Srbija, smetlište naših gena

Piše Nikola Vrzić

Poziv Andreja Nikolaidisa na ubijanje prekodrinske Srbije nije prvi koji je upućen javno, a nije ni najgore što je o Srbima i Srbiji izgovoreno u proteklih nekoliko godina. Da li smo dužni to da trpimo?

 

Srbi su svinje. Zapravo, Srbija jeste brlog i Augijeva štala, ali oni koji u njoj žive gori su i od životinja. Ljudožderi. I njihova dečica, koja još nisu ni začeta, kriva su za Vukovar, Dubrovnik, Srebrenicu… a Srbija će postati moderna država tek kada Srba nestane, a ovde se nasele „neki drugi, srećniji i sposobniji ljudi“, koji nisu doživeli tu „smrtonosnu mutaciju“ koja je Srbe pobila… Tako je govorila ona „bolja“, „druga Srbija“. Te nam zaista nije jasno zašto je toliko gneva u vladajućoj Srbiji, pretočenog i u zvaničan demarš Crnoj Gori, ovih dana izazvao baš književnik na državnim (crnogorskim) jaslama, savetnik Ranka Krivokapića Andrej Nikolaidis. Dok njegovim inspiratorima iz Srbije, druge Srbije, govor pun još žešće mržnje i dalje prolazi bez ikakve reakcije.
Da li je savetnik izdvojen zato što se drznuo da primeti kako bi, osim svih Srba, trebalo ubiti i njihovog vođu ili se pak vođa ne usuđuje da se zameri i savetnikovim inspiratorima? A možda se sa njima, inspiratorima, vođa u dubini svoje duše i slaže, samo se ne slaže da bi i sam sa Srbima trebalo da nastrada. Uostalom, vođa nam – po sopstvenom priznanju – i nije baš Srbin nego više prosrbin…

PRIGODNA INTONACIJA
Sve je otpočelo proslavom dve decenije postojanja Republike Srpske, i otkrićem arsenala oružja i eksploziva u banjalučkoj dvorani „Borik“, u kojoj je održana centralna proslava. Zbog sumnji da je pripremao atentat na predsednika Srbije Borisa Tadića (koga su beogradski mediji, nekako, odmah istakli u prvi plan) ili na premijera Republike Srpske Milorada Dodika, ili na patrijarha srpskog Irineja, ili na sve njih zajedno, uhapšen je izvesni Božidar Stanišljević, zaposlen u „Boriku“. Usledilo je sočinjenije Andreja Nikolaidisa – čitanije i citiranije od svega što je autor dosad napisao – posvećeno jubileju Republike Srpske, pod naslovom „Šta je ostalo od velike Srbije?“ Nikolaidis je u svom prilogu (prigodnom, kakvi su obično jubilarni napisi) ocenio da bi ubistvo predsednika Srbije, premijera Republike Srpske, srpskog patrijarha i ostalih zvanica, bilo sasvim opravdano. Rečima samog autora – koji Stanišljeviću tepa „Bole“ – bio bi to civilizacijski iskorak: „Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS. Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda“.
(Ne)očekivano zgražavanje srpske javnosti nad žalom zbog neizvršenog atentata izazvalo je provalu nezadovoljstva u „drugoj Srbiji“. U žestokoj akciji spinovanja i zamene teza, očigledni krivac – Nikolaidis – proglašen je za nedužnu žrtvu medijskog linča i uzdignut na branik ugrožene mu slobode govora.
Isplivalo je usput, doduše, i licemerje zgroženih drugosrbijanaca. Isti oni, koji su u oceni Vojislava Koštunice da JSO (u novembru 2001. godine) nije ugrozila bezbednost zemlje pronašli dokaz da je predsednik DSS-a ubio Zorana Đinđića (iako je i sam Đinđić, pre Koštunice, o pobuni „crvenih beretki“ rekao isto), isti oni koji su preblagim nazvali zatvorske kazne za navijače „Partizana“ koji su novinarki „B92“ Brankici Stanković skandirali „Opasna si kao zmija, proći ćeš k’o Ćuruvija“, za Nikolaidisov su civilizacijski iskorak perom i dinamitom imali samo reči razumevanja i podrške. Izgleda da sloboda govora nije za svakoga. „Forum pisaca“ pozvao je, čak, da se „odmah obustavi ova fatva i poziv na linč“, pri čemu su u tobožnjem pozivu i fatvi (eto nama novog Salmana Rušdija, skoro pa iz našeg sokaka. Dosad nismo ni bili svesni da je Nikolaidis pisac tolikog formata) odnekud otkrili i dokaz da „srpska politička elita nije odustala od svojih hegemonističkih namera prema Crnoj Gori“.

