Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše: Dr. Toni Naunovski
Makedonske stranke na vlasti, kao i veći deo onih u opoziciji, ostaviće nas bez svoje države, bez sopstvenog dela zemlje na kojoj smo rođeni. Zavet naših heroja biće sramno izneveren, a našim pokoljenjima nećemo ostaviti njihovu državu u koju će se slobodno razvijati i nju dalje uzdizati
Ozbiljna predupređenja koji se u kontinuitetu prezentiraju od strane malog broja samosvesnih Makedonaca o samouništivačkim politikama Makedonskih političkih partija, uprkos elementarnoj logici, ne rezultiraju sa makar i minimalnom pomeranjem orijentacija i tendencija političkog realiteta. Bezuspešni su pokušaji na temelju dubinske analize postaviti sve pogubne perspektive i anticipirati događaje koji sve dublje uništavaju Makedoniju kao državu. Najnovije, ali nažalost ne i poslednje nacionalno ponižavanje Makedonaca, govori u prilog finalnom dokazu da Makedonci verovatno, i nažalost, pripadaju narodima koji nema kapaciteta za samoodržavanje, za svoju nacionalnu državu. Iako su formalni egzekutor političke partije, odsustvo masovne reakcije i bilo kakvog oblika organizovanog protesta protiv svakodnevnih akcija ponižavanja svega što poseduje znak Makedonskog nacionalnog identiteta, jasno pokazuje slabost ovog naroda, i slabost nacionalnog duha.
Nedostatak logičnih i racionalnih reakcija na anti-makedonske politike koji nam se dvadesetak godina permanentno dešavaju, nije pokazatelj nekakvog apstraktnog demokratskog diskursa, nego baš suprotno tome. Sve bi se to moglo pre da svrsta u realni dokaz o sve intenzivnijem raspadu Makedonske nacionalne svesti. Isto tako, ćutanje Makedonaca, to je barem već potpuno jasno, ojačava plan i strategiju predstavnika albanske manjine o etapnoj destrukciji Ustava Makedonije, ovakva kakva je danas u 2012 godini, i same makedonske države. Ovoga puta, za razliku od kobne 2001 godine, uništavanje će biti kompletno, do poslednjeg fundamenta makedonske državnosti, sna hiljade generacije Makedonaca.
Postoji toliko nacionalnih poraza Makedonaca da je teško u jednom tekstu i pobrojati, ali evo ja ću navesti bar neke značajnije. Jedan od najnovijih nacionalnih poraza Makedonaca je poništavanje takozvanih „Haških slučajeva“ odnosno amnestija vojnih zločinaca iz perioda sukoba terorista ONA (“Oslobodilačka nacionalna armija”, u stvari UČK) 2001 godine. Drugi ozbiljan nacionalni poraz predstavljaju mnoge promene zakona sa čime se praktično menja i osnove postojećeg Ustava. One idu do te mere, da je teško i pomisliti šta još može, ili šta još nije moguće da nam se desi, nešto toliko strašno, da bi naše makedonske političke partije reagovale. Sve ove promene zakona u stvari predstavljaju jedinu po jednu etapu puta, odnosno misije i plana albanske manjine i njihovih političkih partija, ka stvaranju Velike Albanije na ovim našim Makedonskim prostorima. Otvorene i arogantne najave o budućim zahtevima iz spiska koji ga dostavljavaju njihovom „koalicionom partneru“ (VMRO-DPMNE) – sledeći popis preko koga falsifikatom brojnosti populacije postaće iznad 30 procenata ukupne populacije, arogantne najave o izgradnji nekakve burmali-džamije u centru glavnog grada suverene R. Makedonije uz ostala nacionalna obeležja.
Posebno arogantan zahtev „koalicionom partneru“ predstavlja zahtev za vojnim penzijama terorista ONA – UČK. Zatim su tu zahtevi da se uvede Badenterov princip u sudskom sistemu, pojačavanju pritiska da se promeni ime Makedonije pa i samog Makedonskog naroda. Da se uvede potpuna dvojezičnost na nivou cele države, etnički princip pri raspodeli državnog budžeta itd. Svi ti zahtevi idu bezobrazno i bez mrvice respekta prema Makedoncima, našim nacionalnim potrebama i interesima, su pravi pokazatelj budućnosti Makedonije (ako je uopšte i ima na ovom deliću planete).
