Slobodan Rakitić: Čekajući EU, ostaćemo sami sa sobom (deo drugi)

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Naši savremeni kulturni činovnici, u demokratsko ruho preobučeni ideolozi, drže srpsku kulturu pod punom kontrolom, da ne bi došlo do skretanja sa puta globalizacije. Ni u jednoj oblasti nema toliko manipulacija kao u oblasti kulture

(Nastavak iz prošlog broja)

Na samom početku ovog veka zaključili ste da je politička elita u Srbiji porazila intelektualnu. Čini se međutim da su danas naše elite, odnosno „vladajuće klase“ voljnije za saradnju, ali da je reč o specifičnom, interesima motivisanom zajedništvu?
Intelektualna elita je doživela poraz. Neki su se priklonili  vlasti, neki su se primirili, dok je nemali broj pojedinaca, zabrinutih za opstanak naroda i države, onemogućen da se oglasi zbog strogo kontrolisanih medija, posebno elektronskih. Zavladao je muk, apatija i malodušnost, što ne sluti na dobro. Zemlja je opustošena, narod osiromašen, nezaposlenost ogromna, selo uništeno, preduzeća rasturena i upropašćena, država prezadužena, bankarstvo razoreno, temeljne vrednosti odbačene… Potreban nam je ne samo ekonomski preporod, nego i kulturni i moralni, u zdravstvu i u obrazovanju.
Uznemirujuća je indiferentnost Srba prema ključnim problemima sa kojima se država danas suočava, kao što su okupacija Kosova i Metohije, političke ambicije muslimanske zajednice u Raškoj oblasti i jačanje separatizma u Vojvodini. Dok je u državama nastalim raspadom Jugoslavije prenaglašen patriotizam i nacionalni entuzijazam, iako su bez državotvornih tradicija, dotle je u Srbiji sve izraženija apatija i nezainteresovanost za sopstvenu budućnost. Izuzetak su Srbi u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, kod kojih je razvijeno patriotsko osećanje i jaka volja za opstanak na svojoj zemlji.
Naša najznačajnija naučna i kulturna ustanova, „Srpska akademija nauka i umetnosti“, izolovala se i izvan je društvenog konteksta, s devizom da ne treba da se bavi dnevnom politikom. Kod nas druge politike nažalost i nema osim dnevne, od danas do sutra. Zar je opstanak naroda i države dnevna politika? Zar je drama Srba na Kosovu i Metohiji dnevna politika?
Očigledno da su Srbi na Kosovu i Metohiji prepušteni milosti i nemilosti projektanata nove albanske države na Balkanu. Kad su to shvatili, okrenuli su se sebi i organizovali odbranu svojih kuća, svojih porodica, svojih svetinja, svoje slobode. Srbi na Kosovu i Metohiji danas su poslednja odbrana Srpstva.