PO UGLEDU NA IMPERIJU DEMOKRATIJE

[restrictedarea]

Napisao je, međutim, istom prilikom Andrej Nikolaidis i nešto mnogo gore. Pozvao je na nasilno ukidanje Republike Srpske; dakle, na oružano pokoravanje čitavog jednog naroda. Ali to je malo ko primetio, jer šta je čitav narod u odnosu na njegovog vođu: „Šta bi u BiH bio istinski civilizacijski iskorak? Očito, da globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije pravdu pretpostave pragmi, etiku koristi, pa sprovedu ukidanje, ako je potrebno i nasilno, Republike Srpske“.
Tako da je, zapravo, gnev upućen crnogorskom književniku sasvim opravdan, a jedino što nije opravdano jeste što je gnevu i osudi zbog govora mržnje izložen samo on, a ne i oni čije je reči i poruke – ipak, s nešto manje nadahnuća i izoštrenosti stila – Nikolaidis reprodukovao.
Reč je, dakle, o jeziku punom mržnje i onima koji tim jezikom o nama tako slobodno govore. Govor mržnje, kako ga definiše „The American Heritage Dictionary of the English Language“, jeste „govor kojim se napada ili omalovažava određena društvena ili etnička grupa ili pripadnik te grupe“. Po ugledu na SAD, tu imperiju demokratije, i u mnogim su drugim zemljama širom sveta utvrđene kazne za „govore motivisane predrasudama ili netrpeljivošću uperenim protiv određenih grupa, koje za posledicu imaju podsticanje i podstrekivanje rasne mržnje, agresiju ili zločin“.
Naši mondijalisti iz palanke, ta „druga Srbija“ koja sebe vidi kao bolju, modernu, evropsku i nadasve demokratsku, o nama ostalima govori baš tim jezikom već godinama unazad. Mi ostali smo, naime, bolesnici, na nižem stepenu razvoja od njih koji o nama tako lepo pričaju, fašistoidni, rasistički kanibali (ili nemušte životinje; drugosrbijanski autoriteti nisu sasvim saglasni po tom pitanju). Srbija je agresor, sposobna samo za nanošenje zla svima oko sebe. Krivi smo svi, uključujući i naše potomke koji tek imaju da se rode u ovom „šupku sveta“. I skoro da nam dođe da se sažalimo nad mukom drugosrbijanaca, zlom sudbinom prinuđenih da sa nama takvima dele ovo kužno parče zemlje, neba i vazduha.
Uostalom, procenite sami.
U svojim ranijim radovima, tako, Salman Rušdi iz Ulcinja –  Andrej Nikolaidis – objašnjavao je da zemlja u kojoj smo živeli, zapravo, i nije zemlja kao sve ostale nego „Miloševićevo postrojenje za rat i zločine koje se predstavljalo kao Jugoslavija“; kada je Radovan Karadžić uhapšen, pisao je, „na ulicama Beograda demonstriralo je stotinjak mladih retarda“. Ali retardi smo, zapravo, svi. To jest, celo naše bolesno društvo: „Ta djeca su naučena da je Karadžić heroj. To znanje im je prenijelo društvo. Tu su im istinu, kao kakvu zaraznu bolest, prenijeli njihovi pisci, reditelji, akademici i, konačno, političari“.