Verifikovani politički oportunizam Makedonskih političkih partija, u kombinaciji sa kolektivnom indiferencijom Makedonaca, sasvim izvesno će dovesti do potpunog kraha jedva prisutnih (nakon prokletog ohridskom okvirnog dogovora, početak kraja Makedonije ) nacionalnih, Makedonskih dimenzija Ustava. Konsekventno, kolektivna agonija Makedonaca trajaće još dugo vremena, pa će se tek onda intenzivirati. Ironija istorije, za koju G.V.F. Hegel kaže da je u jednom aspektu i razvoj nacionalnog duha jake nacije, je utoliko veća šta nam se celokupna ova tragedija dešava u nezavisnoj, suverenoj državi, i u trenucima kad živimo san mnogih naših predaka koji su herojski poginuli za ideal – nacionalne države Makedonaca! Današnja pokolenja su suštinska suprotstavljenost hrabrim i snažnim Makedonaca – oni dozvoljavaju očevidnu anihilaciju svega što reflektira Makedonski nacionalni identitet. Umesto da ga učvršćuju i unapređuju, umesto da ga sa ponosom pokazuju uvek i svugde, danas Makedonci dozvoljavaju da budu diskriminirani u svojoj državi, dopustili su da im pred očima Albanci ruše njihovu državu! Kao što su dozvolili i rušenje crkve u centru svog glavnog grada od strane terorista ONA-UČK, njihovog koalicionog partnera u aktuelnoj i prošloj vladi; i kao što će dozvoliti da im na glavnom trgu u Skoplju izgrade džamiju, na temeljima stare pravoslavne crkve!
Da bi se naj slikovitije opisalo današnje stanje psihe rukovodstva Makedonije možda mogu da posluše neki delovi iz kolumnePredraga Lucića „I konje uvijaju, zar ne?“ – Mali noćni razgovor sa Nikolom Gruevskim (naravno izmišljen razgovor)
Nikola! Nikola! Ej, Nikola! Gluv li si, pa se ne javljaš? – Nisam gluv, ali kako da ti se javim kad me zoveš po imenu?!. Nego kako da te zovem? Oćeš po prezimenu? Evo: Gruevski! – Ćuti, idiote, da te neko ne čuje! Ko da me čuje u ovo gluvo doba? Na celom Trgu Makedonija nema nikog sem nas dvojice. Dobro, Nikola… – Opet ti! Jesam ti reko da me ne zoveš ni po imenu ni po prezimenu?! Nego kako da te zovem? Oćeš opisno? Evo: ej, čoveče koji se usred noći diviš velelepnom spomeniku Aleksandru Makedonskom! – Ćuti, some jedan! Da to više nikad nisi reko! A šta to? – To o spomeniku. A zašto? – Zato što to nije Aleksandar Makedonski nego „Ratnik na konju“. Tako se službeno zove. Otkad to? – Ti ne čitaš novine, ne gledaš televiziju? Jesi li igde pročito ili čuo da se ovaj spomenik zove drukčije nego Ratnik na konju? Pa poslednjih dana i nisam, ali pre sam čuo. I ti si govorio… – Ništa ja nisam govorio. Kako nisi? Svojim sam ušima čuo… – Veruješ li ti meni ili svojim ušima? Mnogo ti jak taj štos! Počeo si da uvaljuješ viceve starije od Aleksandra Makedonskog… – Ne pominji to ime! Dobro, izvini… Počeo si da uvaljuješ viceve starije od Ratnika na konju. Jesi li sad zadovoljan? – Jesam… Zapravo nisam, ali moram da budem. A zašto moraš? – Pa iz političkih razloga koje ti ne razumeš. Mi moramo da budemo pametni, da ne ugrozimo sopstveni identitet. Kako da ga ugrozite, čoveče, pa jeste li vi u svojoj državi ili nekoj tuđoj podigli taj spomenik Alek…, pardon tog „Ratnika na konju“? – Kažem ja da ti to ne razumeš. Identitet može da se ugrozi ako se pominje nešto što ne treba da se pominje. Misliš na Aleksandra? – Reko sam ti: konju jedan nemoj da ga pominješ! Ako oćeš da sačuvamo identitet, onda ćuti! Izem ti takav identitet, pa kakav mi je to identitet ako moram da ćutim?!, Spomenici se pidižu da svi znaju ko ste, šta spomenik predstavlja i zašto ga podižete! Nema skrivenog idetiteta, to još nije izmišljeno osim sada kod vas. – Nemoj da vređaš identitet i poslednji put ti kažem: nemoj da dovodiš identitet u sumnju! Ti ga dovodiš u sumnju! Celo vreme pričaš da je Vaš identitet vezan uz Aleksan…, Dobro, izvini… Celo vreme pričaš da je vaš identitet vezan uz tu istorijsku ličnost, a sad ne dozvoljavaš ni ime da joj se pomene… Ej, da te pitam: kako vam se sada zove aerodrom? – Koji aerodrom?
