Siniša Kovačević: Evropa je grobnica za male narode

Razgovarali Ljiljana Bogdanović i  Aleksandar Dunđerin

Evroskepsa DSS vezana je za pristupanje jednom paradržavnom megasistemu, toliko sličnom nekadašnjoj Kominterni, samo je centar sada u Briselu, a ne u Moskvi, ali je on jednako birokratizovan, jednako centralizovan, jednako prenormiran, jednako trom i glomazan, jednako isključiv i jednako osvetoljubiv

 

„Znate li gde su danas organizatori nekadašnjih štafetnih konaka i sletova? Pa dabome, u vrhu vlasti. I danas oni vole Evropu više od  nas!? Gotovo kao što su voleli Broza. Do izbezumljenja, do orgazma…Što se mene tiče, meni Evropa bez Kosova i ne treba. A to će biti konačan uslov, živi bili, pa videli. Ako Srbija može bez Kosova, može i bez mene…“
Ove reči nedavno je izgovorio Siniša Kovačević, slavni dramski pisac, univerzitetski profesor i član Predsedništva demokratske stranke Srbije, naš sagovornik u ovom broju. Navodimo ih kao svojevrsnu i aktuelnu ilustraciju njegove neuvijene i beskompromisne, a decenijski  u javnom životu prisutne kritičke reči. Kako je govor „bez dlake na jeziku“ – o pitanjima ne samo iz stvaralačkog i umetničkog, već podjednako i iz društvenog, ideološkopolitičkog  i istorijskog diskursa, neodvojiv deo  angažmana ovog intelektualca od polemičkog nerva, naša pitanja nisu zaobišla ne samo mnoge podrazumevajuće i aktuelne, nego,  ponekad,  i tzv. „neprijatne teme“!

Svojevremeno ste izjavili da je, teorijski posmatrano, demokratija jako loš politički sistem. Čini nam se, međutim, da u praksi u Srbiji načela demokratije nikada u potpunosti nisu ni ostvarena. Pogotovo u poslednje četiri godine, kada je, najpre, neposredno posle izbora poništena volja birača, da bi, tokom vremena, i sam Parlament prestao da bude mesto gde se donose političke odluke. Kako bi definisali naš politički sistem?
Izjavio sam da je demokratija najmanje loš  društvenopolitički sistem i da čovečanstvo, tragajući  za adekvatnim odgovorom, umorno od eksperimenata odustaje, nažalost, od daljeg traženja. Mislim i danas da je  najbolje rezultate pokazao, kako u malim sredinama, tako i na imperijalnom planu, prosvećeni apsolutizam. Ali on ima jedan nepremostiv hendikep. Nasledan je. Pozvaću se sada na sremačku poslovicu da hulja rodi čoveka, a čovek hulju i  na gotovo neopozivu činjenicu da otkad je istorije,oca sa prefiksom Veliki nasleđuje potomak sa prefiksom Mali ili nekim još gorim. Možda je  put  ka dobroj društvenoorganizacionoj osnovi u prosvećenom apsolutizmu izbornog tipa. U svakom slučaju, demokratija pada već na činjenici da pet šoferskih poleguša nadglasavaju četiri fakultetski obrazovane kaluđerice ili na podatku da  glas stogodišnjaka vredi jednako kao i glas nekoga ko je juče ugasio osamnaest svećica na rođendanskoj torti. Onaj prvi  ne odlučuje ni o kvalitetu vlastite sahrane, drugi odlučuje o kvalitetu sopstvene budućnosti. O drugim mogućnostima zloupotrebe u demokratijama, uključujući  tu i one sa dugom tradicijom, najbolje govore skandali kojima smo svedočili kao moderno društvo. Mogućnosti zloupotreba drastično se multiplifikuju pojavom savremenih medija, poput televizije ili Interneta, koji su gotovo po pravilu u rukama  onih čiji etički potencijal nije odgovarajući. Tamo gde je javno mnjenje  u rukama medijskih magnata,koji se njime igraju kao vešti pekari sa testom,meseći ga i oblikujući onako kako njima  ili nekome iznad njih odgovara, demokratija  više ne stanuje. Ipak,u ovom trenutku, civilizacija ne poznaje, nažalost,bolji društvenopolitički model.
Vi sada zamislite koliko je demokratija kod nas autentična, a da, pri tom, srpska politička praksa nikada još nije uspela da ostvari ni osnovna demokratska načela. Zamislite demokratiju u kojoj vi nekoliko minuta posle završenih izbora, u kojima vam je glavni predizborni postulat bio zabrana klanja stoke i prelazak na vegetarijansku ishranu, na glavnom gradskom trgu  koljete volinu  i natičete ga na ražanj,poništavajući tako u potpunosti volju  birača koji su glasali za vas, birača vegetarijanaca, negirajući tako  samu svrhu postojanja Parlamenta…Tako se na koncu samo postavlja pitanje vremena kada će Parlament  da prestane da bude mesto donošenja validnih  ili pravno i demokratski valjanih odluka. Dakle,trenutno smo u sistemu u kojem mesari donose odluke o sudbini vegetarijanaca,  a daltonisti odlučuju ko će da bude primljen na slikarstvo.

