans masakra koji je usledio: 79 poginulih i preko hiljadu povređenih, uglavnom gostujućih navijača iz Kaira.
Nezvanično, tvrdi se da  ubijenih ima i više (izbrojano je, ukupno, 137 mrtvih), ali i da je utakmica u Port Saidu, zapravo, bila pažljivo pripremljena smrtonosna klopka koju su egipatske bezbednosne snage postavile za navijačku grupu koja predvodi proteste protiv novih, vojnih vlasti u Kairu, na čelu sa feldmaršalom Mohamedom Hoseinom Tantavijem.
„Pečat“ prenosi najvažnije delove opisa prošlonedeljnih događaja, kako ga je na internet forumu „Delija“, navijača Crvene zvezde, zabeležio navijač El Alija potpisan kao „Ultras Ahlawy“:
„Postoje tri elementa onoga što se dogodilo, budući da je (navijačka grupa) Ultras Ahlawy u poslednja dva meseca veoma glasno ustala protiv armije, pošto su našeg pripadnika Mohameda Mustafu prošlog novembra vojnici ubili metkom u leđa.
Žestoko smo skandirali protiv armije. Ono što se dogodilo bilo je cena koju smo morali da platimo.
1 – policija im je dozvolila (navijačima El Masrija) da na stadion uđu naoružani, kao i da  tokom utakmice, posle svakog gola, tri puta uđu na teren bez ikakvog mešanja. To u Egiptu nije uobičajeno.

[restrictedarea]

2 – armija je zaključala kapiju koja vodi van stadiona, ka spoljnim toaletima. Osoba koja je zaključala nestala je dva minuta pre kraja utakmice, pošto su desetine ljudi već bile na atletskoj stazi.
3 – mržnja između nas i njih datira još od tridesetih godina prošlog veka, i to je oduvek utakmica visokog rizika. Nasilja među pristalicama dva kluba redovna je pojava. Ne znam da li su oni bili svesni zavere policije i armije, ali oni su došli spremni da nas ubiju, a mi smo im bili izručeni na srebrnom poslužavniku, što su oni i iskoristili.
Oni su u velikom broju zauzeli teren i napali naše igrače. Mi smo se zabrinuli za njih, neki od naših momaka čak su pokušali da utrče i zaštite igrače.
Odjednom, kada su krenuli ka nama, policija se povukla i propustila ih. Bacali su signalne rakete, baklje i kamenice direktno u nas. Neki od napadača imali su i noževe, pištolje, bele motke.
Ljudi su bežali ka tunelu koji vodi napolje, i na svoj užas, naišli su na zaključanu kapiju. Kapije na stadionima u Egiptu nikad nisu zaključane, obično tu stoje samo policajci koji vas sprečavaju da izađete napolje.
Oni koji su ostali i borili se bili su ili izbodeni, ili upucani, davljeni ili bacani sa tribine. Ljudi koji su pokušali da pobegnu bili su zaglavljeni na stepeništu koje vodi ka tunelu, i mnogi su tu umrli.
Neću da prepričavam priče o ljudima koji su poginuli, neke od tih priča su stravične. Ispričaću samo dve, kako biste stekli utisak koliko je varvarski bio taj napad.
Žena, koja je bila trudna, bačena je sa tribine. Njenog muža ostavili su u životu. A dečak od samo 16 godina bio je tako strašno pretučen da su mu oči ispale, njegovo lice bilo je uništeno, njegov otac i najbolji drug nisu mogli da prepoznaju telo pošto mu od lica nije ostalo ništa. Prepoznali su ga po cipeli…
Jedan momak, Jusuf, otišao je pred kraj utakmice u toalet, kapija je bila otključana, a kada je pokušao da se vrati, bila je zaključana. Video je šta se dešava, ljude nagnječene uz kapiju, napadnute dok pokušavaju da pobegnu; pozvao je vojnike da otvore kapiju, niko od njih se nije obazirao. Uzeo je kamen i pokušao da slomi bravu i spasi sve. Polomio ju je, a kapija je pala na njega i ubila ga, ali uspeo je da spasi stotine ljudi. Umro je kao heroj.
Kapija na drugom izlazu bila je zavarena, tako da nije ni mogla da se otvori. Snimak te kapije može da se vidi na linku http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=cejiVFI_Uqw.
Tragedija je velika, svaka tri sata čuješ novo ime prijatelja koji je umro. Ultras je način života, a ne smrti.
Objavljen broj poginulih nije tačan, prava brojka je 137 (nekolicina ih još nije pronađena). Vlada pokušava da sakrije pravi broj, kako bi makar malo sačuvala svoj imidž.
Naša svakodnevica svodi se sada na odlaske na sahrane, koliko god možemo da stignemo, i posećujemo porodice poginulih. Majka jednog od poginulih drugova rekla nam je, kada nas je videla, da nije znala da je njen sin imao toliko ljudi koji su ga voleli. Druga majka bila je toliko jaka, da nam je rekla da joj novac nije potreban, da ima zemlju vrednu milione funti, i da samo želi osvetu i zna da ćemo ga mi osvetiti.
Policija i vojska želeli su da nas kazne, i iskoristili su njihovu mržnju prema nama.
Sahranjujemo puno ljudi, previše ljudi. Sahrane se održavaju u svakom delu Kaira, u jednoj ulici čak troje je poginulo.
A onda će krenuti protesti. Svako od nas ima priču o tome šta je video i šta mu se dogodilo.
Oni koji su preživeli, gledali su svoje drugove, braću, rođake, komšije kako umiru pred njima, čuli su ih kako umiru, a nisu mogli da im pomognu. Najviše nas boli što borba nije bila fer. Bili smo bačeni u svoju smrt.“

[/restrictedarea]