Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Ima amerikanaca koji, tako izgleda, jednostavno žude za lovorovim vencem Aleksandra Velikog i Julija Cezara. Ima i takvih građana SAD koji imperijalne ambicije podvode pod „naučnu bazu“. Pa šta? U stvari je zaista uvredljivo! Grci osvojili pola antičkog sveta, Rimljani – još i više. Englezi francuzi, nemci, španci, rusi… zamalo su i poljaci postali imperijalna nacija – samo da nisu polomili zube u Moskoviji. Pa što bi amerikanci bili lošiji? Istina, u naše vreme status imperije nekako ne ide zajedno sa imidžom brane demokratije, ali će se uvek naći neko ko će „mešati žabe i babe“ da bi se dobila bodljikava žica preko čitave zemljine kugle. Uostalom – to anglosaksoncima baš i ne bi bilo prvi put.[1]
Na primer, britanski lord Akton, koji je živeo u 19. veku, istoričar i političar, autor poznatog aforizma „Vlast kvari ljude, a apsolutna vlasti ih kvari apsolutno“, poznat je i po nekim drugim interesantnim izjavama. Nekim amerikancima se jako dopalo ovo: „Sloboda – to nije mogućnost da radimo šta god poželimo, to je pravo da uradimo ono, što treba“ (“Liberty is not the power of doing what we like, but the right to do what we ought”) [2].
Taj aforizam se jako dopao onim građanima SAD koji smatraju da Sjedinjene Države treba da odbace koketiranje i da pravo u lice izjave: cilj američke spoljne politike predstavlja stvaranje imperije. A kao što se zna – imperijalni centar ne može da se pravi liberalan. I zato SAD „imaju pravo“ da u inostranstvu rade šta god Vašingtonu padne na pamet – jer to je prava misija Amerike – da prekraja svet.
Da ne bi samo pričao autor je spreman da navede citat koji mada je poduži, ipak jako dobro odgovara rečenom: „…naslednost američke politike određuju dve stvari… Prvo – ubeđenost da Amerika sme da koristi silu prema drugim državama. Drugo – ubeđenost da Amerika treba da igra posebnu ulogu u svetu. …Amerika ne može da bude obična nacija – zato što je težnja za promenom svetskog poretka na izvestan način postavljena u naš DNK. Ekspanzionizam, grubost, sklonost ka mešanju u tuđe stvari i težnja ka hegemoniji ne predstavljaju izvrtanje američkog nacionalnog karaktera. Oni su, u stvari, njegove glavne osobine“.
To je rekao čovek koji zna, koji nije samo jednom uvršten u „Top-100 globalnih mislilaca“ po verziji američkog žurnala Foreign Policy. To je član Saveta direktora Fonda „Nasleđe“, Robert Kagan, bivši spičrajter jednog državnog sekretara SAD i višegodišnji savetnik uticajnog senatora Džona Makkejna. Citat je uzet iz njegovog intervjua koji je objavljen u poljskom informativnom žurnalu Dzienniku januaru 2008. godine, ali iz nekog nepoznatog razloga sa naslovom „Rusija i Kina prete svetu“[3], mada pozivanje R.Kagana na genetske osobine amerikanaca pre ukazuje na drugu stranu, koja svojom sklonošću za nasiljem i težnji za hegemonijom preti čitavom svetu.
Bez obzira na to, obzirom da se reč „imperija“ u tom intervjuu nije direktno začula, postoji razlog da se ličnosti Roberta Kagana vratimo malo docnije. A za sada da se okrenemo naučnim težnjama drugog predstavnika američkog naučnog društva, odnosno profesora univerziteta u Oklahomi, Džeja Rufusa Firsa (J. Rufus Fears). U decembru 2005. godine Fond „Nasleđe“, poznat po privrženosti „američkim vrednostima“ pozvao je tog, kako su ga preporučili, stručnjaka za „istoriju slobode“ da održi predavanje na temu „Lekcije Rimske imperije za savremenu Ameriku“. Evo šta je taj svetionik nauke ispričao.
