Deprivatizacija u Smederevu

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Povlačenje „Ju-Es-Stila“ iz smederevske železare označio je i definitivni krah postpetooktobarskog modela privatizacije, i pokazao zašto je Srbija ostala dezindustrijalizovana privredna pustinja

 

I tako je vlada Srbije „kupila“ od „Ju-Es-Stila“ železaru Smederevo za jedan dolar. Možda bi poslenici koji po ulicama Beograda kradu slivnike i šahtove, radi prodaje u staro gvožđe, bili spremni da za Ju-Es-Stil Serbija plate i sto puta više?
Za divno čudo, Vlada se nije preterano glasno hvalila ostvarenim poslovnim podvigom, iako je, pre nekih osam-devet godina, istu železaru prodala „Ju-Es- Stilu“ za 23 miliona dolara, plus 80 miliona dolara koje je američka firma morala da plati za otpremninu radnicima koji su bili otpušteni. Prodaju je vodio Nemanja Kolesar, direktno iz Kabineta predsednika vlade, uz podrazumevajuću bezrezervnu podršku tadašnjeg ministra privatizacije A. Vlahovića i direktora „Agencije za privatizaciju“ M. Cvetkovića. Nije loše setiti se ovih imena, s obzirom na to da ih niko ne pominje danas, kada se pokazalo dokle dopiru dometi strateškog partnerstva, na koje se oslonio model privatizacije iz 2001. godine.

MODEL PRIVATIZACIJE    

[restrictedarea]

Na inicijativu stranih eksperata i pomenutih domaćih likova, model svojinske transformacije (iz 1997), koji se najvećim delom zasnivao na besplatnoj podeli akcija građanima i zaposlenim radnicima, zamenjen je (2001) novim modelom, koji se oslonio na prodaju i „strateško partnerstvo“. Uz poslušničko klimanje glavom brojnih domaćih „eksperata“ i uz žestoku podršku medija, ministar Vlahović je, u tom svom herojskom periodu, zatupljivao javnost tvrdnjama da će vrednost 15 procenata svake firme, ako je u vlasništvu kompetentnih strateških partnera, vredeti mnogo više nego 60 ili 70 procenata iste firme u vlasništvu domaćih akcionara. Voleo bih da čujem šta danas misli o tome? Tužno je, međutim, što su ovu budalaštinu prihvatili, kao zdravo za gotovo, čak i neki pismeni ekonomisti, a ne samo „eksperti“ koji se uzdaju jedino u čitanje između redova (umesto po redovima) i usmene instrukcije iz Budimpešte, Brisela i Vašingtona.
Nije tragedija samo u tome što je novi model privatizacije doživeo neslavni kraj, nego i u tome što je posle njegove primene Srbija ostala dezindustrijalizovana privredna pustinja, koja je svoj „održivi razvoj“ zasnivala na uvozu, zaduživanju u inostranstvu, rastu potrošnje i prodaji domaćih resursa. Doduše, domaći evroatlantski baroni su prošlog marta, sa Kopaonika (srpskog Davosa), poručili da je taj model „iscrpeo svoje mogućnosti“ (teško je zamisliti viši nivo cinizma), pa će se u narednom periodu (tj. u 2011) privreda okrenuti proizvodnji, izvozu i jačanju konkurentnosti. Ali avaj! Drugi talas svetske krize osujetio je ove namere, što je u glavama našeg ekonomskog establišmenta osnažilo ideju da se još nekoliko godina nastavi sa starim „modelom“, a dug poveća koliko god je to moguće, dok kriza ne prođe i ne stanemo na svoje noge. A  posle ćemo videti.

INDUSTRIJSKA POLITIKA    
Dobar deo sredstava, koje su spretni ministri (i drugi stranački poslenici) „izboksovali“ od stranih banaka, vlast je rešila da iskoristi za stimulisanje zapadnih investitora, subvencionisanje kamata istih tih banaka ili za pomoć domaćim „privrednicima“ (poslušnicima), uglavnom onima koji su spremni da prihvate vazalni odnos prema baronima i da finansiraju njihove marketinške zamisli i predizborne marifetluke. Tako je „industrijska politika“ silno podstakla korupciju. Zamislite samo koliko su „biznismeni“ spremni da žrtvuju od dobijenih podsticaja (za kamate, nadnice ili druge vrste privilegija iz budžeta), ne bi li „podmazali“ nadležnog u vrhu neke stranke, koji ima odlučujuću reč u dodeli tih sredstava? Ili da „odobrovolje“ i samog vladara (ili člana Kabineta), koji ih, s vremena na vreme, i sam upozorava na ovakvu vrstu obaveza?
U privredi sa širokim repertoarom arbitrarnih državnih „podsticaja“ (i zabrana) prirodno je da podmićivanje postane važna aktivnost. Cena „odgovarajućeg kontakta“, u takvoj situaciji, mnogo je viša od cene svake naučne, poslovne ili tehnološke studije. Sreća da su naši političari ekstremno pošteni i nepodmitljivi (to svi znamo), pa sebi mogu da dozvole stvaranje privrednog ambijenta koji je za korumpiranje idealan. Inače… Hm!

OHRABRENI „FIAT“    
„Industrijska politika“, koja se sprovodi u sklopu „ekonomije destrukcije“, morala je da obeshrabri svakog investitora koji želi da sopstvenim sredstvima, bez podrške iz stranačkih klubova, preduzme neki privredni poduhvat. Pa recite i sami, kako bi taj nesrećni investitor mogao da konkuriše firmama pod zaštitom srpskih barona? Nikako!
Mora se, ipak, priznati da je baš takva „industrijska politika“ ohrabrila  torinski „Fijat“ da bude „doveden“ u Kragujevac, obeća (2007. godine) proizvodnju od 300, 500 i 700 hiljada automobila u narednom periodu, a zauzvrat prihvati vredne poklone srpskih poreskih obveznika. Teško mi je, ipak da poverujem da bi „Ju-Es-Stil“ zalupio za sobom vrata u Smederevu, ako mu je poznato, kao i svima nama, da će se uskoro u Srbiji proizvoditi na stotine hiljada automobila godišnje. Ili u Pitsburgu znaju o toj „perspektivi“ nešto što mi još ne znamo?

[/restrictedarea]