Član ste partije koja je najpre afirmisala evropske vrednosti, da bi danas postala uočljivo prožeta evroskepticizmom.  Na to je svakako uticao stav većine članica Evropske unije prema Kosovu i Metohiji. No, pored toga, aktuelna dešavanja u samoj EU, pogotovo posle ekonomske krize i smene evropskih lidera, svedoče da su u evropskim državama građanske slobode ograničene, da je suverenitet predat finansijskim oligarhijama, teritorijalni integritet NATO snagama, a prirodni resursi megakompanijama. Zašto bi za Srbiju bilo dobro da uopšte ikada ( nezavisno od statusa KiM) postane deo takvog sistema vrednosti?
Demokratska Stranka Srbije je i dalje stranka koja promoviše evropske vrednosti ako pod njima podrazumevate individualne slobode, demokratska načela, odnos prema najnezaštićenijim slojevima društva, radne i higijenske navike, sindikalno organizovanje i autentičnu snagu tih istih sindikata u zaštiti radničkih prava, svetost  svojine, stvaralačku slobodu, odnos prema manjinama,odnos prema veri…
Mnogi od nas živeli su ili žive na Zapadu,tamo su studirali ili  podučavali,naša je evroskepsa vezana za pristupanje jednom paradržavnom megasistemu,toliko sličnom nekadašnjoj Kominterni, samo je centar sada u Briselu, a ne u Moskvi, ali je on jednako birokratizovan, jednako centralizovan, jednako prenormiran, jednako trom i glomazan, jednako isključiv i jednako osvetoljubiv. Čak je i novogovor vrlo sličan, iza forme takozvane „političke korektnosti“ kriju se sve manje sakriveni sistemi opstrukcije slobode mišljenja i govora, a u novojeziku se pojavljuju rogobatine poput dramaturškinje ili pedagoškinje. Ukidaju se i sada kao nekada, gospođice, samo se ne uvode drugarice i drugovi i ne ukida Bog, sve drugo je gotovo identično. Uključujući i iste ljude i njihove biološke ili političke produžetke. Neka im Bog da zdravlja, njima i njihovom istančanom smislu za vlast. Ono što nam je očeve slalo na Goli otok, a dedovima čupalo brkove, uterujući ih u komunizam, sada nas nesmanjenim entuzijazmom  na isti način goni u evropsko blagostanje, pokazujući istu mržnju prema neistomišljenicima kao i onda kada su nas terali na sletove, klanjali se bronzanom  falusu  kojem su tepali štafeta i klicali Beloj ljubičici…Dabome i Plavoj, pokazujući i danas istu spremnost za konačni obračun sa neistomišljenicima.
DSS ne želi u takvu Evropu, ne želi među one koji vam otimaju deo  teritorije, koji sa razlogom smatrate oltarom države i nacije, ne želi u brod koji tone, neće da bude poput onih  koji su kupovali  kartu za Titanik  kada je već uveliko  bio naseljen ribama…Ne postoji multinacionalna i multikonfesionalna imperija  koja se nije raspala  u krvi i pepelu,od Vavilona do Sovjetskog Saveza. DSS ne želi među one koji prvo podignu avione da bombarduju suverene zemlje, a onda smišljaju više ili manje uverljive razloge, ne želi među one koji mrtve lidere suverenih zemalja, ma kakvi oni bili, izlažu gole u rashladnim vitrinama provincijskih samoposluga, neće među one koji uriniraju po mrtvim telima svojih protivnika…Napokon, nećemo ni među one koji suspenduju demokratiju, proglašavajući sa komitetskom superiornošću nove premijere koje niko osim njih nije birao, predajući  tako, zauvek, globalističkoj pošasti sebe, svoju decu  i unuke…
U neopozivo i večito vlasništvo, za tepsiju ribe ili prosjačku suzu, finansijskoj oligarhiji i nadnacionalnim megalokompanijama poklanjaju  se vlastito nebo, vode i obradive površine, prodajući tako u bescenje vlastiti suverenitet i identitet. Nikada u istoriji,osim za vreme Hitlera i možda u vreme Napoleonovog ekspanzionizma, Evropa nije bila u takvoj moralnoj  krizi, suočena sa takvom krizom kriterijuma i na takvoj  istorijskoj stranputici. Moje je mišljenje, izdvajam ga kao lični stav, da Srbija ne treba da uđe u Evropu čak i kada bi Brisel sutra rekao – Kosovo je srpsko i samo srpsko. Evropa je grobnica za male narode, za njihove kulture i ekonomije, doduše komforna grobnica, ali ipak grobnica. Nemojte mi reći da sa pravom jednakog odlučivanja  nastupaju jedna Nemačka i jedna Slovenija ili jedna Francuska i Letonija. Ne verujete li valjda u tu političku perverziju. I nagradno pitanje za kraj ovog dugog odgovora: Šta ostaje od Evrope kada iz nje odstranite Veliku Britaniju i Francusku?Vi to zovite kako hoćete, ja to zovem „Četvrti Rajh“.