Prema Firsovom mišljenju sadašnje Sjedinjene Države i Rimska imperija iz drugog veka nove ere, koja je davno prešla u nepostojanje – obe imaju istu osobinu: za svoje vreme obe predstavljaju apsolutne superdržave u granicama sveta za koji se tada znalo, koje dominiraju u vojnoj, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj oblasti. „Naravno – precizira poznavalac antike – mi nikada nećemo dati svetu Betovena ili Baha, Getea ili Šekspira… ali naša muzika, naši MekDonaldsi, naša mas-kultura se proširila po čitavoj zemljinoj kugli. Pogledajte teroristu: pošto uhvati nekog taoca on će istovremeno da žvaće neki snikers, da nosi nalepnice sa Mikijem Mausom, da sluša groznu muziku i kada se sve završi da mašta o MekDonaldsu. Eto kako naša kultura vlada svetom!“
Teško da se ne možemo složiti sa takvom ocenom američkog doprinosa svetskoj civilizaciji. Nema razloga za negiranje spiska, koji je D.R.Firs predložio u svom predavanju, zbog čega je svaka imperija u principu dobra. Između ostalog on nabraja: jedinstvena teritorija bez granica i carina uz zajednički carinski sistem, jedinstveno slobodno tržište, jedinstvena valuta, jedan zakon; kvalifikovaniji, ako se uporedi sa lokalnim, imperijalni menadžment; socijalni lift za došljake sa periferije, koji radi; zajednička – imperijalna religija uz očuvanje „varvarskih“ kultova; očuvanje raznolikosti lokalnih kultura uz dominaciju kulture imperijalne nacije. Ali najvažnije je – bezbednost. Zato što je narodima svojstveno da ratuju jedan sa drugim. A kada postoji jak imperijalni centar on brzo osvešćuje lokalne kneziće, jer u pitanjima rata i mira samo on ima pravo da odlučuje ko će živeti, a ko umreti i u ime čega će umreti.
Iz navedenih pouka američki profesor je napravio zaključak da su SAD dužne da na sebe preuzmu svu težinu nošenja nove imperije, kako bi druge narode oslobodile od njihovih ne tako efikasnih vođa, koje bi bile zamenjene onima koje postavlja imperijalni centar; da druge zemlje treba da se izbave od nedostataka ekonomije koju ograničavaju nacionalni okviri; da ih sačuvaju međunarodnih oružanih konflikta i ostalih užasa suverenog postojanja. Stručnjak za „istoriju slobode“ (pa takve su specifičnosti američkog načina mišljenja) ne vidi ništa loše u tome, što je „sloboda naroda gušena od strane rimske vlasti… ali su mnogi smatrali da je to baš dobro“ jer nezavisnost nacionalnih država „nije donosila ništa osim ratova i nereda“.Prema mišljenju Firsa „od politike na Bliskom Istoku do raznolikosti kultura u sopstvenom domu Rimska imperija drži predavanje koje je vreme isprobalo, kako da se spojem slobode i imperije ustanove mir i blagostanje u čitavom svetu“.
„Očevi-osnivači (SAD), – ubeđen je profesor, su se nadali da ćemo mi, u Americi, videti te dobročinitelje antičkog Rima i oni su znali da će sa takvim ustavom Sjedinjene Države dorasti do imperije. Oni su već govorili o rastućoj imperiji Americi“.
I to je stvarno tako. Koautor američkog ustava i prvi ministar finansija SAD Aleksandar Hamilton je, na primer, pisao da, pošto su se oslobodile uticaja Evrope i ojačale, dok evropljani ratuju između sebe Sjedinjene Države mogu da postanu transatlanska dominanta i da diktiraju Evropi svoje uslove.[5]
O globalnoj američkoj imperiji on tada naravno nije maštao zato što je još bilo daleko do atomskog oružja, krilatih raketa i nosača aviona. Ali je očigledno „opšte viđenje“ uloge SAD koju su poželeli „oci-osnivači“. Prvi svetski rat, posle njega Drugi, u čije su razvijanje anglosaksonci dali svoj doprinos kako bi udarili čelo o čelo Nemačku i SSSR, a zatim i pobeda u hladnom ratu, su tu šansu amerikancima i omogućili.
