Dela (bez) pobune i revolta

Piše Raško V. Jovanović

Posle „Života u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića i „Radničke hronike“ Petra Mihajlovića na našim scenama sve su prisutnije drame o sumornoj životnoj  svakodnevici društvene tranzicije, odnosno povratka u kapitalizam, ali ti tekstovi su lišeni oštrijeg socijalnoga protesta, dok predstave kao da se uvijaju u celofan različitih boja ne bi li se ulepšao prikaz

 

Pišući prošle godine o predstavama prikazanim na „56. Sterijinom pozorju“ („Pečat“ br. 169, 13. maj 2011. godine), posebno o onim socijalne tematike kao što su „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića (delo koje je pisac žanrovski odredio kao „pornografiju života i smrti“) i drama „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića (tekst koji je na konkursu „Sterijinog pozorja“ 2009. godine za originalnu dramu dobio prvu nagradu), izrazili smo uverenje da ima i da će biti sve više dramskih dela tzv. „socijalne literature“. I nismo se prevarili: naša teška i opora životna stvarnost, koja nije prožeta samo mnogim protivrečnostima, već se pretvorila u otvorenu pljačku prilikom sprovođenja privatizacije društvenih preduzeća, nezadrživo i nepovratno, istina sa zakašnjenjem, banula je na domaću pozorišnu scenu, zaokupivši pažnju ocenjivačkih komisija i žirija na nekoliko konkursa za dramske tekstove.

KAKO ROKFELER ŠTITI RADNIKE

[restrictedarea]

Tako je na konkursu fonda „Hartefakt“, nezavisne regionalne fondacije, kako se ova institucija predstavlja, za najbolji društveno angažovani savremeni tekst u 2010. godini nagrađena drama „Radnici umiru pevajući“ mlade autorke Olge Dimitrijević, koja je radnju smestila u ambijent fabrike u kojoj radnici štrajkuju glađu i, uprkos tome, ništa ne uspevaju u svom protestu. Trebalo bi navesti i deo obrazloženja žirija kojem je predsedavala Biljana Srbljanović: „Ovaj celovečernji ekspresionistički socijalno angažovani mjuzikl, napisan u ključu Brehtovog teatarskog izraza, na umetnički, filozofski i socijalno svestan način obrađuje izuzetno aktuelnu i bolnu temu stradanja najugroženije društvene klase u surovom procesu neodgovorne tranzicije. Komad je jasno društveno pozicioniran, ali nikako dnevno politički obojen i opredeljen, već zauzima jedan uzvišeni filozofski pogled na svet, redak u svojoj odgovornosti i plemenit u svom umetničkom izrazu“.
Scenskog uprizorenja ovog dela prihvatio se „Bitef teatar“ i režiju poverio Anđelki Nikolić, koja je svojevremeno u „Ateljeu 212“ postavila scenski plakat „Da nam živi, živi rad“. Samu realizaciju, kako je izjavio Andrej Nosov, predstavnik fonda „Hartefakt“, inače producent predstave, nisu pomogli državni fondovi, pa su troškove pokrili donatori iz Evrope i Amerike, pored ostalih i fondacija „Rokfeler“. Pored toga, on je rekao da ova predstava poziva na solidarnost i izrazio nadu da će njena tema pokrenuti diskusiju za okruglim stolovima i u medijima.
Rediteljka Anđelka Nikolić ispravno je uočila da u delu nema optimizma, jer nema nikakvih razloga za to, te zbog toga u predstavi ima izraza besa kao i želje za radikalnom akcijom. Međutim, nevolja je u tome što se u ovom spektaklu, u kojem se  prikazuje radnička nesreća, s tim što se u čitavu priču upliće i ljubavni zaplet, revolt radnika jedva nazire i što se nesporazum sa novim vlasnikom preduzeća, u kojem posreduje i funkcioner iz opštine (svakako pripadnik najmoćnije stranke vladajuće koalicije), na kraju, pošto je jedna radnica umrla u toku štrajka, sve amortizuje kada novopečeni poslodavac, u znak saučešća, pruži ruku vođi štrajka! Da li bi taj gest trebalo da otvori perspektivu neke buduće saradnje?
Jedan specifičan potez rediteljke doprineo je da samo izvođenje izgubi podosta od oštrine protesta i izraza revolta i bunta. Naime, čitava predstava – tekst, pesme i igre – izvode se na plejbek. I pored toga što glumci uglavnom dobro markiraju govor, pevanje i pokret, i uprkos odličnom snimku, a isto tako i skoro savršenoj reprodukciji zvuka, mestimice je bilo izvesnih raskoraka (naročito prilikom pevanja grupe), te smo katkad imali utisak kao da posmatramo pozorište lutaka! Nije ni čudo: snimljeni glasovi, osobito u dijaloškim i grupnim scenama, deluju drugačije od živog izvođenja ma koliko bila dobra sinhronizacija! Kako je predstava bila pretežno postavljena uglavnom sa blago naglašenim mizanscenskim kretanjima, te je delovala kao nekakav scenski oratorijum, možemo tek delimično govoriti o realizovanim glumačkim kreacijama.
Scenografska i kostimografska rešenja Maje Mirković bila su potpuno u skladu sa oratorijumskim načinom primenjenim u predstavi. Muziku, koja ne dominira predstavom, priredio je Draško Adžić, diskretno se oslonivši na tradicionalne folklorne idiome, dok je Dalija Aćin koreografski rešila plesne prizore. Sve to, kako nam se učinilo, znatno je ublažilo oštrinu protesta štrajka glađu, a od neke filozofije, verovatno zasnovane na humanističkim premisama, nismo ništa čuli, ni videli, dok je sam socijalni angažman, budući da je zaključen pomirenjem sa vlasnikom, nejasno okončan čak i uz pretpostavku delimičnog ostvarenja ciljeva radničke pobune. Zato ova predstava, koja nije ništa drugo do mjuzikl tako reći bez muzike, deluje kao izvođenje poučnog i „pomiritelnog“ dramskog štiva bez jasne tendencije socijalnog angažmana. Gledali smo predstavu uvijenu u celofan plejbeka, koja je više zabavljala no što je navodila na razmišljanje i negodovanje. Rediteljka Anđelka Nikolić kao da je ponovila vlastiti postupak primenjen pri režiji predstave „Da nam živi, živi rad“, kada je stala na pola puta i odustala od žešćeg satiričnog zamaha.