Zaključak da je Srbiji potreban novi strateški pravac i da članstvo u EU nije od presudne važnosti, danas je postao „opšte mesto“. Ideja „evropskih integracija“ potrošila je međutim ogromnu društvenu energiju, sredstva i vreme, a pod pritiscima i ucenama već je plaćena za nju visoka cena. Kako je ova moderna srpska himera tako dugo potrajala?
Evropska unija je jedini politički ideal vlasti u Srbiji i stalnim postavljanjem novih uslova, ponižavanju i iscrpljivanju ovog naroda kao da nema kraja. Retorika političara puna je eufemizama, stvari ne nazivaju pravim imenom, što je očigledan vid manipulacije. Kako Evropska unija slabi, poljuljana unutrašnjim protivrečnostima i globalnom svetskom krizom, tako su srpski političari nestrpljiviji prema drugačijem i trezvenijem mišljenju. Koliko je njena sudbina neizvesnija, toliko su stremljenja vladajuće klase revnosnija, a politički potezi sve nervozniji i užurbaniji. Nema uslova koje vlast neće ispuniti zarad neizvesne budućnosti u raštimovanoj Evropskoj uniji.
Za pojedine političare ulazak u EU nema alternativu, umesto da se trezveno priđe tom pitanju, bez žurbe i bez ponižavanja sopstvenog naroda. Može se ekonomski bolje sarađivati sa pojedinim njenim članicama, u zajedničkom interesu, umesto neizvesnog ulaska u nju, jer je jasno da je uslov za ulazak Srbije u EU priznavanje nezavisne države Kosovo, što ne garantuje da posle toga neće doći na red novi uslovi. Prema priznanju ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, šef diplomatije jedne velike evropske zemlje izjavio je da će njegova zemlja smatrati dalje insistiranje Srbije na Rezoluciji 1244 aktom neprijateljstva prema njoj. Takođe, po izjavi Jeremića, četiri ministra spoljnih poslova zemalja EU, rekla su otvoreno da Srbije ne može ući u Uniju bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova.
Nedavni sporazum Klinton-Jahjaga o kulturnoj baštini na Kosovu, što je tek uvod u preotimanje srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa, zatim poseta Angele Merkel Kosovu, kao i otpor da se nacrt rezolucije o trgovini ljudskim organima na Kosovu stavi na dnevni red u Savetu bezbednosti UN, pokazuju prave namere međunarodne zajednice.
Čekajući ulazak u EU, mi ćemo kao narod ostati sami bez sebe.
Ravnodušni smo prema prijateljima, servilni prema neprijateljima. Peter Handke, veliki nemački pisac, u jednom intervjuu u „Večernjim novostima“ izjavio je da bar dva-tri puta godišnje dođe na Kosovo i Metohiju, u Veliku Hoču, da se usami i razmišlja.
Zašto Handke dolazi na Kosovo i Metohiju, zašto podržava Srbe kad u svojoj zemlji zbog toga ima velike neprilike? Oduzeta mu je velika književna nagrada „Hajnrih Hajne“, skinuta pozorišna predstava sa repertoara u Berlinu itd. Zato, rekao je, da bi bio uz narod koji pati i strada. I zato je uz njega. Izgleda da čak i stranci bolje znaju od nas šta za Srbe znači Kosovo i Metohija!

Može li, i kako, Srbija da se razvija bez tešnjih veza sa EU, orijentisana, možda, na Evroazijsku uniju u koju je već pozvana ili na zemlje BRIKSA, ili pak na neki novi, za sada nedefinisani izbor?

[restrictedarea]

Smatram da Srbija treba da se okrene sopstvenim problemima, da sama rešava teškoće u kojima se nalazi, a ne da očekuje rešenje spolja, od drugih. Onom koji zna šta hoće, koji poštuje sebe, koji ima dostojanstva, kome je stalo do časti i ponosa, i drugi će pomoći. Sa poraženim niko neće. Posle pobeda u balkanskim ratovima, posle vaskrsa Srbije u Prvom svetskom ratu, svi su hteli sa njom. Stvarnost je danas sasvim drugačija, neprepoznatljiva. Drugi odlučuju o nama ne pitajući nas ništa. Svet se iz korena izmenio.
Svoju državnost u Srednjem veku Srbija je upotpunila i uzdigla proglašenjem Kraljevine i krunisanjem u Žiči Stefana Nemanjića za kralja 1217. godine, i osnivanjem samostalne, autokefalne crkve, 1219, čiji je prvi arhiepiskop postao Sava Nemanjić. Kruna je dobijena u Rimu, a autokefalnost u Nikeji, od vizantijskog patrijarha. Tako je Srbija dobila takozvano „međunarodno priznanje“ i utemeljila svoju pravoslavnu crkvu.
Hoću da kažem da je Srbija oduvek bila orijentisana na Evropu i zemlje koje danas čine Evropsku uniju. I pored velikih političkih nesporazuma, koji su kulminirali NATO bombardovanjem Srbije 1999, Srbija je ekonomski orijentisana na zapadnoevropske zemlje. Koliko mi je poznato, upravo je sa Nemačkom, koja ima najtvrđi odnos prema ulasku Srbije u Uniju, najveća trgovinska razmena. Srbija treba vojno da bude neutralna i da ima dobre ekonomske i političke odnose sa svim zemljama, na istoku i zapadu.