Međutim, dr. Firs upozorava da američka imperija ne mora da bude dugog veka ukoliko ne uzme u obzir sledeće. Rimsko carstvo je palo zato što „nije uspelo da reši dva izuzetno važna pitanja spoljne politike: Bliski Istok i Centralnu Evropu.“ Rimljani u svoje vreme nisu potčinili Persiju i nisu u potpunosti integrisali germanska plemena. Čim se Rim opustio u uslovima nastalog „mira i blagostanja“ persijanci su napali sa istoka, a germani i arapi koji su se ujedinili u međuplemenske saveze – sa severa i juga. Zato američka imperija mora da bude globalna. Ni jedan ugao na svetu gde može da se pojavi neka snaga, sposobna da joj se suprotstavi, ne treba da bude ostavljena bez pažnje i ni u kom slučaju ne sme se pristajati na deobu sveta po uticajnoj sferi, jer se tako dozvoljava bilo kojoj naciji da sačuva nezavisnost. Iz čega proizlazi da Amerika, ukoliko je već odlučila da bude imperija, mora da dovede do kraja posao koje je započet na Bliskom Istoku, između ostalog i – rešavanjem iranskog pitanja. Osim toga, Vašington treba da se čuva regionalnih saveza ukoliko u njima američko prisustvo ne dominira, posebno u Evropi, a tim pre onih u kojima može da učestvuje „varvarska“ Rusija.
Poznavalac antike je iz rimskog iskustva izvukao još pet pouka.
Prvo, slobodne nacije, pogotovo one sa liberalnom demokratijom, kao što su starogrčke, teško nalaze zajednički jezik i sklone su konfliktima, i zato, ako one već hoće da prekinu ratovanja, jedino rešenje za njih ostaje pripajanje imperiji. Mir i procvat liberalne demokratije dobijaju samo ukoliko se potčine sveobuhvatajućoj imperijalnoj vladavini. Savremeni svet ne treba da se boji te reči, jer latinski termin imperium„može da se koristi i kao „dobro upravljanje“.
Drugo, amerikanci, smatra D.R.Firs, moraju da budu svesni da je „institucije slobode vrlo teško preneti… u druge delove sveta“. Rimljani su, na primer, usvojili da „sloboda nije univerzalna vrednost“ i da ljudi „više cene bezbednost“ koju donosi imperija, zbog čega su spremni da odbiju „grandioznu odgovornost samoupravljanja“.
Treće, i to je po njegovom mišljenju posebno važno uzimati u obzir – da bi postali imperija rimljani su bili prinuđeni da sami odbiju demokratiju i da se pomire sa vojnom diktaturom cezara, zato što se svetom ne može upravljati na osnovu zakona koji su pravljeni za demokratske države. Istina, Firs se toliko zapetljao u sopstvenim rečima da je, odgovarajući na pitanja iz sale sam ispravio tu tezu izjavivši da SAD „mogu da uđu u imperijalne godine kao slobodna republika i da podrže tu slobodnu republiku“.
Četvrto, Firs smatra da amerikanci treba da shvate da „pošto su postali naddržava više ne mogu da idu nazad“ jer su SAD u svojoj okolini već izazvale previše mržnje. I zato „putem prema imperiji mora da se ide do kraja, baš kao što su to učinili rimljani.“
I najzad – peto – treba pamtiti da ništa nije večito, pa ni imperije.Ali američka imperija može iza sebe da ostavi, baš kao i Rim, najvažnije – „nasleđe svog zakona i nasleđe svoje duhovnosti“ – koje će da koristi buduće čovečanstvo. Vrlo je dirljivo i zvuči obećavajuće, posebno ako se setimo američkih „grubosti, sklonosti ka mešanju u tuđa posla i težnje hegemoniji“, o kojima je govorio Robert Kagan, kao i prihvatanje snikersa i MekDonaldsa kao uloga SAD u svetsku kulturu, što je pomenuo lično autor koncepcije izgradnje američke imperije.
