EVRO-PRO – VOJNO-POLITIČKI ĆORSOKAK

Viktor Burbaki

23. novembra je predsednik Rusije dao specijalnu izjavuo merama koje preduzima Rusija kao odgovor na širenje sistema PRO SAD-a u Evropi, a koje će omogućiti da se smanji destabilizacioni efekat od EvroPRO. Predsednik je takođe podsetio američku stranu na činjenicu da Rusija može da izađe iz novog Ugovora o SON (strateško ofanzivno naoružanje).

U ovom trenutku problem EvroPRO se našao u vojno-političkom ćorsokaku, koji je nastao zbog postupaka SAD/NATO  na razvoju višeešalonske PRO za teritoriju zemlje. Situaciju je komplikovala i ruska ratifikacija novog Ugovora o strateškom ofanzivnom naoružanju (USON), koja je napravljena posle toga kako je 22. decembra 2010. godine Senat SAD doneo „Rezoluciju o savetovanju i davanju saglasnosti Senata u vezi sa ratifikacijom novog Ugovora o SON)“, a koja je faktički dezavuisala i onu slabu poziciju USON, koja je u toj Rezoluciji sačuvana.

Pre donošenja „Rezolucije o savetovanjui davanju saglasnosti…“ novi USON je u celini predstavljao  dokument koji je sa gledišta obezbeđenja vojne bezbednosti Rusije u srednjoročnoj i dugoročnoj perspektivi  bio malo koristan. On se mogao razmatrati samo kao neki simbol „resetovanja“ i svojevrsni „izveštaj“ Rusiji i SAD pred izveštajnu konferenciju OUN o Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja.

U prvim etapama pregovora ruska strana je pokušavala da čvrsto uslovi sporazum za razoružavanje u sferi strateških nuklearnih snaga (SNS) ograničenjima koja važe za PRO i strateške nenuklearne sisteme.  Međutim, ta zaista pravilna i očigledna pozicija do trenutka potpisivanja USON razblažena je do nivoa pravno neobavezujućihformulacija  u sferi strateških odbrambenih sistema (PRO). Rusija takođe nije uspela čak ni da jednostavno prikoči trku u strateškom nenuklearnom ofanzivnom naoružanjukoja se u SAD razgoreva neverovatnom brzinom.

„Rezolucija o savetovanju i saglasnosti…“  koju je Senat SAD doneo oktobra 2010. godine lišila nas je poslednjih iluzija o mogućnosti da Rusija može sa Amerikom da zaključi izbalansiran sporazum o razoružanju. SAD sebe smatraju pobednikom u hladnom ratu i zato su spremne da vode pregovore samo o redukciji nuklearnog potencijala u cilju zadržavanja Rusije. Bilo kakva inicijativa ruske strane iz oblasti PRO koja bi „ograničavala“, kao na zid nailazi na direktivu Kongresa SAD, koja pravno obavezuje američku vladu.

Šta je novo donela navedena rezolucija u uslovima koji bi Rusiji obezbedili mogućnosti strateškog uzdržavanja? Evo ukratko suštine onoga što postoji,  zahvaljujući zakonu Sjedinjenih Država: nikakva ograničenja u sferi PRO; Amerika će da stvara višeešalonsku PRO za teritoriju zemlje; Amerika će razvijati PRO u Evropi; PRO mora da bude izvan bilo kakvih budućih pregovora o smanjenju nuklearnog naoružanja (NN). U rezoluciji Senata SAD je takođe određeno da nikakav nivo razvoja PRO SAD ne može da posluži Rusiji kao motiv njenog izlaza iz USON!!! Bilo kakva saradnja SAD sa Rusijom u sferi PRO može da bude usmerena samo na jačanje potencijala PRO SAD ( tačka 2E, deo Rezolucije Senata). Zato bilo kakve ideje koje se odnose na „razoružavanje“, tipa formiranja „sektorskih PRO“ američka strana odbacuje od samog začetka.

Odavde slede zaključci:

1.Obzirom da po pitanju PRO administracija  SAD polazi od direktnih direktiva Senata SAD koje imaju težinu zakona, pokušaji da se ovako ili onako promeni navedena pozicija ne mogu da imaju uspeh ukoliko ne dođe do izmene zakonodavstva SAD.