Da li je u svesti nemalog broja građana Srbije predstava o Evropi kojoj tako stremimo, najčešće tek jedna iluzija, skup idealizovanih, ponekad čak i pogrešnih i konfuznih ideja, za čiju raširenost, naravno, nije „kriva“ Evropa, već ovde odnegovana površnost i neznanje o savremenom svetu?
Nije reč samo o Evropskoj uniji, kao političkom i ekonomskom idealu aktuelne srpske vlasti, već o stvarnom odnosu prema njoj i njenog prema nama. Potencira se evropski sistem vrednosti, što je više politički nakit, a ne suština. Srbija može da uspostavi evropske standarde bez ponižavajućeg čekanja pred vratima Evropske unije. Kad se osvesti, neće znati ni gde se nalazi, niti šta čeka.
Ne treba izjednačavati Evropu i Evropsku uniju. Evropska unija se, sa svojim sadašnjim ustrojstvom i ekonomskom i političkom strategijom, otuđila od Evrope i njenih izvornih vrednosti. Ako hoće da sledi svoje civilizacijske i kulturne vrednosti, Evropa treba da se vrati sebi, kako bi bila ideal za druge. Koliko je EU zastranila najbolje pokazuje njeno učešće u bombardovanju Srbije 1999. godine i u okupaciji Kosova i Metohije. Ne uvodi se demokratija bombama, niti se njima štite ljudska prava.
Ulazak u Evropsku uniju podrazumeva i ulazak u NATO, koji nas je bombardovao, okupirao Kosovo i uspostavio drugu albansku državu na Balkanu. Ne mogu da se otmem utisku da u našem odnosu prema Evropskoj uniji ima nečega mazohističkog.
Predviđa se da do kraja ove godine američke snage napuste Kosovo i da se, prema planovima albanskih lobista u Vašingtonu, baza Bonstil kod Uroševca preda Turcima. Tako Turska umesto ulaska u EU pojačava svoje prisustvo u Evropi, s očiglednom namerom da se, kad je reč o Kosovu, uspostave granice od pre 1912. godine.
Srbija je oduvek bila u Evropi. Najznačajniji evropski kulturni centri bili su tokom 19. i 20. veka i srpski kulturni centri (Trst, Beč, Pešta, Lajpcig, Berlin, Petrograd). Da ne govorimo o kulturnim vezama i školovanju Srba na Zapadu. U Trstu je u 18. i 19. veku bila velika srpska trgovačka kolonija, ali i pesnička škola, odakle su potekli najznačajniji srpski predromantičari. To isto važi i za Beč, Peštu ili Pariz u dvadesetom veku.
Da smo bolje i objektivnije poznavali Evropu, lakše bismo shvatili sve što nam se desilo u 20. veku, naročito na njegovom kraju. Nije reč samo o promenama odnosa moćnih evropskih država prema nama, već i o promenama koje su se desile u njima samima. Na opštem planu, ekonomska ne samo politička globalizacija dovela je do razgrađivanja identiteta nacije, što je proces koji traje. A zapravo je nacija u svom istorijskom razvoju bila i izvor i nosilac narodnog suvereniteta. U naciji je čovek, kroz istoriju, kaže Milorad Ekmečić, stekao svoje prirodno pravo na slobodu kao najveću vrednost.