Čitalac će možda da pomisli: „svašta se može naći u glavama – recimo slovenskih kolega oklahomskog profesora, ako oni čitavog života okapavaju nad knjigama Fukikida i Flavijusa? Ne poričem. Mada – ima nekoliko pitanja.
Na primer – ovo: da li je stvarno Fond „Nasleđe“ toliko uticajan da je sposoban da američku elitu na vlasti zanese Firsovim idejama?
Aleksandar Levčenko
_____________________________________________________________________
[1] Ovde i dalje pod aglosaksoncima autor misli, naravno, na vladajuću elitu SAD i Velike Britanije, a ne na američku i britansku naciju perse.
[3] Robert Kagan, Rosja i Chiny zagraїaj№ njwiatu // http://wiadomosci.dziennik.pl/wydarzenia/artykuly/68573,rosja-i-chiny-zagrazaja-swiatu.html
[4] The Lessons of the Roman Empire for America Today http://www.heritage.org/research/lecture/the-lessons-of-the-roman-empire-for-america-today
[5] http://www.heritage.org/research/reports/2010/10/americas-founders-and-the-principles-of-foreign-policy-sovereign-independencecoreftn
O američkom imperijalizmu su napisane desetine knjiga i stotine članaka ali, kako je 2002. godine konstatovao Endrju Basević, autor istraživanja „Američka imperija: stvarnost i posledice diplomatije SAD“-„više se ne radi o tome da li Sjedinjene Države treba da postanu imperijalna snaga, već kakva imperija oni treba da budu“.[1] I u tom svetlu predavanje D.R.Firsa i intervju R.Kagana su izuzetno interesantni. Ako je jedan od njih ocrtao konture „idealne imperije“ prema kopijama planova Rima iz 2. veka nove ere, drugi nije smatrao za potrebno čak ni da reda radi pomene „civilizatorsku“ ulogu SAD koje su, ako bismo se šalili, svetu donele slobodu i procvat. Kagan je direktno izjavio da, bez obzira da li u Beloj kući kolo vode demokrate ili republikanci, „ni jedan kandidat ne kaže da mi nećemo koristiti silu ili nećemo da svet menjamo po uzoru na naš lik i obraz“ (intervju je objavljen u godini predsedničkih izbora).
Profesor istorije starog veka Džej Rufus Firs nije preterano poznat u krugovima politikologa. Zato je interes, koji su mu 2005. godine ukazali predstavnici fonda „Nasleđe“ trebalo mnoge da upozori ukoliko se taj interes bude još više širio. Zato što navedeni fond zauzima posebno mesto među sličnim američkim institucijama, a i ne bi ga uzalud „Njujork tajms“ nazvao „Partenon u megalopolisu konzervatizma“.
Da počnemo od toga, da je gazda tog fonda – Margaret Tačer, lider britanskih konzervativaca i premijer Velike Britanije u periodu 1979. – 1990. Ona je 2005. godine izabrala baš taj fond da bi preko njega formirala „Centar Margaret Tačer za slobodu“(Margaret Thatcher Center fo rFreedom). Njegova specijalnost je „učvršćivanje američko-britanskih specijalnih odnosa i liderstva SAD i Velike Britanije preko šireg, transatlanskog savezništva“[2]. Uostalom, sudeći po preplitanju porodičnih veza i poslovnih interesa američke i engleske elite na vlasti, njih baš i ne treba nešto posebno jačati. Jer,kako je autoru u privatnom razgovoru ispričao britanski diplomata, Britanska imperija nastavlja svoje postojanje prikrivena različitim velovima, a Sjedinjene Države predstavljaju njenu udarnu snagu u delu koji se odnosi na širenje snage Imperije preko cele zemaljske kugle.
Ne treba se čuditi što eksperti – reklo bi se – po poreklu britanskog Centra, bez obzira na to osnovnu ćeliju projekta Fonda „Nasleđe“ formiraju pod nazivom „Američko vođstvo“. A u tome je najbolje obrazloženje projekta. Ono glasi ovako: „Sloboda i bezbednost amerikanaca zavise od američkog globalnog vođstva – ukoliko ne bude američkog vođstva svet će postati opasniji…“[3]Ispada da će čovečanstvo da se oseća bezbednije samo ukoliko kod amerikanaca sve bude „da poližeš prste“. Inače – teško svetu! Tako da, da se ne bi tako nešto dogodilo, svet treba da prihvati liderstvo SAD kao neophodno i neizbežno. Inače amerikanci u svetu neće da se osećaju baš udobno.