2.Bilo kakav proces pregovora o zaključivanju sporazuma o razoružavanju u ovoj ili onoj oblasti (pa i mogući dalji pregovori o PRO), kao i postignuti ugovori, treba da se posmatraju pre svega kao jedan od mehanizama za upravljanje strateškim obuzdavanjem. Ono treba da se vrši u okviru četiri glavne mogućnosti upravljanja:

a. Upravljanje „poslovnom reputacijom“ (Goodwill)  zemlje;

b. institucionalno upravljanje, ili svrsishodno usmereno ograničenje mogućih postupaka i rezultata postupaka partnera na pregovorima u vojno-tehničkoj oblasti preko formiranja međunarodno-pravnih normi kojima se predviđa između ostalog i likvidiranje nepogodnih za Rusiju „sakrivenih“ (destabilizacionih) parametara prethodnih sporazuma, konkretno novog USON;

v. motivaciono upravljanje, koje bi se odnosilo na usmerenu promenu glavnih ciljeva partnera u pregovorima;

g. informaciono upravljanje (pomoću usmerenog uticaja na informacionu sredinu pregovornog procesa; obaveštavanje partnera o motivima ruske strane; „aktivno” prognoziranje ili usmereno obaveštavanje o budućnosti).

3. Sada je jedna od najvećih pretnji Rusiji  povezana sa trijumfom „resetovanja“ optimizma u odnosu na logiku. Danas ruska strana poseduje samo jednu racionalnu strategiju funkcionisanja, a to je usvajanje kompleksa adekvatnih (a ne propagandnih) mera na pariranju faktorima koji podrivaju stratešku stabilnost. EvroPRO je samo jedan faktor, i to ne najznačajniji. Pri pažljivom,  bez predrasuda, proučavanju  novog USON, zajedno sa analizom perspektive usavršavanja sredstava sa usmerenim dejstvom, kojim se bave naši geopolitički suparnici, u odnosu na učesnike u međudržavnim konfliktima,  može da se navede ceo niz drugih vojno-tehnoloških faktora koji zahtevaju odgovarajuću reakciju.

Na primer, odavno je sazrela potreba da se koriguje pozicija Rusije po pitanju velikog smanjenja u sferi nuklearnog oružja, uz vođenje računa o razvoju globalnih procesa. Britanski premijer, lord Palmerston je nekada govorio: „Kada niko ne vodi rat sa Rusijom, svet izgleda tako nepravedan“. Pošto je ratifikovan USON u kome nema ograničenja na strateško odbrambeno i strateško nenuklearno ofanzivno naoružanje, mi smo napravilinovi korak prema „pravednijem svetu“.

 

*  *  *  *

 

Danas Rusija nije u stanju da u vojno-strateškoj oblasti prati onaj kurs koji je pratila sve do početka reformi Gorbačova. Do tada je važila „strategija jačeg“, i na strateški izazov SAD je davan po snazi i efikasnosti adekvatan odgovor. Sada,  bar u sledećih 15 – 20 godina, da bi se obezbedila bezbednost Rusije u odnosima sa Zapadom, moraće da se prati „strategija slabijeg“.

Kakva je to strategija?

Većina varijanti postupaka u uzajamnim odnosima „slabijeg“ i „jačeg“ bila je poznata još u staroj Kini pod nazivom „stratagem“. Kao predmet o kome se može razgovarati mogu da se navedu neke od tih varijanti, koje su bile korisne pri zadržavanju eventualnog protivnika u uslovima ukoliko bi došlo do velikog smanjenja nuklearnog potencijala zemlje.

1. Strategija dovoljnog neprijateljstva. Svaka država ima unutrašnje i spoljne neprijatelje. Ukoliko su mere kojima želi  da se postigne pariranje pretnjama neprijatelja adekvatne opasnostima, a resursa ima dovoljno, država može svojim neprijateljima uspešno da odgovori. Međutim, postoji problem: društvo je dužno da shvati postojeću opasnost. I to, da tu opasnost shvati na vreme, jer u mnogim slučajevima potrebno je dosta vremena da bi se obezbedila bezbednost. Drugačije rečeno – zaštita zemlje je nemoguća, ukoliko ne postoji shvatanje da je potrebna njena odbrana.

Shvatanje o odbrani se ne pojavljuje samo po sebi, njega je nemoguće formirati u društvu, ukoliko ne postoji „slika neprijatelja“, to jest ukoliko nema jasne, direktne oznake da postoji spoljna pretnja.Rusija ima realne geopolitičke suparnike, koji su već naneli nenadoknadiv gubitak njenim ekonomskim i vojnim interesima i koji pomažu terorističku aktivnost na njenoj teritoriji.