Demokratska stranka Srbije je jedna od retkih političkih snaga koja okuplja intelektualce koji su spoznali ne samo politički, nego i istorijski i kulturološki značaj Kosova i Metohije za Srbiju. Da li je kosovski zavet jedan od temelja bez kojeg je nezamisliv srpski nacionalni identitet?

[restrictedarea]

Apsolutno. DSS okuplja ne samo intelektualce nego i sve one koji su kosovski zavet ugradili u svoje ime i prezime. Ovde se ne radi samo o teritoriji, o lignitu  i termoelektranama ili o gorkom ukusu  političkog  ili vojnog poraza. Ovde se radi o iskonskoj nepravdi  u kojoj vas, pored toga što ste žrtva,teraju da na sebe uzmete i izgled krivca. Radi se o tome da su Kosovo i Metohija praprostor našeg nastanka,dokaz da nismo samonikli kao korov na kupusištu, da smo potomci onih koji su  Gračanicu i Dečane zabadali u vlastite kosti, da bi  njihovi potomci  mogli da krstove tih istih crkava spoje sa zvezdama. Kosovo je mesto rođenja naših najlepših lirskih i epskih pesama, našeg jezika, države i vere, gotovo svi mi smo rođeni  tamo. Osim nekih članova, nekih nevladinih organizacija i nekoliko nesrećnika koji imaju nameru da budu stariji od svojih pradedova i mlađi od svoje unučadi. Za njih  Simonida nije ikona nego zidni tapet kupljen u „Merkatoru“.

Da li bi se, posle svih negativnih iskustava, moglo reći da kosovsko pitanje nikako ne može biti demokratsko pitanje i da je uzaludno očekivati da će biti mogući bilo kakvi pregovori između Srba i Albanaca? Razumemo li mi ono što je spoznao, recimo, Ivo Andrić, kada je, tumačeći Njegoša kao tragičnog junaka kosovske misli, izrekao sud da je Kosovo „strašna lozinka“, ali da bez „samoubilačkog apsurda“, odnosno „pozitivnog nihilizma“ ne bi bilo moguće zamisliti (nijednu) našu borbu za oslobođenje?
Trajno rešenje ovog spora moguće je isključivo i samo dogovorom dvaju naroda, ali bez ičijeg posredovanja, ni ruskog, ni evropskog, ni američkog. Evroamerička pozicija je ovde slična poziciji piromana koji po pravilu kada  podmetnu požar bivaju najistaknutiji u njegovom gašenju, po cenu  povreda i opekotina. Ta pozicija  Evrope i Amerike je nemoralna, shizofrena i potpuno koristoljubiva. Da bi do tog istorijskog dogovora i pomirenja došlo, potrebno je  proizvesti nove elite, jer je ova srpska nekompetentna,emocionalno i istorijski nedorasla, dok je albanska  opijena trijumfalizmom,sa svežim tragovima  krvi i kreča na rukama i obrazima. Početna pozicija  za ove razgovore mora biti neopozivost činjenice da  je u državnopravnom smislu Kosovo i  Metohija srpsko i isključivo srpsko, ali je ono i prostor apsolutne zavičajnosti  i potpunog pripadanja svim Albancima koji su tu rođeni, i tu su se rađali i sahranjivali. Ono, svakako, ne može biti ni Otadžbina, ni Zavičaj za ubice i palioce bogomolja, silovatelje i uzurpatore tuđe imovine. Tako bi došlo do istorijskog sporazuma, ali bi  u tom slučaju svakako morao biti srušen spomenik Saksofonisti, kao paradigmi kompletne balkanske i kosovske nesreće. Ili bi tom vajarskom remek-delu  morala da bude pridodata i figura Monike Levinski, naravno u klečećem položaju. Spomenici majci Terezi i Skenderbegu ostali bi gde jesu, jer oni zaista jesu ugrađeni u identitet albanskog naroda. Tako bi se izbegla buduća krvoliptanja, oslobađanja i reoslobađanja, beli konji sa barjaktarima, pesnici i osvetnici. Samo tako!
Što se tiče vašeg  pozivanja na fenomenalni Andrićev esej o Njegošu, bez pozitivnog nihilizma nemoguće je zamisliti bilo koju  ideju o pravdi, upravo taj samoubilački apsurd objašnjava postojanje Termopila, Galipolja, Mojkovačke bitke, Kosovskog boja ili Kadinjače…Kada bi u sistemu  civilizacijskih vrednosti  funkcionisao samo racionalni aparat, svako zlo, snažnije od vašeg dobra bilo bi večito i neopozivo. Upravo taj esej  je i ključ za razumevanje  kosovskog problema, ali bilo bi „samoubilački apsurdno“ očekivati od Angele Merkel da ga pročita. Pri tom ne smete da zaboravite  na činjenicu da je Njegošev odnos prema Kosovskoj mitologemi odnos pesnika i duhovnog lidera, ali i laičkog vođe. I sve te tri pozicije su u svojoj suštini duboko suprotstavljene jedna drugoj. Nije mu bilo lako.

