Dragan Jovanović Danilov: Ne volim pisce – savetnike političkih prinčeva

Razgovarao Svetislav Tijanić

Ugričić u svoj ovoj frtutmi nije žrtva. Taj čovek je već jedanaest godina direktor „Nacionalne biblioteke“. Da nije „ishitreno“ potpisao podršku savetniku predsednika crnogorske Skupštine, i tako stao na žulj državi koja ga je na to mesto postavila, to bi možda doživotno i ostao, kao u Brozovo vreme… Realno, Ugričić ne spada ni među prvih pedeset proznih pisaca u Srbiji danas

 

Kažu da jednog od naših najznačajnijih i najprevođenijih savremenih pesnika Dragana Jovanovića Danilova odlikuje gordost, čak prkos koji mu u današnjim uslovima često šteti u životu, ali i potpuna posvećenost literaturi. Iz godine u godinu sve je prisutniji u stranim časopisima specijalizovanim za poeziju i na međunarodnim pesničkim festivalima. Jedan je od retkih pesnika koji izaziva širu pažnju kritike i čitalaca. Živi u Požegi i Beogradu.
U razgovoru za „Pečat“ Danilov govori o stanju u književnom i likovnom stvaralaštvu i aktuelnoj svakodnevici u Srbiji.

Vi ste jedan od najplodnijih naših pesnika. Do sada ste objavili petnaest knjiga pesama. Kako danas vidite vaš ritam pisanja i objavljivanja?
Nije lako biti neprekidno eksponiran. Kada završim jednu knjigu pesama osećam se zahvalan, oslobođen, ganut, iscrpljen i potreban mi je dug odmor. Jer, dajem se ceo, potpuno. Jezik je, to se nikako ne sme zaboraviti, droga vrlo opasna, s tim ne treba da se igra onaj ko nije pripremljen. Tu se, kao i u ljubavi, opijaš, ulaziš u slast, u velike dubine. Uzbuđuje me sam čin pisanja dok traje. Uzbudljivo je kad pesma zadobija oblik. Svaka nova knjiga jeste novo progledavanje, potvrda o granicama sopstvene izdržljivosti.

Vaš život vezan je za Požegu, a odnedavno i za Beograd. Kako su ti gradovi oblikovali vaš identitet?
Mislim da je za jednog osetljivog dečaka dobro kada odrasta u minijaturnoj sredini. Vidite, uvek sam se pitao šta znači biti u pravo vreme na pravom mestu? Šta znači biti u središtu zbivanja? Jer, jedno je roditi se i živeti u Njujorku, drugo u Londonu, sasvim treće u Bombaju, a nešto sasvim četvrto roditi se i živeti u Požegi, gradiću od petnaest hiljada ljudi. U jednom apstraktnom smislu, petnaest hiljada ljudi može izgledati malo, ali u konkretnom smislu to je mnogo –  to je petnaest hiljada duša. Moj život u Požegi doista je oblikovao moj identitet, koji, naravno, nije dat zauvek, već je nešto što se svakodnevno menja i gradi.

A Beograd?
Budući da živim u Požegi i Beogradu, sada sam pola požeški, a pola dorćolski pisac. Ne bi trebalo zaboraviti da je Beograd žižna tačka jednog sudbonosnog podneblja. Uprkos svemu, to je najveće balkansko sabiralište ideja, sočivo koje uveličava jedinstvo raznolikosti i raznolikost jedinstva. Beograd intimno doživljavam kao voljeno biće i grad za samospoznaju. Zapravo, za mene Beograd i nije nešto materijalno, već pre životna snaga koja napaja, autentično mesto u kojem se još uvek može sanjati.

Pre nekoliko godina ostali ste bez posla u rodnoj Požegi, a da se tim povodom kulturna javnost nije oglasila. S obzirom na lično iskustvo, kakvo je vaše mišljenje o smeni Sretena Ugričića?

[restrictedarea]

Interesantno pitanje. Kada me je pre nekoliko godina nova lokalna radikalska vlast smenila s mesta direktora „Narodne biblioteke“ u Požegi i na to mesto postavila učiteljicu iz jednog obližnjeg sela, a ja ostao na ulici, Sretenu Ugičiću, direktoru „Nacionalne biblioteke“, nije padalo ni na kraj pameti da se oglasi. Niti je meni palo na pamet da pozovem pisce da me podržavaju. Ko je pisac, taj živi od pisanja. Po meni, Ugričić u svoj ovoj frtutmi nije žrtva. Taj čovek je već jedanaest godina direktor „Nacionalne biblioteke“. Da nije „ishitreno“ potpisao podršku savetniku predsednika crnogorske Skupštine, i tako stao na žulj državi koja ga je na to mesto postavila, to bi možda doživotno i ostao, kao u Brozovo vreme. Tada ne bi morao da se u „Utisku nedelje“, ojađen, poziva na to da je Basara za njega rekao da je vrhunski pisac i intelektualac. Mislim da Ugričić ne bi trebalo da naseda na Basove mangupske konstatacije. Realno, Ugričić ne spada ni među prvih pedeset proznih pisaca u Srbiji danas. To što je ispao naivan njegov je problem. Još veći problem je što je ta naivnost nemoralna. Ovako, preostaje mu samo da njegovo „stradanje“ javno oplakuju „humanisti“ čija se brzopleta razglabanja i ideološka ostrašćenost uklapaju u opštu beskorisnost i beznačajnost.