Najnoviji događaji na svetskoj sceni, lomovi i ratovi koji besne na dva kontinenta, kao i donedavno nezamislive krize u ekonomijama i političkom životu evropskih  zemalja, čine da  svet  dobija lik koji traži dramatično drugačije razumevanje i objašnjavanje. Da li je počelo novo globalno „postdemokratsko“ doba?
Nižu se događaji i intenziviraju ekonomske i političke krize u sve zgusnutijem obliku. Sve nalikuje na naraslu snežnu grudvu koja, kotrljajući se niz padinu, postaje veća, rušeći sve pred sobom. Ili kao kad se oko kamena bačenog u vodu počnu da šire i nižu kružni talasi, samo što prema periferiji ne slabe već bivaju, suprotno logici, veći i opasniji. Čitav svet se očigledno našao na nizbrdici i zaista je nezahvalno prorokovati šta će biti i kada će sunovrati prestati.
Svaka epoha imala je svoje shvatanje demokratije, svoju verziju demokratije, od starih Grka do danas. No i pored tog istorijskog iskustva, teško je definisati prirodu i suštinu demokratije. Demokratija u današnjim oblicima daleko je od principa izvorne demokratije. Gotovo cinično zvuči, na primer, da je prvo ime komunističke Jugoslavije, 1945, bilo Demokratska Federativna Jugoslavija, upravo onda kad je bila najmanje demokratska i kad je ukinuto višestranačje i uspostavljena totalitarna vlast.
Platonova „Država“ se uzima kao prva utopija, ali utopijske ideje puni procvat doživljavaju u renesansi. Mnoštvo utopijskih spisa nastalo je u doba prosvetiteljstva i u njima su opisana društva sreće, u kojima su pravednost, jednakost, sloboda i mir povezani sa socijalnom pravdom. Najveće svetske revolucije, uz neviđene žrtve i krvoprolića, borile su se za te ideale.
U dvadesetom veku, zbog uzdrmane utopijske vere u napredak i srećno društvo, pojavila se, kao antipod, ideja negativne utopije. U Orvelovim knjigama „1984“ i „Životinjska farma“ stvarnost se ne kritikuje tako što se daje neko idealno stanje već društvo u kojem su negativne pojave dobile apokaliptične razmere. Negativna utopija podrazumeva da je društvo sreće nedostižno, jer je svet ovakav kakav je kvarljiv, a kvarljiv je zato što je graditelj društva sam čovek. Iz svesti da čovek nije u stanju da se suprotstavi zlu, na šta ukazuje istorija 20. veka, nastaje i svet negativne utopije. Od Ničeovog „Bog je mrtav“ do „kraja istorije“, „kraja čoveka“, „kraja poezije“ i „kraja sveta“ prostire se svet negativne utopije. Našli smo se u samom njenom središtu.
Sve je u vezi, kako bi rekao Miloš Crnjanski, definišući poetiku sumatrizma. Samo što sada nije reč o poetici i fikciji, već o goloj stvarnosti, sa pogubnim posledicama i apokaliptičnim razmerama. Ono što se nekada nije dešavalo ni stotinama godina, u našem vremenu se desi u jednom danu.