Kako bi u novim istorijskim uslovima mogla da se oformi odbrambena svest važno je da se na državnom nivou blokiraju kampanje koje vode liberalnoj dezorganizaciji društvene svesti,i, suprotno tome, da se podržavaju društvene inicijative, naučni projekti, organizacije koje imaju veze sa ispoljavanjem, objektivnim istraživanjima, rangiranjem i analizom spoljnih pretnji.

2. Strategija odložene pretnje.  Njena suština se svodi na dezorijentisanje protivnika, na otežavanje njegove procene pretnji, opasnosti, rizika, šteta, sa kojim mogu da imaju veze njegove moguće vojne akcije.

Sada  u određivanju pravaca vojno-tehničke politike Ruske Federacije postoje nejasnoće. Sve do sada nema opšteprihvaćenog shvatanja koji bi bio način za  vođenje budućih ratova, kakav bi bio karakter odgovora na pretnje koje ometaju društvene interese Rusije. Ali baš ta neodređenost može da se iskoristi kaoinstrument za refleksno vođenje – da se verovatnom protivniku oteža vojno-tehničko planiranje, da se dobije vreme koje je neophodno za oporavak zemlje.

Pre svega, to bi bila neodređenost budućih promena. I u društvu, i u armiji jača shvatanje da su promene koje bi dovele do obnove zemlje i do jačanja njenih oružanih snaga  neophodne. Situacija je vrlo slična onoj, koja je postojala u 19. veku, posle poraza Rusije u Krimskom ratu. Tada je veliki ruski diplomata i državnik A.M.Gorčakov formulisao osnovu strategije zemlje za nekoliko decenija unapred: „Rusija se usredsređuje“. Prema mišljenju mnogih  vojnih istoričara – njegova dalekovida politika je omogućila da se Prvi svetski rat pomeri bar za 30 godina, što je Rusiji obezbedilo sprovođenje vojne reforme.

Danas bi bilo svrsishodno da se  vratimo toj strategiji. Ozbiljnost namera treba da bude potvrđena javnom državnom analizom kako je, na koji način, zbog čega i ko je preduzimao napore kako bi se vojni potencijal Rusije snizio i kako je stvarana kriza u njenim oružanim snagama. To će kod mogućeg protivnika na dug period da stvori predstavu o neizbežnosti nastanka promena.

Druga neodređenost može da bude nestabilnost u organizacionim strukturama, koje će biti upotrebljene u toku oružanih sukoba.Viševekovno iskustvo u ratovanju pokazuje visoku efikasnost uništenja rukovodećeg centra. Ukoliko njega nema jedinice koje su spremne za pružanje otpora gube pravac, dolazi do haosa, i njih je tada, po pravilu, lako uništiti. I ako ne možemo da igramo po pravilima, po kojima igraju ravnopravni protivnici, onda je očigledno, da im treba pokazati da ukoliko dođe do ozbiljnih pretnji mi smo spremni da igramo i po drugačijim pravilima.Izgleda pametno da se predvidi formiranje struktura koje su sposobne da se efikasno bore i ukoliko centralizovano upravljanje ne bude postojalo.

Za strateške nuklearne snage koje se redukuju izgleda aktuelna realizacija strategije koja se sastoji u formiranju mreže autonomnih čvrstih jedinica kojima bi se dodala mogućnost da samostalno donose odluke o nanošenju nuklearnog udara kao odgovora, ukoliko više karike upravljanja, zbog efikasnog „obezglavljujućeg udara („nuklearnim jedinicama  specijalne namene“)“ budu od strane protivnika uništene. Pri tom se predviđa ne samo udar navedenim sredstvima, već „udar po najbolnijim tačkama“ – skladištima iskorištenog nuklearnog goriva, nuklearnim elektranama, branama, i t.d. Pod uslovom da takve jedinice budu zaista čvrste može se pretpostaviti da će posle toga protivnik u velikoj meri izgubiti želju za nanošenjem prvog, makar i nenuklearnog, udara po najgornjim karikama uprave oružanim snagama Rusije.