„ŠIZOFRENIJA  DRAMATIČNIH  DIMENZIJA”
A kako li je, tek, novinaru Petru Lukoviću („E-novine“) dok živi među „četnolikim neandertalcima“, do guše u tom „prosrpskom, manastirskom talogu“, u „današnjom Srbiji (koja) izgleda sasvim raspamećeno“, a „epsko guslanje služi kao melem na ranu svakog ovdašnjeg patriote/pacijenta“. Da, ovo je „zemlja čija šizofrenija poseduje dramatične dimenzije“, a „narod je kolektivni kreten. Ja ne govorim o deset psihijatara, govorim o nekoliko miliona psihijatara, po dva psihijatra na svakog Srbina. Jedan da ga drži, a drugi da mu čekićem objašnjava kako treba da se ponaša“. Jer „taj narod je neobrazovan, primitivan, on se ne kupa (…) Odvratno mi je, odvratno mi je kad vidim ovaj narod“. Srpski navijači u Finskoj, na fudbalskoj utakmici naše reprezentacije, bili su neljudski „stvorovi“ koji su dobili „mogućnost da zagade Helsinki“, „srpsko krdo koje umalo nije krenulo u stampedo posle pobede 2:0 nad mučenim Fincima“. A ti navijači, ta stoka, ogledalo su svih nas, jer su „predstavili Srbiju u pravom svetlu“, pošto je „ksenofobija omiljeni politički motiv, a rasizam prirodno srpsko okruženje“, dok je „hladnokrvni, monstruozni masakr bio suština srpske nacionalne stvari tokom ratova devedesetih“…
Govora mržnje, „govora kojim se napada ili omalovažava određena etnička grupa“, sigurno nije bilo ni kada je Marko Vidojković zagrmeo gnevom civilizovanog demokrate: „Taj smrad krezubi, bespari, bez posla, bez ičega, on ne voli ni pare, jer zna da ih nema, a ne voli ni Srbiju, jer ni nje nema, te velike Srbije, on voli samo svog Putina. Marš bre u pičku materinu!“
Jednako je civilizovan i Srđa Popović dok našu zemlju opisuje kao „krvavi, banditski brlog“, i napominje: „Srbija je danas anus mundi, bezvredna ne samo ijednog američkog života, već ijednog metka. Pažnja koju Srbija medijski privlači je tako reći perverzna, zapadni mediji su fascinirani jedino odvratnošću tog prizora, dubinom tog pada, jer je to vest: ljudožderi usred Evrope!“
Životinje iz brloga i ljudožderi ili pak samo nakaze i necivilizovani varvari ravni elementarnoj nepogodi? Tu se, rekosmo, ovi autoriteti razilaze; Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, tako, zapisuje: „I bilo je to prvi put u istoriji ovog grada-spomenika da se nađu varvari koji su raspoloženi da ga granatiraju. Pre toga, Dubrovačku Republiku u istoriji poharali su samo katastrofalan zemljotres i grozan požar. A te 1991. godine pijane nakaze popljačkali su Konavle do temelja“. Zašto? Zato što je „Miloševićev režim krenuo u rat protiv svega što je bilo metafora civilizacije“. Sasvim je na tom tragu i Sreten Ugričić, koji u „Peščaniku“ objašnjava da  „dominantno u ovom sadašnjem, nažalost, okruženju je antiprosvetiteljstvo, nerefleksija onoga što nam se događa. Neka vrsta beslovesnosti“. Pa i Vesna Pešić, takođe u „Peščaniku“, srpski narod naziva rodovskom zajednicom, a njegovu crkvu totemskom, i poentira: „Oni misle da je istorija nekakav tornado. Svi će oni biti odneti. Kao što su varvari uništili Rim. Kad bi mogli mi bismo odmah uništili Ameriku. Mi bismo odmah uništili tu Evropu“.
Usput, da predahnemo od ovih dijagnoza, primećujemo jednu slučajnost: i „Peščanik“, i „E-novine“, i Gruhonjićev NDNV povezuje još nešto, osim blagoglagoljivog govora mržnje; povezuju ih dolari koje dobijaju od američke „Nacionalne zadužbine za demokratiju“ (NED). NED su, inače, Noam Čomski i drugi američki autori dovodili u vezu sa Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA)…