Kritika ističe da ste Vi pesnik sa izraženim osećanjem za istoriju i tradiciju, da Vaše pesme „tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću“. Kako ovo određenje, kao i ono drugo prema kojem  ste „izraziti predstavnik poetske metafizike“ u srpskom pesništvu, „komunicira“ sa modernim vremenom, sa intelektualnim i mentalnim diskursom savremenih generacija?
Nezahvalno je tumačiti sopstvenu poeziju. Najmanje je vidljivo ono što nam je najbliže. Iskaz da moje pesme korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću oblikovno i tematsko-motivski, odnosi se na knjigu „Zemlja na jeziku“, koja je u kontinuitetu sa nekoliko pesama u knjizi „Svet nam nije dom“. Zapravo te pesme su zasnovane na univerzalnim načelima bez obzira na njihovu jezičku, leksičku, tematsku i motivsku specifičnost. Pesnik je uvek u dijalogu, ne samo sa svojim vremenom i svojom stvarnošću, već i sa udaljenim stvarima i događajima, u prošlosti ili budućnosti. Iz jezika se ne može pobeći. U njemu su sažeti mitski, istorijski, religijski, filosofski i muzički sadržaji.
Moje bavljenje politikom devedesetih godina prošlog veka nema dodirnih tačaka sa mojom poezijom. Barem ja tako mislim. Ni moji politički pogledi nisu uticali na moju poeziju, uspeo sam da je sačuvam, premda ne sporim da politika može katkad da bude podsticajna i za poeziju.
Ma čime da se bavi, ma kakvi bili njeni motivi i teme, poezija sadrži duh svoga vremena i znake svoga podneblja, premda sam često osećao da ne pripadam svom vremenu. Koliko puta sam pomislio da sam stranac u svom dobu i da bi mi više odgovarao neki drugi vek. Otuda, valjda, i naslov „Svet nam nije dom“, bez obzira na njegov religijski i egzistencijalni podtekst.
Nacionalno i univerzalno nisu antipodi već su u saglasju. Poezija otkriva, ali i svedoči. Jezik nije samo sredstvo već suštinska građa poezije. Ono što se označava kao metafizička dimenzija ili kao duhovna stvarnost, od presudnog je značaja za poeziju. To su sadržaji koji poeziji daju ne samo istorijski kontinuitet, nego, što je još važnije, poetički identitet. Antologija srpskog pesništva Miodraga Pavlovića možda najbolje pokazuje kolika je bliskost između poezije, filosofije i religije. Granice između njih su, u najboljim pesničkim ostvarenjima, zanemarljive i gotovo nepostojeće.

Veliki pesnik T.S.Eliot isticao je „osećanje istorije“ kao „preduslov da pisac postane vredniji, univerzalniji“, i ponavljao da „tradicija postoji kao svojevrsni koordinatni sistem, kao mera prema kojoj se određuje značaj umetnika i njegovog dela, jer pisac sam za sebe ne može postojati“. Čini se da su Vama ove postavke daleko bliže od „mere stvari“ i shvatanja na kojima počiva aktuelni misaoni, kulturni i književno teorijski diskurs koji vedri i oblači domaćom duhovnom, kulturnom, a naravno i političkom scenom?
Komunistička vlast je kulturu držala pod kontrolom. Više je zazirala od političkog ekscesa u kulturi, od knjige pesama ili priča, nego od radničkog nezadovoljstva ili eventualnog štrajka. Primera je mnogo. Setimo se samo „Jeretičke priče“ B. Ćopića, „Kad su cvetale tikve“ D. Mihailović, „Crvenog kralja“ I. Ivanovića, „Golubnjače2 J. Radulovića, „Vunenih vremena“ G. Đoga, „Istočnica“ LJ. Simovića. I naši savremeni kulturni činovnici, u demokratsko ruho preobučeni ideolozi, drže srpsku kulturu pod punom kontrolom, da ne bi došlo do skretanja sa puta globalizacije. Ni u jednoj oblasti nema toliko manipulacija kao u oblasti kulture.
Sve što je srpsko, tradicionalno i sa istorijskom vertikalom, proglašava se nacionalističkim. I najuniverzalnije pesničke vrednosti ishode iz prostora tradicije. Čak i poricanje tradicije, koje je jedan uzaludan posao, znači pozitivan odnos prema njoj i njenim vrednostima. Ona nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ni najekstremnije mondijaliste i postmoderniste. Ništa ne može da nastane ni iz čega.
I poezijom i teorijskim tekstovima T. S. Eliot je pokazao koliko je važan udeo tradicije u individualnoj pesničkoj objavi. Imati eliotovski odnos prema tradiciji znači biti u stalnom dijalogu sa vremenom, sa glasovima prošlosti. Poetikom tradicije uspostavlja se integralni duh pesništva, čemu su stremili neosimbolisti Branka Miljkovića, sledeći poetička načela Sime Pandurovića u eseju „Za integralnu poeziju“. Koliko je odnos prema tradiciji kreativan, bilo da je reč o mitologiji, istoriji, religiji, folkloru, leksici ili jeziku, pokazuju pesme u Miljkovićevom ciklusu „Utva zlatokrila“, u kojima je došlo do imaginativne sinteze mitskih i istorijskih predstava sa modernim poetičkim načelima. Tradicija ne ugrožava individualni talenat, već mu, naprotiv, obezbeđuje nove horizonte i otvara nove puteve.
Iz mnoštva glasova iz tradicije u trenutku stvaralačkog otkrovenja izdvajaju se glasovi koji se obraćaju onima koji su ih dozivali i dozvali.