Biserčić u Fondu „Nasleđe“ predstavlja spisak onoga što, po mišljenju njegovog rukovodstva, smeta američkom globalnom vođstvu. Na primer, prva tačka ciljeva Fonda izgleda ovako: „… da se zaštiti vodeća uloga Amerike u svetu od rušilačkih postupaka terorista, od zemalja koje se ne kontrolišu, konkurentskih snaga, antiameričkih političkih pokreta i slabih saveznika“.
Postavlja se pitanje: da li postoji nešto, što Americi ne bi smetalo? Čak joj i saveznici, ako su slabi, preprečuju put!
Treća tačka je: „Izrada strategije za pobedu u globalnom ratu ideja za slobodu i bezbednost“. Pa objašnjava: „kao što je Fond „Nasleđe“ pomogao da se naprave strategija i planovi za pobedu u hladnom ratu, tako on može i treba da napravi to isto, kako bi pomogao Americi da pobedi u globalnom ratu ideja za slobodu i bezbednost“.
Neko bi još mogao i da posumnja: zar je moguće da je „strategije“ i „planove“ fonda naručilo američko rukovodstvo? Očigledno – jeste, ako se pogleda ko se bavi izradom tih strategija i kome se one predaju.
Na primer, već pominjani član Saveta direktora Fonda „Nasleđe“ Robert Kagan je istovremeno i stariji saradnik Centra SAD i Evrope Instituta Brukings (The Center on the United States and Europe, Brookings Institution). Taj Centar, kako je objašnjeno na njegovom sajtu, „… pomaže dijalog na visokom nivou između SAD i Velike Britanije… … nudi nezavisna istraživanja i preporuke američkim i britanskim zvaničnim licima i političarima“[4].
Kao što vidimo –nije Centar Margaret Tačer jedini koji u SAD radi paralelno i za Belu kuću u Vašingtonu, i za kuću na Dauning-stritu 10, u Londonu. A ako protrčimo po sajtovima drugih analitičkih centara i univerziteta, ubedićemo se da se „specijalni odnosi“ SAD i Velike Britanije nalaze u zoni povećane pažnje američke „naučne misli“.
Persona R.Kagana je interesantna i zbog nekih drugih finesa. Na primer, zato što je u vreme studiranja na Jejlskom univerzitetu on postao član tajnog studentskog bratstva „Lobanja i kosti“ (Skull& Bones). Bratstvo nije bilo tajno zato što o njemu niko ne zna ništa, već zato što je to organizacija „masonskog tipa“ koja ima priličan staž (formirana je 1832. godine). Članovi tog društva su između sebe zauvek vezani zakletvom i često zauzimaju najvažnije položaje u američkom establišmentu, pomažu se međusobno u vrtoglavom penjanju u karijeri u politici i drugim oblastima. Kao po pravilu, u bratstvo se primaju predstavnici najbogatijih porodica i političkih dinastija SAD. Njegov član je bio predsednik Džordž Buš-stariji, a posle dvadeset godina i njegov sin Džordž Buš-mlađi, kao i mnogi službenici njihovih administracija na najvišim položajima.
Kako je u tu elitu dospeo predstavnik „srednje klase“ Kagan – nije jasno. Treba da se primeti da je Jejlski univerzitet, koji je dao toliko uticajnih „zaštitnika demokratije“, kao univerzitet svo vreme ostao naučna institucija u koji žene, na primer, sve do 1969. g. nisu imale pristup. Još je stroži bio izbor u bratstvo. Prva žena u njemu je u tu organizaciju primljena tek 1991. godine, pa i ona posle ogromnog skandala, koji zamalo nije podelio tajno društvo na „konzervatiste“ i „obnovljivače“. Jevreje, a Kagan je to po poreklu, zbog nečeg su u početku pozivali vrlo retko. Po kom kriterijumu su birani – takođe nije jasno.
