Marko Jakšić: Pokazaćemo da je Srbija najvrednija reč na svetu

Razgovarala Nataša Jovanović

Kada nastupa trenutak istine za Srbiju, šta donosi referendum na severu Kosmeta i zašto vlast toliko strahuje od njega, te da li su četiri Tadićeve tačke manifest izdaje Kosmeta

 

Ljudi su svesni jedne činjenice, a to je da je pitanje referenduma za njih pitanje biti ili ne biti. Oni smatraju da izlaskom na referendum i odbacivanjem institucija samoproglašene države Kosovo daju sebi mogućnost da odbrane sever Kosova, ali i Metohiju. Jer stvar je prosta: Kosovo ne može biti posebna država ako ne kontroliše ceo prostor. Iz tog razloga važno je istaći da se izlaskom na referendum brane i Srbi severno, ali i Srbi južno od Ibra, kaže u intervjuu za „Pečat“ lider Srba sa Kosmeta i funkcioner DSS-a Marko Jakšić.

Referendum o izjašnjavanju za i protiv institucija tzv. „Kosova“ Srbi sa severa naše južne pokrajine organizuju o svom ruhu i kruhu. Šta za njih znači ovaj referendum?
Pripreme teku ozbiljno i bez ijednog dinara zatraženog od strane države Srbije. Troškovi održavanja i pripreme biće simbolični, jer imamo i višak prijavljenih dobrovoljaca, ljudi spremnih da se volonterski angažuju na biračkim mestima i pored glasačkih kutija, dok će novac za bilborde, plakate i ostali materijal finansirati donatori, ljudi koji žive ovde i oni kojima je sloboda najvažnija stvar na svetu. Pripreme idu normalnim tokom i nadam se da će 14, 15. februara, na Dan državnosti, referendum faktički pokazati jedan svoj podsmisao: da je sloboda, matična država, odnosno Srbija najvrednija reč na svetu.
Raspoloženje u narodu, uprkos svim pritiscima kojima smo izloženi, povoljno je.

Referendum je, čini se, kruna otpora Srba sa Kosmeta, pokrenuta podizanjem barikada na administrativnim prelazima 1 i 31?
To je kruna srpskog otpora. I otuda protivljenje održavanju referenduma jeste samo logički nastavak preimenovanja smisla barikada koje su od čuvara nacionalnih interesa preko noći, po svedočenju samih predstavnika vlasti, postale smetnja istim interesima. Vlast je, setimo se, pozvala da se barikade sklone, iako odluka Skupštine Srbije od 30. jula nije ispoštovana. ROSA i albanska carina i dalje stoje na administrativnim prelazima 1 i 31, iako, na sreću, oni ne obavljaju nikakvu funkciju. Poziv predsednika Borisa Tadića upućen Srbima da napuste barikade znači i svojevrsnu kapitulaciju, no taj potez se mogao očekivati posle pristanka predsednika Srbije na većinu zahteva Prištine, kao što je i onaj koji se tiče integrisanog upravljanja. Tada i na taj način je data saglasnost da i ovaj deo Kosova potpadne pod jurisdikciju Prištine, i time i de facto i de jure ova teritorija bude amputirana od Srbije.

Od trenutka najave održavanja referenduma iz Beograda su stizale oprečne izjave, ali, čini se, nijedna, bar kada je reč o vladajućem režimu, koja bi ovu ideju podržala. Da li su isključenja struje i najava reorganizacije u većim firmama samo konkretizacija polupretećih tonova koji stižu iz Beograda ili je tek reč o slučajnostima?

[restrictedarea]

Od trenutka kada je najavljen referendum država vrši suptilan pritisak u očekivanju da će rezultirati, u konačnom cilju, našim odustajanjem. Sever Kosmeta je u mraku i na ovoj sibirskoj hladnoći Srbi bez struje provode 12 do 15 časova dnevno. O tome ni reči u državnim medijima. Tome se pridružuje i najava otpuštanja pedesetak radnika iz Opštine Kosovska Mitrovica. Cilj je da se pošalje poruka da će Srbi sa severa Kosmeta snositi posledice zbog raspisivanja referenduma. Ali narod ovde svestan kakva ga sudbina čeka i još nezaceljenih rana koje je zadobio u albanskim pogromima, nepokolebljiv je da istraje u svojoj odluci.
Što se pretećih poziva tiče, da li su oni stizali na adrese predsednika opština, to ne znam. Lično nisam primio nijedan sličan poziv. Konačno i zašto bi kada su moji stavovi jasni i decidirani, i glase da je Kosovo deo Srbije i da južna pokrajina mora biti tamo gde je njeno mesto.