Kada se danas govori o „duhovnoj lestvici i pravoslavnom pogledu na svet“ – kao o prepoznatljivom  sadržaju i kulturno-istorijsko-religioznom aspektu – šta Vi razumete i šta biste izdvojili kao najvažnije momente ovakvog pojmovnog  određenja?
Odrastao sam i sazrevao okružen Sopoćanima, Studenicom, Pavlicom, Gradcem, Đurđevim Stupovima, Petrovom crkvom… Srednji vek duboko je urastao u moje biće i više sam ga otkrivao u sebi nego oko sebe. Taj odnos nije bio tek poetički nego i estetski, etički, religijski, istorijski i na izvestan način filosofski. Zato se u mojim pesmama pesničko ja eksplicitno javlja povremeno, dok je u većini pesama potisnuto u „donje“ slojeve ili „prekriveno“ drugim subjektima ili sadržajima. Moje prve dve knjige, „Svetlosti rukopisa“ i „Raški napevi“, izraz su tih unutrašnjih spona. Istorija se više naslućuje, više je u naznakama i simbolima nego u konkretnim sadržajima. U knjigama „Osnovna zemlja“ i „Tapije u plamenu“ taj odnos je direktniji, jer preovlađuju kosovske i metohijske teme i sadržaji.
Sadašnjost sadrži u imaginarnoj tački i prošlost i budućnost i zato, kaže Borhes, i ne postoji. To je i religijska suština pravoslavlja. Ne možemo biti svesni svoje sadašnjosti bez svesti o prošlosti i budućnosti. Na tim postulatima sadržana je i poetika tradicije T. S. Eliota. „Antologija srpskog pesništva“ Miodraga Pavlovića, sa naglašenom metafizičkom dimenzijom, ukazala je na nepresušne vrednosti srpskog pesništva, na njegov kontinuitet i identitet. Tradicija je zaštitni znak Pavlovićeve Antologije. Ona je prevladala praznine u kontinuitetima, povezala pokidane niti, ispunila praznine, osvetlila tamna mesta. Kao kad u manastiru, na fresci, nedostaje glava svetitelja, ali svetli njegov prozirni oreol. Često sam, stojeći u manastiru ispred zida sa oštećenim freskama, zamišljao kako je izgledao izgubljeni lik svetitelja, ratnika, anđela, vladara… Stojao bih dugo, pokušavajući da ga „dozovem“, da mu vratim celinu.