„ZLO” ZA KOJE SMO SVI KRIVI
No vratimo se nama. Da li smo, ipak, samo bolesni? Opet Vesna Pešić: „Reč je o jednoj opsesiji teritorijama koja je užlebljena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zato su srpske nacionalističke ideje teško izlečiva bolest“.
Šta god od toga bilo tačno, tek, konačnu presudu daje nam veb portal „Slobodna Vojvodina“: „Da, Srbija je postala zlo u poslednjih 25 godina. Zlo koje uništava sve oko sebe i u sebi“. A za to smo krivi svi. I oni koji se još nisu ni rodili. To, naučno utemeljeno mišljenje iskazala je Janja Beč-Nojman, „sociolog, istraživač genocida, pisac i predavač“, koja je široj javnosti postala poznata kada je prijavila popisivačicu jer se „čudila njenim prezimenima“ i rekla joj da ne može da je gleda: „Srbija ima najviše počinilaca zločina po glavi stanovnika u regionu, sa tim će morati živeti nekoliko sledećih generacija. Nije to lako nasleđe i ti procesi su transgeneracijski, može to da traje i ceo vek“. Mora da je ova profesorka genocida (članica je „Međunarodnog udruženja istraživača i profesora genocida“) u pravu, jer, posle ovih njenih reči, skloni smo da se složimo s popisivačicom…
Ali ima nade za Srbiju! „Srbija će biti moderna država“, obećao nam je dramski pisac Nenad Prokić, „pa makar i bez Srba“… Kasnije je, da bi precizirao svoju misao, objasnio da je „na tu rečenicu nadovezao još dve, gde sam rekao da će u tom slučaju u Srbiji živeti neki drugi, srećniji i sposobniji ljudi. Srba će onda nestati, jer su doživeli neku smrtonosnu mutaciju“. A da Srbi ne bi postali mutanti, „da se to ne bi dogodilo, bilo je potrebno osnovati LDP“…
Zajedničko za ovo svođenje Srbije i Srba na nepatvoreno zlo, na mutante, ljudoždere i varvare, jeste njihova (naša, to jest) dehumanizacija. Primeri dehumanizacije protivnika (Hrvata), poređenja radi, nabrojani su i u notornoj studiji „Reči i nedela. Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992“, nastale pod uredničkom rukom Bruna Vekarića, zamenika ovdašnjeg tužioca za ratne zločine; srpski državni mediji su, navodi studija u poglavlju „Dehumanizacija“, „nastojali da ubede svoje slušaoce da su (njihovi) protivnici neljudi, zveri u ljudskom obličju“, i to tako što su – zamislite –zločinački mediji tvrdili da su hrvatski vojnici drogirani, a da neki od njih čak imaju i sidu… Ako je to dehumanizacija, šta je, onda, nazivanje čitavog naroda bolesnim mutantom, čija će se bolest prenositi generacijama dok ga konačno, na radost čitavog civilizovanog sveta, ne nestane sa lica Zemlje?
I time dolazimo do suštine sukoba njihove Srbije sa našom. Govor mržnje je, zapravo, proizvodnja stereotipa koji će, na kraju, opravdati svaku svinjariju koja zadesi tako označeni narod (ili ma koju grupu ljudi). Jednostavno, zaslužili su. Zaslužili zato što su takvi kakvima smo ih opisali, mi koji smo im svinjariju i priredili (nije naš ovakav zaključak, pozajmili smo ga od Edvarda Saida, autora uticajne knjige „Orijentalizam“, koji je časopisu „Nacija“ rekao: „Veoma malo detalja, ljudske raznolikosti, stradanja arapsko-muslimanskog života privuklo je pažnju čak i onih ljudi čija je profesija da izveštavaju o arapskom svetu. Umesto toga imamo niz grubih, pojednostavljenih karikatura islamskog sveta, predstavljenih na takav način da bi taj svet učinili otvorenim za vojnu agresiju“).
Gde je izlaz iz ovog začaranog kruga? U dokazivanju da nismo bolesni mutanti i da između crnog i belog stoji čitav spektar? U sankcionisanju govora mržnje, te zloupotrebe slobode govora, i svih njihovih poziva na nacionalnu i versku mržnju prema pravoslavnim Srbima? Ili da ih, ipak, sažaljeni nad njihovom nemoći da pobegnu iz brloga koji tako preziru, jednostavno prepustimo mržnji kojom su obuzeti. Makar tu mržnju i naplaćivali u hiljadama dolara „Nacionalne zadužbine za demokratiju“.

[/restrictedarea]