Da li demokratija podrazumeva gušenje volje naroda? Čega se to režim plaši?
Demokratija je kada mi štampamo glasačke listiće dvojezično, jer deo naroda koji živi na severu Kosmeta je albanske nacionalnosti. Na taj način mi želimo da pokažemo da nama nije strana demokratija i da referenduma nema za cilj njeno rušenje, već naprotiv uspostavljanje. Srbi misle o svojim komšijama u nadi da će i oni želeti da se izjasne da li državu Srbiju vide kao svoju maticu, kao što to stoji u Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244.
A demokratiju režima opisuju izjave naših zvaničnika koje idu u prilog tezi da je referendum štetan, nepotreban i da se kosi sa državnim interesima. Jer ako postavljeno referendumsko pitanje, koje glasi da li ste za to da priznate institucije samoproglašene države Kosovo, smeta ljudima na čelu naše države, to znači da su isti ljudi sa vlasti spremni da priznaju tu državu, odnosno da ne priznaju volju naroda u državi kojom upravljaju. Oni su to u više navrata ove godine i potvrdili, jer je svaki pregovor koji je vođen na liniji  Beograd – Priština bio zarivanje noža u srce suverene i državotvorne majke Srbije. Za kratko vreme, uz saglasnost Beograda, priznate su kosovske institucije, njihovi simboli, sinonimi, lične karte, saobraćajne, vozačke dozvole i carine. Kao argument protiv održavanja referenduma Borko Stefanović navodi njegovu protivustavnost. Svoje mišljenje pregovarač sa srpske strane, preneo je javnosti sa skupa u  britanskoj ambasadi. A i odakle drugo? Pitam se kako izlazak Srba, koji bi trebalo da potvrdi da su deo države Srbije, može da se kosi sa Ustavom države Srbije? To govori da je vlast u panici i da je referendum test i pokazatelj njihove strašne nacionalne izdaje.

Kakvu simboliku nosi činjenica da se on održava na Dan državnosti?
Kad se birao datum izbor je pao na 15, 16, na Sretenje, kako bi i na taj način pokazali da je ova teritorija deo države Srbije. Ali država Srbija je tu videla sasvim drugu simboliku. Nažalost, osetila se uvređenom, jer je „prepoznala“ našu „zlu“ nameru da Srbiji baš 15 dana uoči odluke o dobijanju kandidature onemogućimo ulazak u EU. Pri tom, ne samo mi, nego ni samoj vlasti nije bio poznat tačan datum održavanja Saveta evropskih vlada EU.

Ministar za Kosovo je najavu referenduma okategorisao kao jeftin projekat, ali od politički neprocenjive vrednosti (štetnosti).
Glupa izjava je manir našeg ministra i usledila je posle jedne ne manje inteligentne, da će Srbi snositi posledice referenduma ukoliko on ugrozi kandidaturu Srbije za ulazak u EU. Daj Bože, kažemo mi Srbi dole koji se svakodnevno suočavamo sa najstrašnijim pritiscima, ako nam najveća nevolja bude izostanak kandidature.
Ali i ova izjava je pokazatelj da se ministar rukovodi pravilom da je njemu izdajničko, stranačko i prozapadno važnije od doma, kuće, porodice i svog naroda.

Da li to što kažete znači da vlast u Srbiji nema nekakvu strategiju ili želju za bilo kakvom strategijom, do one da Srbe na Kosovu pretvori u lojalne građane nepriznate države?
O strategiji vlasti svedoči činjenica da joj smeta i sama formulacija referendumskog pitanja, jer se ona, vlast, zalaže za to da Srbi prihvate nezavisne institucije i da se preko noći nađu u okviru jedne druge, neprijateljske, fantomske države. I to ne bilo koje države, nego one koja je nastala na trgovini ljudskim organima.

