ČEDOMIR ANTIĆ: IZAZOVI PRAZNIKA ILI KO BI BRANIO DANAŠNJU SRBIJU

Čedomir Antić

Reklo bi se da je nevolja naših vlada posle 2001. godine sadržana u činjenici da su demokratiju sveli na kampanju i izborni proces. Demokratija je uvek počivala na određnom skupu vrednosti, ideologiji i tradiciji… Demokratija našeg vremena još uvek je utemeljena na državi koja je po pravilu nacionalna. Njeni koreni su u istoriji nacije ili nacijâ koje žive u državi. Da li elite jedne države zaista misle da bez negovanja vrlina – kao što su poštenje, pravednost, slobodoljublje, patriotizam – mogu da dugoročno održe demokratiju?

U jednom društvu koje je suštinski podeljeno – a izrazita većina veruje da je politika prljav i beščastan posao, dok su političari svi od reda lopovi i prevaranti – demokratija ne može imati dugoročnog uspeha. Neko punoletan i ozbiljan – u ovoj državi više puta biran na najviše položaje – možda zaista misli da pobeda na izborima ili puko parlamentarno preživljavanje daju univerzalno opravdanje praznom politikantstvu i ustanovama koje su usled zloupotreba postale puka forma.

KLIJENTI I IDENTITETSKI TEMELJ U zapisnicima sa suđenja generalu Dragoljubu Mihailoviću stoji i njegova izjava čijoj iskrenosti treba pokloniti poverenje. Mihailović između ostalog ukazuje na to da je najveća slabost Kraljevine Jugoslavije bila njena korumpiranost. Iako je Kraljevina Jugoslavija propala u svetskom i građanskom ratu, izvesno je da je mali, svakako nedovoljan broj njenih građana, bio spreman da stane u njenu odbranu. Kad je reč o elitama, njihovo držanje je najjasnije i najuverljivije objašnjenje sloma. Bivši predsednici vlada molili su kasnije komunističkog diktatora za milost i povratak a od dvestotine generala jedva da je jedan procenat propustio da ode u zarobljeništvo i nastavio sa borbom…

Šta će se dogoditi sa srpskom demokratijom ukoliko neki novi svetski polom – epilog krize ili prolog svetskog ratovanja – ugrozi našu državu? Ko će da brani naše ustanove ako plate vojske i policije postanu preniske za rizik posla a mnogobrojni partijaši – klijenti u nedostaku poslovnog prostora, zaposlenja u državnoj službi i raznih stranačkih zgoditaka propuste da stanu u odbranu demokratije?

Dan državnosti trebalo bi da bude centralni praznik, manifetsacija identitetskog temelja države. Kakva je to država u kojoj trista-četristo ekstremista (nekakvih balkanskih karikatura ruskih fašista) može da odvrati nosioce najviših dužnosti, za koje su glasali milioni građana, od učešća u proslavi dana ustanka na mestu gde je on započeo? Da nema princa Aleksandra Drugog i njemu odanih članova udruženja „Kraljevina Srbija“, verujem da bi samo policija, retki slučajni dobronamernici i razni fanatici slušali opštinare i nagrađene pesnike.

O svakom Danu državnosti slušamo sramotne tirade raznih političara i naučnika koji iznose neistine o Prvom srpskom ustanku i Karađorđu. Od poslednjeg rata na Balkanu prošlo je trinaest godina, a i dalje trpimo ratnu propagandu. Zanimljivo je da su u procesu denacifikacije Nemačke sile pobednice neprekidno pokušavale da u kratkovekim tradicijama iz 19. i 20. veka pronađu istorijsko uporište za mlade demokratske ustanove. Već 1948. slavljena je stogodišnjica Proleća naroda. U idejama koje su tada formulisane – a jedna od njih je ujedinjenje Nemaca – saveznici nisu tražili korene nacizma.

POREKLO NAPADA NA TRADICIJE Iako je krajnje netačno i nečasno porediti Miloševićevu Srbiju sa Hitlerovom Nemačkom, izvesno je da je odnos prema prvoj znatno gori. Zato slušamo izmišljotine o genocidnosti Prvog srpskog ustanka, dok ovde već stotinak godina niko ne posmatra zverstva turskih trupa izvan vremenog konteksta. Slično je i sa tvrdnjom o navodnoj glorifikaciji ličnosti Karađorđa Petrovića u savremenoj srpskoj javnosti. Pored postojanja dve naučne biografije, koje su njegovu ličnost predstavile uravnoteženo i strogo na osnovu raznorodnih izvora, trebalo bi reći da tokom proteklih dvestotine godina predstava ličnosti vođe srpskog ustanka svakako nije bila ni nedodirljiva ni neprikosnovena.

U 19. veku bila je na udaru dinastičke propagande vladajućih Obrenovića. Između dva rata teško da je bilo nacionalizma u Jugoslaviji koji se nije podsmehnuo „seljačkim srpskim kraljevima“ i, mada su komunističke vlasti 1804. godinu stavile na svoj grb, to je za njih bila „narodna revolucija“ (kao da postoje revolucije u kojima učestvuje neko drugi), čije su vođe bile manje značajne i kasnijim razvojem događaja prokažene.

Napadi na srpske tradicije i Dan državnosti potiču od susednih nacionalizama koji traže ili promenu ratnog ishoda ili opravdanje za sopstveni državni neuspeh. Problem je što se ponovo pokazalo da prvi ljudi Srbije ne vide šire tradicije od svojih iskustava niti većih ideala od sopstvenih potreba.

Izvor: http://www.napredniklub.org/ , http://www.standard.rs