Pa skopski. Ne misliš valjda da te pitam kako se zove aerodrom John Fitzgerald Kennedy, što bi pito takvu glupost?! – Nemoj, nemoj…, znam šta hoćeš! Eto vidiš da ima razloga što te pitam. Ima biti da se više nikako ne zove, pogotovu aerodrom Aleksandar Veliki? – Nije tačno! Ajde, kako se zove? – Pa zove se, zove se… Lepo se zove, zove se svojim imenom, isto ko što se i John Fitzgerald Kennedy zove svojim. Znači: zove se svojim imenom, samo više ne smete da kažete kojim? – Ko kaže da ne smemo? Pa celo vreme ti govorim da se aerodrom John Fitzgerald Kennedy zove John Fitzgerald Kennedy. Šta se onda i skopski aerodrom zove John Fitzgerald Kennedy, samo malo drugačije? – Naravno da se ne zove. Zove se svojim imenom, ko što se i aerodrom John Fitzgerald Kennedy svojim. – Ti to mene provociraš? Bože sakloni! Ja samo proveravam da i aerodromu nisi promenio ime u aerodrom „Ratnik na pisti“. – Nisam ja ništa promenio.
Jok, ja sam…
Je li, leba ti, kako se zove ovaj konj? – Kakve to sad veze ima? Ima… Jel’ se zove Bukefal? – Opet ti provociraš! Ne provociram, samo pitam, znači ne zove se Bukefal? – Ja to nisam reko. Znači: zove se Bukefal? – Ni to nisam reko, a i tebi bi pametnije bilo da ne govoriš ništa. Zašto? Pa samo pitam kako da zovem konja? – Zovi ga kako se konj zove, i ne pravi se blesav. Valjda se zna kako se zove konj. A kako se zove? – Zove se, zove se: konju! Zove se: điha-điha! To je intimna stvar kako čovek zove svog konja. Pa ne zovem svog konja, nego ovog tu… ne smem da kažem čijeg. – Šta ima ti da zoveš tuđeg konja? Nije to tuđi konj. To je vaš državni konj. Vašim parama plaćen. Mora nekako da se zove, kad već ne sme da se zove kako mu je pravo ime. – Ti baš rešio da me maltretiraš usred noći… Čoveče, oću da ti pomognem, da ostaneš, bar malo dostojanstven a dosledan… – Pa pomozi onda! Evo pomažemti: neka se konj lepo zove „Konj pod ratnikom“ ako ti u tu priču neko može da poveruje, i ako se na tako tajnoviti način možeš da sačuvaš identitet Makedonije i Makedonaca!Kada sve sagledamo krivica, nažalost, se ne može transferirati isključivo ka neodgovornosti političkih partija i njihovih elita. Oni najčešće ipak moraju pratiti glavne, dominantne mega-trendove i zahteve elektorata, naroda koji predstavljaju. Nakon kraja mita o VMRO-dpmne kao „najmakedonske političke partije“, sledi finalno „otrežnjenje“ od oreola tog mita i mediumski kreiranog simulakruma o nacionalnim zaštitnicima Makedonaca. Makedonci, prepušteni sami sebi, su danas svirepo svesni da su VMRO-DPMNE čak i veći oportunisti u ime održavanja svojih političkih fotelja i od SDSM (Socijal-demokratskog saveza), partije koja je u 2002 godine prva napravila koaliciju sa ONA-UČK. Ali su danas Makedonci ostali bez vitalne, atavističke nacionalne energije za suprotstavljanje anti-makedonskim politikama u njihovoj ( ipak, još njihovoj ) državi. S toga je potreba kreiranja novih paradigmi, novih ideala koji će inspirisati današnje i buduće generacije Makedonaca, potrebnije su nego bilo kada u našoj mučnoj, ali u istom trenutku i ponosnoj istoriji. Bez novih energija i ohrabrivanja kolektivnog uma Makedonaca, agonija bez kraja će se nastaviti – u kojoj ima beskonačno puno suza poginulih Makedonaca. Suze su tekle od Gramosa do Vejce, kada su noževima nakon smrti izmaskrirani policajci i vojnici 2001 godine, upravo od onih takozvanih „Haških slučajeva“ odnosno amnestiranih vojnih zločinaca koji danas traže i vojne penzijama za terorista ONA i UČK.
Makedonske stranke na vlasti, kao i veći deo onih u opoziciji, ostaviće nas bez svoje države, bez sopstvenog dela zemlje na kojoj smo rođeni. Zavet naših heroja biće sramno izneveren, a našim pokoljenjima nećemo ostaviti njihovu državu u koju će se slobodno razvijati i nju dalje uzdizati. Veći nacionalni i individualni greh onih koji se bore samo za očuvanje svojih fotelja i privilegija, kao i Makedonaca koji takvo surovu „realnost“ bez otpora prihvataju – nema i neće je biti!
Dr. Toni Naunovski
Izvor: http://www.srpskapolitika.com
Svaka cast na tekstu.Posto mi je supruga Makedonka ,a narod kaze odakle ti je zena odatle si i rod, G-din Naumovski je tekstom rekao sto osecaju ljudi sa kojima se druzim.Izgleda da konstantno ekonomsko ubijanje svesti dovodi da se brise i osecanje pripadnosti zemlje koja ne moze da ih zastiti jer su na celu njihove zemlje ljudi odredjeni od strane stranih ambasada kao i kod nas.
Cestitam na hrabrosti autoru.
SOBRANJE…POZDRAV iz RF…