Da li je referendum sam sebi cilj ili od njegovih rezultata očekujete preokret u kosovskom scenariju? Mogu se čuti i nagađanja da nije isključeno da sever Kosmeta posle izjašnjavanja građana zatraži poseban status, nešto kao Nagorno Karabah?
Referendum ima za cilj da pokaže Prištini, zemljama Kvinte i Zapadu da se sever Kosova neće pomiriti sa nečijom idejom da postane deo monstrumske države. To bi trebalo da odredi dalji tok političkih događanja. Mi kao deo teritorije južne srpske pokrajine ne želimo da separantno rešavamo svoj problem van jedinstvenog srpskog korpusa. Naša borba je usmerena ka tome da celo Kosovo i Metohija budu deo države Srbije. Za početak neka to bude severno Kosovo, a kasnije neka se ta tendencija proširi i na ostale delove Kosmeta. Zato mi nećemo tražiti model Nagorno Karabaha ili Južne Osetije, jer mi smo deo Srbije.

Kako tumačite reteriranje, iznenadni bojkot  predsednika Opštine Laposavić?
Objašnjenje je u DS-u. Kao pripadnik ove stranke, a u poziciji da bira između nacionalnog i stranačkog, pod uticajem ministra za Kosovo, on je odlučio da bojkotuje referendum. I ovde se vidi da je na delu klasična zamena teza. Dok predsednik Opštine Leposavić po diktatu stranke odustaje od referenduma, ostali predstavnici opština na severu Kosmeta optuženi su da delaju onako kako im servira stranačka kuhinja sa centralom u Beogradu. Ali bez obzira na njegov stav, zahvaljujući predsedniku Skuštine opštine i većini odbornika koji su saglasni, on će se održati i u toj opštini. Jer narod na severu Kosmeta ne želi da se deli i ujedinjen je u svojoj ideji očuvanja Kosmeta, pa bilo da je reč o Leposaviću, Zvečanu, Zubinom Potoku ili Kosovskoj Mitrovici. O tome najbolje svedoči činjenica da su se svi pripadnici  DS-a, osim onih u Leposaviću, izjasnili za.

Koliko najava zatvaranja kancelarije Pitera Fejta, na kojoj se insistira u našoj štampi, zahteva i brzo rešavanje kosovskog pitanja?
Upravljačka grupa žuri da preko noći od Kosova napravi posebnu albansku državu sa uspostavljanjem granica. Taj put je postao prohodan onog trenutka kada je Boris Tadić dozvolio da EULEKS dođe na Kosovo i da zaživi Ahtisarijev plan. Zapadu je Boris Tadić poslužio da otpiše prvo Srbe južno od Ibra, pozivom na izlazak na pokrajinske izbore, čime su priznali i politički sistem samoproglašene države Kosovo. Kada su završili sa tim, oni su se ustremili na sever Kosova. I ta nakaradna ideja oko podele Kosova koja tinja decenijama unazad, a temelji se na ideji da će se amputiranjem samo jednog dela teritorije sačuvati mir, pogrešna je. To se danas najbolje vidi, jer sada je jasno da ili ćemo dobiti celo Kosovo, ili ćemo ga celo i izgubiti. Pristajanjem na podelu Kosova udaramo nož u leđa Rezoluciji 1244.
Sada im je jedina prepreka otpor naroda na severu Kosmeta, kojem se nisu nadali. Jer, Beograd je sve vreme, izuzev časnih intelektualaca poput Vojislava Koštunice, žmurio na dešavanja na Kosmetu. Zemlje koje su bombardovale Srbiju, sada vidimo, nemaju dovoljan otpor u Beogradu, jer se Kosovo ne brani punim kapacitetom. Dovoljno je pogledati naše medije, a oslušnuti kako dišu šiptarski, i sa kakvom žestinom učestvuju zajedno sa svojim političarima na stvaranju posebne države! Naša je nazovi borba beskrvna i izdajnička, iako donekle mogu da shvatim da je takva vlast, teško se mirim da joj je sve više nalikuje i nacionalna elita.