Istina, u otkrićima jednog amerikanca postoji nagoveštaj, ukoliko se pažljivo pogleda simbol tog društva – crtež lobanje i ukrštene kosti, a ispod njih cifra 322“. Ako se „trojka“ ne dira, a „dvojke“ okrenu za 180 stepeni udesno – slika dobija pravi homoseksualni kontekst. Još od osnivanja ovo tajno bratstvo optužuju za sodomiju koja je, kao, bila deo njegovih rituala. Istina, ništa ne može sa sigurnošću da se tvrdi. Ali postoje i pristojnije varijante za objašnjenje tih cifara. Osim toga, u društvo su često pozivani mladi ljudi koji su postizali vrlo visoke rezultate u sportu i koji su pokazivali karakterne osobine – kao sklonost ka liderstvu i osećanje moralne nadmoći.
Moguće je da je upravo zbog ovog poslednjeg Robert Kagan, pošto je završio univerzitet, postao politički savetnik kongresmena-republikanca Džeka Kempa, nekada poznatog fudbalera, i usput – člana masonske lože br. 625 iz Njujorka, koji je imao 33. stepen masona Škotskog obreda.[5] S obzirom da je bio zaštitnik „tradicionalnih američkih vrednosti“ Kemp, istina, nije imao osobinu, karakterističnu za republikance, – zaštita prava homoseksualaca[6], ali mu to nije smetalo da docnije postane ministar u administaciji Džordža Buša-starijeg i da dva puta učestvuje u predsedničkoj trci.
Kagan je za to vreme radio u Departmanu za planiranje politike u Spoljnotrgovinskoj instituciji SAD, bio je i spičrajter državnog sekretara Džordža Šulca, trinaest godina je radio u Karnegijevom fondu, a 2008. godine je bio stariji savetnik za spoljnu politiku predsedničkog kandidata iz republikanske partije, senatora-jastreba, Džona Makkejna.
Karakterišući ovog politikologa autori jednog članka o njemu[7] su, konkretno, konstatovali da Kagan mašta o „povratku klasičnog imperijalizma“ i „govori o vraćanju na situaciju sa kraja 19. veka – na period „velike trke“ za kolonijalnu deobu i pripremu Prvog svetskog rata… Atlantisti se nadaju da će da se vrate jedinstvu SAD i Evrope iz vremena hladnog rata“, za šta je neophodna „ozbiljna eskalacija strategije zategnutosti“. Kagan, po mišljenju tih istraživača, „vraća ideologiju imperijalizma Kiplinga i Rodsa … pod licemernom maskom suprotstavljenosti „demokratije“ i „autokratije“ umesto kiplingovog „belog čoveka“ i „divljaka““. Zato je Robert Kagan vrlo zabrinut zbog preporoda Rusije i u svoje je vreme prekorevao Buša i Čejnija zbog toga što su „dozvolili Putinu da učvrsti rusku državnost i skrati direktne poluge zapadne uprave Rusijom“.
Kagana takođe odlično karakteriše i to, da je 1997. godine on postao koosnivač „Projekta za novi američki vek“ (ProjectfortheNewAmericanCentury), da je član Saveta za međunarodne odnose i Američkog komiteta za mir u Čečeniji. Ne tako davno R.Kagan je postao direktor nevladine organizacije „Spoljnopolitička inicijativa“ (TheForeignPolicyInitiative- FPI), koja okuplja bivše najviše vladine činovnike, diplomate i vojna lica. Za glavne neprijatelje Amerike članovi FPI, bez imalo okolišenja, smatraju Rusiju i Kinu, a ne „međunarodni terorizam“, Iran i ostalo, čime ostali američki thinktanksobično prikrivaju svoje prave ciljeve.