U SVETU MATRIJARHATA
Sasvim je drugačiji slučaj premijerno prikazane drame Radmile Smiljanić „Bunar“, izvedene u režiji Egona Savina na sceni „Kult“ ustanove kulture „Vuk Karadžić“, u produkciji radionice „Integracije“ i fonda „Krug“ u Beogradu. Iako donekle podseća na međuratne srpske socijalne drame, poglavito na komad „Voda sa planine“ Radomira-Raše Plaovića i Milana Đokovića, drama Radmile Smiljanić prezentuje sliku iz života jednog malog mesta u Bosni kroz prikaz života u jednoj porodici, ali i odnosa prema ponudi da se izgradi vodovod, što većina stanovnika ne prihvata jer ne želi da se odrekne svojih bunara. Ta ponuda podeliće i razoriti porodicu  kojom suvereno vlada ostarela Majka, koja je protiv vodovoda, baš kao što je i nezadovoljna što joj je sin jedinac, Miloš, u kuću doveo snahu Jasminu, inoverku, u ovom slučaju – muslimanku. Drama je vešto napisana i izaziva asocijacije na najbolja scenska dela seoske tematike u književnosti našeg realizma. Na izvestan način, po načinu obrade problematike seoskoga života izaziva asocijacije na pozorišni komad „Odumiranje“ Dušana Spasojevića, koji se sa uspehom prikazuje u „Ateljeu 212“, takođe u režiji Egona Savina.
U okviru  savršeno jasnog i decentnog rediteljskog postupka Egona Savina drama „Bunar“ Radmile Smiljanić oživela je prvenstveno u izrazito kamernom okviru – izvrsna scenografija Darka Nedeljkovića – kao slika odnosa u porodici koji se regulišu strogo prema pravilima neprikosnovenog matrijarhata. Iako mladi Miloš shvata prednosti uvođenja vodovoda, računajući i na materijalne koristi ako ustupi bunar i prostor na kojem se nalazi, to mu ne dopušta majka. Generacijski jaz je uvećan i činjenicom da je Jasmina nerotkinja, zbog čega Majka, uz posredstvo seoskoga Vrača,  sinu podmeće raspuštenicu Smilju, za koju zna da je već trudna. S druge strane, Jasmina nije zadovoljna životom na selu i želi da ode u Sarajevo, tako da nagovara Miloša da pođu zajedno. Ne postigavši to, odlazi sama, a Miloš hicem iz revolvera izvršava samoubistvo.
Glumci su se sa očiglednom voljom prihvatili rešavanja dodeljenih scenskih zadataka. U tome je svakako prednjačila Radmila Živković, koja je ulogu Majke kreirala, slobodno možemo reći, na hudožestven način! Bilo je u njenoj glumi, naporedo sa podozrivošću prema svemu što se događa u kući, diskretnih izraza neprihvatanja snahe Jasmine, jasnog autoritativnog stava najstarije osobe u porodici, koja osim poštovanja iziskuje, naročito od sina, bezuslovno usvajanje svojih stavova zasnovanih na pridržavanju tradicionalnih nazora u svakodnevnom životu. Jedna vrhunska glumačka kreacija, koja je sjajnom mimikom, gestikulacijom i kretnjama, zapravo sveukupnim držanjem i ponašanjem, odavala čitavo biće ostarele žene, hrabre i sujeverne u isti mah, energične i do kraja privržene vlastitim željama da joj sin stekne naslednika i produži porodičnu lozu. Mariana Aranđelović uspela je da ulogu Jasmine ostvari sa diskretnom odbojnošću prema okolini, ali dovoljno energično u izrazu svojih želja i prohteva. Jovo Maksić kao Miloš, razapet između majke i supruge, umeo je da glumački plastično  dočara unutrašnje nemire i nezadovoljstva zbog čitave situacije u kojoj se našao. Rekli bismo, Maksić je načinio scenski podvig u traganju i iznalaženju ravnoteže u uslovima ljubavi i nerazumevanja što su ga permanentno  okruživali. Novak Bilbija kao Vrač na živopisan način oživeo je jednu karakterističnu seosku figuru. Ivana Šćepanović u ulozi Smilje klasičnim sredstvima, katkad prenaglašenim, predstavila je lik žene lakših vrlina.