Ako nije koza onda je rog, ako nije Ahtisarijev plan onda su četiri tačke. Šta znači nova strategija Borisa Tadića?
Plan koji je izneo Boris Tadić, sadržan u četiri tačke, plan je o stvaranju dve Nemačke. To je samo preimenovanje Ahtisarijevog plana, nazvan drugačije da se Vlasi ne dosete. On, navodno nudi neke privilegije za sever Kosova, ali, veoma bitno, one bi se realizovale tek u okviru albanske države. Četiri Tadićeve tačke su njegov manifest izdaje. I u njemu će on reći: Mi nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo, ali na terenu, praksi i delu sve će biti drugačije.

Poziv DSS i SNS da se neizostavno održi Sednica Skupštine posvećena Kosovu, prošao je bez velike pompe, ali i bez konačnog rezultata. Šta se sa tom inicijativom desilo?
Otišla je u vetar kao i sve inicijative, jer vlast beži od javnih rasprava u strahu da će na taj način javnosti Srbije da se pokaže sva veličina izdaje. Njima pred predstojeće izbore ni u snu ne treba da organizuju jednu takvu Skupštinu. Jer ona bi mogla da bude iznenađenje. Mi znamo da je politika koju zvanični Beograd izdajnička, ali i pored tog saznanja čude izjave koje dolaze iz Socijalističke partije Srbije, stranke koja je nekada podržavala ideje Slobodana Miloševića. Odustajanje od tih ideja svedoči o saučestvovanju u projektu nacionalne izdaje. Žestoki istupi protiv referenduma  Slavice Đukić-Dejanović i Ivice Dačića, nas na severu Kosmeta, upućuju na zaključak da su im draže blagodeti koje stižu sa Zapada od kontinuiteta politike za koju su se javno i predizborno zalagali.

Od člana SPS-a smo čuli da su izbori na Kosmetu političko pitanje.
Oni jesu političko pitanje, jer zabrana Srbima sa Kosmeta da izađu na izbore znači pristajanje na oduzimanje teritorije i pokazatelj je da Srbija ne računa na ovaj prostor.  Kada to kaže neuropsihijatar spreman sam da prećutim, ali kada neuropsihijatar to izjavi kao predsednik Skupštine Srbije, onda sam veoma kivan jer je reč o kršenju Ustava Srbije.

Kako tumačite sve češće pominjanje budžeta i tihe pretnje da bi dotok novca namenjen južnoj pokrajini mogao da se zaustavi?
Vlast neće imati ni prilike, ni hrabrosti da to uradi. Da je početak mandata, siguran sam da bi se odlučili za privremene mere i presecanje dotoka novca, ali vreme i okolnosti im ne idu na ruku. Sada pred izbore oni se neće odlučiti za radikalne poteze, što ne znači da to ne bi prvo uradili ako bi prošli na izborima. Za sada se zadovoljavaju kampanjom koja Srbe sa severa Kosmeta prikazuje kao kriminalce. Cilj kampanje je da se Srbi se severa Kosova koji se pokazao kao najborbeniji deo srpskog korpusa, ocrne. Ipak najcrnje je što je taj zahtev za pokretanjem kampanje došao iz Kabineta Borisa Tadića, koji se vodi logikom da Srbi koji ne plaćaju porez državi Hašima Tačija nisu dobri Srbi.
S druge strane, generalni direktor „Trepče“ koji od Srbije uzima novac za tri hiljade zaposlenih radnika, vadi rudu iz rudnika u Leposaviću, koncentrate rude preko švajcarskih firmi prodaje Kinezima, a svoje obaveze izmiruje prema Vladi Hašima Tačija. Ruda se vadi samo na pet kilometara od granice Crne Gore i centralne Srbije, a direktor tera rudu na carinu u južnom delu Kosovske Mitrovice, preko Podujeva i Merdara, put Niša i Bugarske, pristajući da postane deo privrednog sistema Kosova. Ovi Srbi su pošteđeni, što znači da kada postanete član države Kosovo vi ste pošteđeni kritike i Beograda i Prištine.