Kako direktorat FPI prilazi rusko-američkim odnosima jasno je prikazano 7. decembra 2011. godine u preporukama predsedniku Baraku Obami o tome kako da se ponaša prema Rusiji u svetlu prethodnih parlamentarnih i predsedničkih izbora u toj zemlji. Te se preporuke svode na tri tačke u istom paketu: „napredovanje protivraketne odbrane SAD – NATO …pomoć saveznicima SAD u Centralnoj Evropi“ (u koje su autori zbog nečega svrstali i Gruziju), kao i „…napredovanje u Rusiji ljudskih prava i građanskog društva“[8]. Što se tiče poslednje tačke, simbolična je poruka „Spoljnopolitičke inicijative“ američkim zakonodavcima da požure sa slanjem Majkla Makfola, novog ambasadora SAD, u Moskvu kako bi on uspeo da što više proširi svoj rad pred predsedničke izbore u Ruskoj Federaciji.
Uticaj Roberta Kagana se pojačava podrškom od strane „porodičnog klana“. Njegova žena, Viktorija Nuland, od 2011. predstavlja spikera Stejtdepartmana, a pre toga je bila savetnik potpredsednika Ričarda Čejnija za Irak, Avganistan, Liban i Veliki Bliski Istok, kao i ambasador SAD u NATO-u.
Brat Roberta Kagana, Frederik, je analitičar u Američkom institutu za preduzimaštvo (AmericanEnterpriseInstitute),ranije je predavao „strategiju revolucija“ u Vest-Pointu i borio se za intervenciju SAD u Iraku. Njegova žena, Kimberli, je predsednik Instituta za istraživanje rata (InstitutefortheStudyofWar).I ona je ranije predavala u Vest-Pointu, na Jejlskom i drugim univerzitetima. 2010. godina je na Harvardu bila urednik izdanja sa vrlo jasnim nazivom „Imperijalni trenutak“ (TheImperialMoment). Nekoliko godina je radila u grupi konsultanata pri štabu komandanta američkih jedinica u Avganistanu.
Eto tako se dobija ono što se zove „porodični posao“. A u Fondu „Nasleđe“ su, osim Kagana, i druge osobe, dobro poznate na postsovjetskom prostoru. Na primer: Ariel Koen, Fiona Hil,…
Koen je analitičar Fonda „Nasleđe“ i londonskog Međunarodnog instituta za strateška istraživanja. Stručnjak za Rusiju, Evroaziju i Bliski Istok, član Saveta za međunarodne odnose, konsultant Bele kuće i Kongresa. Njegovi pogledi i sklonosti za provociranje se mogu ilustrovati nazivima njegovih članaka i citatima iz izjava. Na primer: „Kremalj je u dubokoj krizi i nije isključeno da će, kako bi se pažnja prebacila na nešto drugo, početi rat, na primer na Krimu“ (2009.), „SAD ne smeju da dopuste da se ponovo stvori Evroazijska imperija“ (2011.), „Pretvaranje Rusije u svetsku ekonomsku državu je izazov Obaminoj administraciji“ (2009.godina) i tome slično.
Fiona Hil, građanin Velike Britanije, ali stanovnik SAD, sada je direktor Centra SAD i Evrope na Institutu Brukings (načelnik Robertu Kaganu), a pre toga je bila rukovodilac sekcije za Rusiju i Evroaziju u Nacionalnom obaveštajnom savetu (National Intelligence Council’s- NIC). Specijalnost NIC-a je da koordiniše rad kompletnog američkog obaveštajnog društva, da poziva na analitički rad najjače univerzitete i istraživačke centre, a takođe da razrađuje direktive za obaveštajno korišćenje nevladinih organizacija koje u interesu Vašingtona rade u drugim zemljama.
U periodu „špijunske karijere“ F.Hil je bila zadužena za pripremu dva izvanredna analitička izveštaja: „Alternativni scenariji budućnosti Rusije do 2017. godine“ i „Strategija SAD na Kavkazu i u Crnomorsko-Kaspijskom regionu“. Oba svedoče o njenoj izuzetnoj pristrasnosti još odavno, kao „obrazovane“ za takve probleme, za koje bi se reklo da imaju među sobom baš malo veze, kakvi su „demokratija u Rusiji“ i energenti Kavkaza i Centralne Azije“.