Ukoliko tradicionalna, hijerarhijska, struktura oružanih snaga dovede do toga da bude uništen bilo koji nivo uprave, pogotovo najviše, sa  fatalnim posledicama, postoje druge strukture, mnogo efikasnije u poziciji slabijeg. Ako nemaju čvrsto rukovodstvo, one mogu da dejstvuju imajući samo opšte predstave o „svojima“, ali i vrlo precizne o „tuđima“ i o svom načinu delovanja, mogu da koriste taktiku „rojenja“ (swarming), zamarajući jakog protivnika i nanoseći mu neočekivane udarce na mestima, gde je on najosetljiviji.

Sledeća neodređenost može da se formuliše kao neodređenost u izboru mogućih sredstava.

Teroristički akt 11.09 2001. godine, katastrofa šatla „Kolumbija“, isključenje struje kod preko 3 miliona Amerikanaca i drugo su značajno pojačali osećanje ranjivosti zemlje kod većine stanovništva SAD. Zato realna veza između rizika za nastajanje vojnih konflikta sa  „rizicima nove generacije“ koje je teško prognozirati i od kojih se ne može napraviti pouzdana zaštita, treba da bude stalno prisutna na informacionom polju. Neophodno je obaveštavati javnost zemalja  verovatnih protivnika  o mogućim scenarijima ratnih dejstava, povezujući u jedno formiranje katastrofične nestabilnosti u tehnogenoj, ekonomskoj, informacionoj i socijalnoj sferi sa bliskim nepažljivim postupcima njihovog sopstvenog rukovodstva.

Već sada informacionim sredstvima može da se likvidira „sindrom nekažnjivosti“ koji se obrazuje u društvenoj svesti SAD kao rezultat dejstava na širenju PRO. To se postiže velikim širenjem pouzdanih informacija o nemogućnosti da se pouzdano zaštiti teritorija zemlje u savremenim uslovima. Brda najsavremenijeg i najegzotičnijeg oružja, koja je proizveo potencijalni protivnik, mogu da budu nekorisna. Istraživanja koja su u svoje vreme imala odjeka (bez obzira što su prilično sumnjiva ako se uzme u obzir naučno gledište), a koja su se odnosila na “nuklearnu zimu“ – na klimatske posledice vrlo širokih razmera zbog nuklearnih udara, pokazuju, da je to moguće.

3. Kao baza za sledeću strategiju „slabije strane“ može da se upotrebi stratagema koja se slikovito u staroj Kini označavala kao„Isterati tigra na otvoreno“. Osobine rata nove generacije  (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Libija) su u tome da se diskredituje rukovodstvo zemlje-protivnika i u zemlji i u svetu, da se smanji volja za pružanjem otpora, da se nanese niz raketnih udara u uslovima potpune vlasti u vazduhu, da se potkupi i zaplaši vlast ili opozicija, posle čega se u napadnutoj zemlji formira marionetski režim.

Prva etapa svakog takvog rata se sastojala u informacionom upravljanju konfliktom – u analizi postupaka rukovodstva zemlje koja se napada „sa pravednih pozicija“, „opšteljudskih vrednosti“, „humanizma“ i sl. Da bi se obezbedila spoljna bezbednost prirodno je da se iz ruku naših „kontrapartnera“ izbije ono što im je najvažnije. Jedan od glavnih načina je smanjenje kod suprotne strane „indeksa optimizma“ – očekivanja povoljnog ishoda, uspeha u „malom pobedonosnom ratu“.

Jedan od prvih koraka u tom pravcu, koji može da se preduzme bez ikakvog problema, je prelaz sa tuđeg jezika – metafora, slika, simbola, na svoj  jezik i objašnjavanje događaja preko svogsistema aksioma.

Drugi korak je analiza i dovođenje do masovne svesti  o neprihvatljivosti postupaka i moralnoj nepravednosti protivnika (primeri: nikakvog opravdanja nema bombardovanje atomskim bombama Hirošime i Nagasakija; varvarsko bombardovanje Drezdena koje je napravilo vatrenu oluju; laž o oružju  za masovno uništavanje u Iraku i tako dalje).

Još jedan korak je podizanje „indeksa optimizma“ kod svog naroda i armije, formiranje sopstvene ideologije u tom životno važnom delu, koja se tiče svesti naroda i njegove spremnosti da zaštiti državne interese.

Svaki ovakav  korak zahteva vreme i pretpostavlja sistematske napore vojno-političkog rukovodstva, kao i usavršavanje sistema za  informaciono suprotstavljanje.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)