Da li je činjenica da Zvonko Veselinović nije plaćao porez Hašimu Tačiju bila presudna da se nađe u zatvoru?
To je razlog zašto je taj čovek još uvek u zatvoru. Optužbe da je posedovao oružje pale su u vodu, pa je sada kristalno jasno da je njegova najveća krivica to što je na severu Kosova branio pravo države Srbije i što nije plaćao porez Vladi Hašima Tačija.

Kako je na Kosmetu dočekan javni poziv Hašima Tačija upućen Tadiću i objašnjenje Tadića da ukoliko do sastanka dođe, reč neće biti o nezavisnom Kosovu. Imate li ideju o čemu bi oni mogli da pričaju?
Lično mislim da sastanak nije upriličen da bi se na njemu pričalo o književnosti i muzici, već da bi Tači izneo svoje stavove i pretenzije o stvaranju „velike Albanije“. Da naš predsednik ima malo u sebi morala, ljudskosti i čovečnosti nikada ne bi pristao da sedne za isti sto sa čovekom i to u ime onih koji su na jeziv način stradali u Žutoj kući. I to bar zbog dece i nejači koja su stradala u ovom i ostalim Tačijevim logorima smrti. Neko bi se setio njihovog jauka, ali naš predsednik ne. Ali Tadić je deo onog sveta kojem je strano sve ljudsko, koji ne poznaje emocije i bol, a politiku i život tumači po merilima svoje političke pohlepe. Poziv i pristanak Borisa Tadića da se sastane sa Hašimom Tačijem je pre svega još jedno ponižavanje države Srbije i prezir prema svim nepokopanim Srbima čije su kosti rasute po severu Albanije.

Dmitrij Rogozin se u pismu upućenom premijeru Rusije Vladimiru Putinu osvrnuo na dve po njemu suštinski bitne stvari, jaku Rusiju i srpsko Kosovo. Koliko Srbi na Kosmetu mogu da računaju na pomoć velike Rusije?
Koliko su nama važni izbori u Beogradu i dolazak nacionalne vlasti koja bi sprečila dalje cepanje Srbije, isto su važni i izbori u Rusiji. Ponovni izbor Vladimira Vladimiroviča Putina na čelo Rusije, počasnog građanina Kosova i Metohije, bio bi vetar u leđa našem golom opstanku. U pismu koje je potpisao Rogozin podseća Putina na njegove slike koje se nalaze na srpskim barikadama i kaže da je njegova pobeda na izborima poslednja nada Srbima na Kosmetu.
Sada i u Rusiji počinju da se prave plišane revolucije i mitinzi u organizaciji američke ambasade. Ali sigurna pobeda našeg počasnog građanina je i izvestan zalog da Rusija neće dozvoliti dalje parčanje Srbije.

Moskovska patrijaršija je veliki prostor u medijima posvetila stradanju pravoslavne braće na Kosmetu. Da li ideja slanja ruskih monaha u naše svetinje znači i dovođenje u pitanje Sporazuma o očuvanju naših svetinja koji su potpisale Atifete Jahjaga i Hilari Klinton?
Moskovska patrijaršija je svojim oglašavanjem poslala poruku velike podrške Srbima na Kosmetu i sama ideja dolaska ruskih monaha govori o brizi pravoslavne Rusije za narod na Kosmetu. Naši manastiri na Kosovu i Metohiji su prazni. U njima nema života, nema molitve. Kada je potpisan sramni Sporazum o očuvanju naše baštine Eparhija raško-prizrenska je ćutala. Duboko verujem da će manastiri opet postati duhovni centar Srba sa Kosmeta ne kada dođu Rusi, već kada se politika SPC-a vezana za Raško-prizrensku eparhiju bitno promeni. To će se desiti posle izbora.

Kada nastupa trenutak istine za Srbiju: posle referenduma ili posle izbora?
Referendum je početak onoga što će uslediti na Đurđevdan, 6. maja ove godine, kada će, nadam se, na čelo države doći prava, nacionalna Srbija, koja će znati da vodi računa o svojoj teritoriji.

[/restrictedarea]