PRIVID HUMANIZMA
Dve beogradske premijere koje smo prikazali paradigma su današnje repertoarske situacije. Naime, dobro je što su na domaću scenu doprli aktuelni socijalni problemi u gradu i na selu. Kako je ta tematika donedavno prilično zapostavljana, može se očekivati da će predstave naše nove socijalne drame brzo zaokupiti pažnju većeg dela pozorišne publike. Samo se po sebi razume da će od pristupa temama i problemima naše nevesele životne svakidašnjice, zatim od načina njihove dramske obrade, kao i samih scenskih izvođenja, zavisiti recepcija dela socijalne tematike u našem pozorištu. Jedno je izvesno: u stvaralačkim pristupima toj problematici ne smeju se izvitoperavati i menjati životne činjenice, bilo u smislu ulepšavanja ili zataškavanja neprijatnih istina, bilo suprotno, u smislu njihovog još crnjega prikazivanja.
Upravo dve predstave koje smo prikazali ilustruju dva principa, odnosno dva pristupa toj složenoj problematici. Smatramo da izvođenje komada „Radnici umiru pevajući“ ne može, čak i ako prihvatimo uslovnosti i svojstva lakog i zabavnog teatra svojstvene mjuziklu, prihvatiti kao pogodan dramaturški i scenski modus obrade ove tematike. No, daleko smo od isticanja bilo kakvih obrazaca i pravila – želimo da ukažemo kako prikazivanje savremene socijalne tematike obavezuje na objektivnost, ali podrazumeva i određen angažman, bez obzira na to da li su u pitanju ozbiljna drama ili kabaretski prikaz.
Razloge izostanka takvog angažmana vidimo, pre svega, u nastojanjima producenata – to su različite fondacije koje se finansiraju iz stranih izvora i žele da promovisanjem politike mira i tolerancije pripomognu procesu privatizacije i učine ga atraktivnim i privlačnim potencijalnim kupcima nekadašnje društvene imovine. Samo se po sebi razume da od takvih producenata ne možemo očekivati prikazivanje repertoara socijalnog protesta, a još manje propagiranje bilo kakvog šireg socijalnoga bunta. Iako ne beže od socijalnih tema, oni svakako nisu zainteresovani za interese radnika. Ako takvu zainteresovanost i iskazuju – to je samo privid zarad stvaranja utiska o humanizmu koji bi trebalo da karakteriše novi (stari) poredak koji se uvodi. Simptomatično je da se vodeća beogradska pozorišta retko ili nikako prihvataju prikazivanja savremenih dramskih dela socijalne tematike.

__________________

Beograd ne želi „Radničku hroniku“

Našoj savremenoj situaciji je najprikladniji pristup koji je primenio Petar Mihajlović u delu „Radnička hronika“, koje je u svojoj adaptaciji režirala Ana Đorđević u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci. Pošto je predstava – istina van konkurencije! – prikazana i na prošlogodišnjem „Sterijinom pozorju“, a uz to je i nagrađena na konkursu „Sterijinog pozorja“ za tekst, bilo je očekivano da dopre i na neku scenu u Beogradu ili u Srbiji. To se, međutim, nije dogodilo.

[/restrictedarea]