Izjavili ste da se grozite pisaca koji paktiraju s političarima?
Ne volim pisce – savetnike političkih prinčeva. Kada mislim na takve mrsomude, uvek se setim Kišovih „Saveta mladom piscu“: „Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve“. Ili: „Drži se podalje od prinčeva i čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije“. Čitava jedna tužna karnevalska kohorta pisaca sada podržava pisanje jednog osrednjeg pisca koji voli da bude blizu prinčeva i savetuje ih. Izgleda da su Kišovi apologeti zaboravili na njegov nauk. Oni koji su se kleli u Kiša i njegovu „Po-etiku“ sada su zdušno stali na stranu jednog ideološkog izmećara. To je njihov izbor, a svaki izbor je jedini izbor.

Da li verujete da će nam ulazak u Evropsku uniju doneti prosperitet?
Mi živimo u vremenu fanatizma političke filozofije. Politika je, najčešće, veština magijskog manipulisanja kojim se u ljudski mozak, stalnim verbalnim ponavljanjima, ubrizgavaju „istine“ u koje se fanatično mora verovati. Srbi su danas postali narod duboko zabasao u hipnotičko stanje verujućeg fanatizma. Izgubili smo kao narod moć samoanalize i zato smo savršeni medijum za obmane i oblikovanja od strane ucenjivačkih evropskih i naših političkih magija koje deluju pod plaštom principa čovekoljublja, humanizma i brige za spasenje čovečanstva, a koje, naravno, traže neopozivo verništvo. Veliki deo našeg naroda koji je hipnotisan takvim magijama danas naivno veruje da će mu ulazak u Evropsku uniju doneti prosperitet. To je već odavno poznat fenomen žabe koja u hipnoznom stanju veruje u „milost“ zmije. Evropska unija došla je danas do apsolutne granice dogmatike. Ona je pre religiozno-egoistična nego liberalno  tolerantna. Samo naivci danas bezglavo veruju u „superiorne“ vrednosti Zapada – liberalizam, toleranciju i razum. Intimno više verujem u praznoverice nego u razum kao fetiš i nekakvo obogotvorenje. Prosvetiteljski koncept razuma je pogrešan i opasan. Zapadni liberalizam je sav zasnovan na tome da bi čoveka trebalo da vodi njegova prosvećena lična korist, i da je najveća čovekova vrednost samopoštovanje, bez obzira na to kakav je čovek u pitanju. Ljudi, naprosto, nisu racionalni akteri u istoriji i vremenu. Mi ne možemo uvek biti razboriti, jer je u sve nas usađen „kod“ iracionalnosti na koju smo osuđeni. No, plašim se da smo mi podjednako izgubljeni u Evropskoj uniji i van nje

Ne mislite li da je vaše viđenje stvarnosti previše mračno? U jednoj pesmi pišete da nikog ne zanima ničiji bol?
U mnogim domenima ljudskog života ovo vreme pokazalo se kao doba destrukcije. Globalna obezduhovljenost, fanatizam ekstremne ortodoksije i nedostatak empatije – sve su to zastrašujuća znamenja svakodnevice. Nemojmo zaboraviti da je Evropa pored tradicije i kulture nasledila i fantome slepih, destruktivnih sila. Srbija danas ostavlja turoban utisak. Ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Mi smo, nažalost, neradan, lenj narod. Tužno je to što smo u istorijskoj lutriji izvukli najplodnije krajeve na zemlji, a da to nismo iskoristili za svoju društvenu i ekonomsku stabilnost. Rad, red, neumoljiva strpljivost, budna savest i ustrajna dužnost su osobine oko kojih se vrti svet, a ne plandovanje, prolazne naslade i veselje bez kraja. Naše osiromašeno građanstvo srednje klase čine ozlojeđeni ljudi koji su kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta, koji nije uspeo da se konsoliduje, izgubili svoju vitalnost. Pojam demokratije, tolerancije i saosećanja s drugima, danas je sramno dekonstruisan. Međutim, nikakav demokratski, radikalski, socijalistički ili bilo koji prostak druge fele ne mogu da unište duhovnu aristokratiju, jer aristokratizam je načelo koje se kalilo kroz vreme i postoji duboko u ljudskom biću.