Tri scenarija za „budućnost Rusije“ počinju od najdobronamernijeg sa gledišta Sjedinjenih Država: od dolaska na vlast u Ruskoj Federaciji „liberalnih internacionalaca“, kod kojih su za glavne figure američki eksperti u tom periodu smatrali B. Njemcova, G.Javlinskog, M.Hodorkovskog i G.Kasparova.[9]
Konstatujući da je verovatnoća njihove pobede u Rusiji u okviru ustava vrlo mala, oni koji su pravili izveštaj nisu isključili ni mogućnost da u nekoj daljoj perspektivi na vlast dođu „liberalni internacionalisti“ kao rezultat „revolucije u boji“. Na primer, ako građani Ruske Federacije počnu da osećaju ekonomske teškoće zbog pada cena ruskih energenata, kada Evropa smanji njihovu potrošnju zbog neke ekonomske krize, ili kada nafta i gas sa Kavkaza i Centralne Azije poteku ka Evropi preko Gruzije i Turske – kao alternativa za ruske isporuke.
Kao osobinu shvatanja sveta Fione Hil može da se smatra i to, da je 2003. godine, (obzirom da je i ona, kao i Kagan, član Američkog komiteta za mir u Čečeniji), smatrala da islamisti iz Čečenije predstavljaju „borce za slobodu“, i negirala njihovo učešće u „međunarodnom terorizmu“. Upravo je F.Hil u toku zasedanja Kongresa ubedila američke zakonodavce da je nesvrsishodno da se u spisak terorističkih organizacija unese i Hizb-ut-Tahrir[10]. Tako je američkoj obaveštajnoj službi ona dala mogućnost da sa tom islamskom organizacijom uspostavi tajne kontakte, i tako izbegne probleme sa američkim zakonima. Nisu prošle ni dve godine od tada, a teroristi Hizb-ut-Tahrira su punom snagom pravili akcije u Ferganskoj dolini, podržavajući pokušaj islamista da preuzmu vlast u Uzbekistanu. A sada Fiona Hil gaji novu nadu, pitajući: „Da li je „arapsko proleće“ stiglo do „ruske zime?“[11]
Može se imenovati još mnogo američkih i britanskih eksperata koji rade na stvaranju „pojasa zategnutosti“ od Gibraltara do Pacifika, ali će to biti samo još jedna potvrda činjenice da u SAD ima ko da gura imperijalne ideje Džeja Rufusa Firsa. Važno je da razmotrimo znake iz kojih vidimo da SAD već deluju u okviru koncepcije povratka na „klasični imperijalizam“, pošto su se razočarali u imperijalizam sa prefiksom „neo-„ i da pokušamo da razmislimo o načinu na koji bi Istočni Sloveni mogli da se suprotstave stvaranju anglosaksonske globalne imperije.
(Nastavlja se…)
[1] The Lessons of the Roman Empire for America Today http://www.heritage.org/research/lecture/the-lessons-of-the-roman-empire-for-america-today
[2] Robert Kagan, Rosja i Chiny zagraїaj№ njwiatu // http://wiadomosci.dziennik.pl/wydarzenia/artykuly/68573,rosja-i-chiny-zagrazaja-swiatu.html
[3] Andrew J. Bacevich, Sr, American Empire: The Realities and Consequences of US Diplomacy (2002)// http://www.foreignaffairs.com/articles/58312/walter-russell-mead/american-empire-the-realities-and-consequences-of-us-diplomacy
[8] “In His Own Words: Jack Kemp and the Issues”. The New York Times. The New York Times Company. 1996-08-11.
Nista novo nisu rekli. Samo danas tesko da mogu takve imperije dugo da traju. Vec im je isteklo 60.godina.Mi Srbi odlicno znamo sta je PAX AMERICANA. Moj vam je savet, cuvajte se “varvara”.
… zapravo, krunu Antihrista – i naveliko rade na tome ?!
Proći će isto kao i Rimsko carstvo -ponor sledi na kraju takvog
puta. SRETAN PUT DO PONORA , GOSPODO ANGLOSAKSONCI.