Bili ste čitavu deceniju – od 1994. do 2004. godine – na čelu UKS-a. Teško i zahtevno vreme, u kojem se, između ostalog, dogodio i rascep Udruženja, neposredno posle 5. oktobra. Vaši najoštriji idejni protivnici i kritičari, kao značajniju zaslugu, ističu činjenicu da ste „uspeli da sačuvate institucionalni i pravni poredak UKS-a“!
Iz angažmana u „Udruženju književnika Srbije“ osamdesetih godina otišao sam u politiku devedesetih, da bih se, posle decenije, ponovo vratio u Udruženje. Bilo je to vreme velikih potresa u UKS-u i oko njega. Na izvestan način u Udruženju se prelamalo, ali i otpočinjalo, mnogo šta što se dešavalo u srpskom društvu ili se naslućivalo da će se desiti. Udruženje je u tim godinama bilo na velikom nacionalnom i demokratskom ispitu, i trudio sam se da ne deluje stranački već jedinstveno.
Svakodnevni protesti u Francuskoj 7, u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, skrenuli su pažnju ne samo naše nego i svetske kulturne javnosti. Stizale su poruke podrške od intelektualaca i pisaca iz svih krajeva sveta. Smenom vlasti, Udruženje nekome nije bilo po volji, naročito zbog svakodnevnih protesta u vreme bombardovanja i okupacije Kosova i Metohije. Zato je i usledila odmazda, koja još uvek traje. Nacionalnim srpskim institucijama i nacionalnoj kulturi u izvornom i suštinskom smislu aktuelna vlast u Srbiji okrenula je leđa. Ona ih jednostavno ignoriše, kao da ne postoje. A želela bi, dobija se takav utisak, da zaista i ne postoje.

Da li je savremena srpska književnost u „korespodenciji“ sa svojim vremenom? Ima mišljenja da ne odoleva aktuelnim – posrednim i neposrednim, prikrivenim, ili brutalno jasnim – pritiscima da se „odazove“ idejama i svrsi ideoloških ciljeva i propagande u korist poželjnog koncepta globalnih i neoliberalnih vrednosti?
Književnost je u korespondenciji sa vremenom, bilo da ga održava, prihvata ili poriče. Svako književno delo je autobiografsko, kako je to govorio Tomas Vulf, čak i onda kada je pisac nevidljiv. „Braća Karamazovi“ Dostojevskog su autobiografski koliko i njegovi „Zapisi iz podzemlja“, Geteov „Faust“ koliko i njegove „Rimske elegije“, „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića koliko i njegove pesničke knjige „Nemiri“ i „Ex Ponto“. Čitava poezija Stevana Raičkovića je njegova najpotpunija autobiografija. Flober je izjavljivao da je „Madam Bovari“ on sam. Dobrica Ćosić je, prema sopstvenom kazivanju, tragičan kraj pojedinih svojih književnih junaka odbolovao i doživeo kao gubitak najdražih bića.
Književnost može da bude ideološka i kad se ne bavi ideologijom. Najgore što se može desiti jeste korišćenje književnog dela u ideološke ili političke svrhe, iako je ono nastalo u sasvim drugačijim istorijskim i društvenim prilikama. Imam u vidu tendenciozno tumačenje Njegoševog „Gorskog vijenca“, Andrićevog, Selimovićevog ili Crnjanskovog književnog dela, „učitavanje“ ideoloških sadržaja koje ono nema, a sve u političke svrhe.
Borhes je smatrao da je poezija obavezna samo prema lepoti, što naravno ne znači da su joj strane političke teme. Poezija je odgovorna samoj sebi, odnosno lepoti, ako je lepota njen ideal. Ovo ne isključuje mogućnost da razne teme i sadržaji mogu, čak i najteži, da budu podsticajni za poeziju.

Delite li mišljenje koje je nedavno, u razgovoru za „Pečat“, izrekao  pesnik i pisac Petar Pajić, koji ocenjuje da je danas srpsko pesništvo „veliko i sjajno“?
Radeći na „Antologiji poezije srpskog romantizma“ shvatio sam da je, i pored velike drame srpskog jezika u prvoj polovini 19. veka, poezija najdublji izraz duhovnosti i da je ona srpski jezik učinila velikim. Analogno tome može se reći da je srpski jezik našu poeziju u kontinuitetu od Svetoga Save do danas učinio velikom. Zbirke srpskih narodnih epskih pesama Vuka Karadžića postigle su u Evropi, u 19. veku, blistavu slavu.

[/restrictedarea]