O vašim knjigama je objavljeno preko pet stotina kritika i eseja, od kojih tridesetak na drugim jezicima. Uskoro će biti branjena i doktorska teza koja za predmet ima vašu poeziju. Međutim, vaš rad nailazi i na osporavanje?
Zahvalan sam svima koji su pisali o mojoj poeziji, bilo pohvalno ili opadački. Ali, prezirem „tumače“ sklone krivotvorenju. Nedavno je jedan takav tikvan objavio obiman esej u kojem je, vadeći stihove iz konteksta mojih pesama, pokušao da pokaže njihovu besmislenost. Pri tom, on se bavi tek jednom mojom knjigom, a objavio sam dvadeset knjiga pesama, eseja, romana i monografija o slikarima. Svedoci smo renesanse jedne čorbadžijske kritike i čorbadžijskog duha koji oličavaju oni koji podržavaju pomenutog tikvana. Njihov problem je u tome što je moja poezija u poslednjih desetak godina prevođena na velike jezike, što ima recepciju vani, što je podržavaju i prevode Čarls Simić, Iv Bonfoa i još neki svetski pesnici, pa je tako moja poezija, kako bi se to reklo, postala nazočna i u širem kontekstu. Razumljivo je da ta moja pesnička rezonanca frustrira i dobrano nervira te nikogoviće. Čovek se nekako navikne da takav književni ološ prebiva okolo, kao što su pacovi tu, blizu nas, u kanalizaciji.

Kako vidite autentičnu književnu kritiku danas?
Nema poezije bez tumačenja, kao što ne može biti ni mita bez egzegeze. Tek, ne može se o poeziji pisati samo jezikom razuma. Ledena kritičarska gnoseologija je pogubna. Jedini ispravni pristup poeziji jeste privrženost, živo suprotstavljanje i, pre svega, književno znalstvo. Jer, ako je poezija u domenu simbola, iracionalnog i intuitivnog, drugog pogleda, onda i kritičkoj misli koja bi da se pozabavi takvom poezijom ostaje da potraži slična iskustva. Nemoguća je koherentna, diskurzivna interpretacija jednog poetskog idioma koji je u svojoj biti iracionalan. Poezija i kritika osvetljavaju jedna drugu. Problem je, naravno, u čitanju. Danas se čita brzopleto, prelako, površno, sanjivo, rastreseno. Jedan od saveta koji je Marsel Rejmon davao svojim studentima, budućim kritičarima, bio je: „Ne smatrajte sebe zanimljivijim od autora koga proučavate“. Ozbiljna književna kritika, to nije prostodušno, subjektivno iznošenje suda o jednom književnom delu, već duboko kreativna, vizionarska projekcija književnog fenomena. Mene uzbuđuje živ otpor kritičara prema mojoj knjizi, njegovo živo suprotstavljanje. Samo duboke, iskrene duše i visoko osveštene svesti mogu da spoznaju poeziju.

Ima li kod nas danas takvih kritičara?
Imamo odličnih tumača književnosti i žao mi je što ih ne mogu sve spomenuti na ovom mestu. Samo u poslednjih nekoliko meseci pročitao sam odlične knjige: studiju Jovana Delića o Andriću, Dragana Hamovića o Jovanu Hristiću i Stevanu Raičkoviću, Vladušićevu dragocenu studiju „Crnjanski, megalopolis“ koja, skriveno, pokreće pitanje zašto Beograd kao grad dugog trajanja nije dobio dostojan roman. Moram spomenuti briljantnu i lekovitu knjigu Mila Lompara „Duh samoporicanja“, koja poučava da se uspeh jedne kulture ogleda u njenom kapacitetu da sačuva svoj identitet u što dužem vremenskom periodu. A zatim, Lomparova knjiga dostiže i zavidnu etičku vrednosnu intuiciju. Tekstovi Vladislave Gordić Petković imponuju izvanrednim poznavanjem najagresivnijih tokova savremene svetske pripovedačke književnosti. Veoma cenim predskazivački dar Radivoja Mikića koji je još pre dvadeset godina napisao knjigu o Novici Tadiću i već tada ga estetski potvrdio kao značajnog pesnika. To je dragoceno, jer malo kritičara danas ima hrabrosti da, s neizbežnim rizikom, piše knjigu o živom piscu. Uzgred, istine radi, moram da kažem da mi je u našim šetnjama Kalemegdanom Ivan V. Lalić svojevremeno pričao da svoje pesme uvek daje na prvo čitanje Radivoju Mikiću. S poštovanjem spominjem pouzdanost i ozbiljnost Saše Radojčića, a za mene je najsvestraniji srpski pisac, nesumnjivo, Vasa Pavković. Mislim da su tako svestrani pisci, koji s podjednakom kompetencijom mogu da pišu o temama od poezije do stripa, retki i u mnogo većim kulturama od naše.

Napisali ste dve monografske studije i veliki broj eseja o slikarima?
Za mene je pisanje o umetnosti oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj. Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana. U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću, a sa opusima zrelim za jednu temeljnu esejističku elaboraciju. Pišem o svim domenima likovne umetnosti, a naročito me privlače umetnici koji obnavljaju klasičnu sliku kao autonoman estetski predmet. Dakle, umetnici koji obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Pisati o takvim umetnicima razložno, argumentovano i sa predskazivačkom intuicijom, za mene znači učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja.

Vi ste, pre svega, pesnik. Nedavno ste izjavili da se proza u ovom trenutku odlikuje skribomanijom i osrednošću, odnosno da ni na vidiku nema novog Andrića ili Crnjanskog, te da je poezija danas najvitalniji deo srpske književnosti. Kako to objašnjavate?
Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča. Ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića, Kiša i Pavića, danas u srpskoj prozi, nažalost, nema verodostojnog znaka vesništva. Zato se oseća potreba za drugačijom romanesknom arhitekturom i organizacijom. Za jednim drugačijim duhom građenja i sinteze koja će biti udružena sa smelošću i uobraziljom. Jer, svaki romanopisac je arhitekta, veliki preduzimač i, napose, pronalazač romana i njegov zakonodavac.

Kažete da su opsene i priviđenja jedino što pouzdano možemo da znamo o svetu. Gde su nam onda uporišta?
Po mom poimanju i osvedočenju, opsene, priviđenja i snovi su razgovetniji i istinitiji od stvarnosti. Tačno je da smo svi mi intravenozno uključeni u ovaj svet i da se organski mora uroniti u egzistenciju da bi se pisala živa, užarena poezija. U tom smislu mogao bih reći da su moje knjige moj jedini verodostojni zdravstveni karton u kojem se sve vidi. Život nas neprekidno stavlja pred tajne. Zato je ono nepoznato i neistraženo naše jedino uporište. Ja sam pesnik. Najviše pouzdanja pronalazim u nekom nejasnom svetlucanju. Poezija dolazi iz dubine koja je neosvetljena. Postoji, dakle, samo to nejasno svetlucanje. U poeziji je jedino pouzdano ono što slutnja dokuči.

Vaša poezija je dosta prevođena?
Moje knjige pesama stoje sasvim za sebe. One su nadideološke. One ne korespondiraju sa tekućim ideološkim i političkim strategijama, ali oslikavaju jedan magijsko-religijski stav. Dugo sam u ovoj sredini bio preglasan. Bilo mi je tesno. Zato sam se otvorio prema novim sredinama koje nisam zasitio svojim knjigama. To je rezultiralo recepcijom moje poezije na drugim jezicima. Srećan sam što mi je darovana milost da pišem i što i vani imam čitaoce koji u mojim pesmama nalaze prostor za sebe. Lepo je živeti ovde, a biti prevođen po značajnim svetskim časopisima i objavljivati zbirke pesama na velikim jezicima. Po meni, ako je istinski vredna i ako je valjano prevedena, poezija jednog pesnika trebalo bi da kao takva bude valorizovana u jednom širem evropskom i svetskom kontekstu.

Šta je Vaš ideal u poeziji?
Moj ideal je da u svom radu spojim i izmirim slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu. Zato danas pesme neprekidno dorađujem i prepravljam, sve dok ne osetim da su žive. To se čudo, dabome, retko dogodi. No, pesma koja je neizbežna, sama progovori. A moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji.

________________

Pesnik i likovni kritičar

Dragan Jovanović Danilov rođen je u Požegi 1960. godine. Objavio je petnaest zbirki pesama, od kojih su najznačajnije „Kuća Bahove muzike“, „Živi pergament“, „Evropa pod snegom“ „Alkoholi sa juga“, „Homer predgrađa“, „Gnezdo nad ponorom“, „Memoari peska“ i „Moja tačna priviđenja“, zatim tri romana od kojih je najviše uspeha imao „Otac ledenih brda“ i knjigu eseja „Srce okeana“. Danilov je zastupljen u „Antologiji srpske poezije 20. veka“, izdatoj u SAD-u 2008. godine, u prevodu Čarlsa Simića. Dobitnik je brojnih nagrada: „Brankove“, „Zmajeve“, nagrade „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, „Oskar Davičo“, „Branko Ćopić“, „Vitalove“ nagrade „Zlatni suncokret“, dve međunarodne književne nagrade i nagrada „Vasko Popa“ za knjigu „Moja tačna priviđenja“. Autor je više od dve stotine tekstova u likovnim katalozima, monografija o Vasi Dolovačkom i Ljubodragu Jankoviću Jaletu.

[/restrictedarea]