U prethodnom razgovoru za naš list istakli ste kako je Srbiji potrebna vladavina elite, neukaljane, edukovane, obrazovane, čestite i poštene, koja svest o odgovornosti nosi kao teret. Čini se da veći deo sveta, što simbolično nagoveštavaju i protesti pokreta „99 odsto“, deli vaše mišljenje.
Drago mi je što je taj stav istrpeo  probu vremena i što je prethodio stvaranju  pokreta „99 odsto“. Nažalost, kod nas se ništa nije promenilo. I dalje nam je vapijuće potrebna  neukaljana, edukovana,moralna i čestita elita koja će sa razvijenom svešću o istorijskoj i etičkoj odgovornosti da prihvati vlast kao služenje narodu i ideji, kao teret obaveza i odgovornosti, kao služenje i kuluk,  a  ne kao kraći  put  do bogatstva, svakojakih privilegija i silikonski tretiranih poleguša. Ako je za utehu, ni stanje u svetu ovog trenutka nije ništa bolje. Čovečanstvo je u ćorsokaku globalizma koji je samo verbalni supstitut za neokolonijalizam, neoimperijalizam i  banditski iliti liberalni kapitalizam. A to je predvorje fašizma.

Kako, međutim, da se na čelu Srbije pojavi takva elita, kada ona uglavnom ne učestvuje u stranačkom životu?(Istaknuti pojedinci su naime ili izvan političkih partija, ili su potisnuti na margine političkog života).
Ne učestvuje, jer je na našoj političkoj sceni prisutno jako mnogo onih kojima je politika uhljeblje, jedina profesija i jedini zanat. Oni su spremni da svoje sinekure i sinekurčine brane po svaku cenu. Ali oni se, po svaku cenu, moraju i napadati. Sloboda se najčešće osvaja. Tada se najviše i ceni. I elita mora biti hrabrija i politički zainteresovanija. A sa tom i takvom elitom i sa mladošću u srpsku politiku ušao bi i toliko nedostajući i toliko potrebni moral. Ne možete očekivati od nekog politikanta, kome je toliko dobro, da izađe iz državnog automobile, državne službe, da ostavi teglu sa državnim pekmezom i kaže: evo ti sve ovo, elitisto, uključujući i državni viski i sekretaricu,ti si pošteniji i bolji od mene. Pa mnogi su od njih u politiku ušli golotrbi i gologuzi, a sada su dolarski milioneri. Neke stvari u životu, ma koliko da su vaše i ma  koliko da vam  po logici stvari pripadaju, moraju se i oteti.

Da li postoji srpski državnik u poslednjih pola veka koji bi po „tragičkom potencijalu“ mogao da se meri sa Milanom Nedićem, centralnim junakom Vaše možda i najuspešnije drame „Đeneral Milan Nedić“?
Na sreću, ne. Stvari uvek morate da sagledate u realnom filosofsko-istorijskom kontekstu. Nedić prihvata kolaboraciju sa okupatorom, koji ubija sto za jednog, u bednim ostacima nekadašnje zemlje koji se samorazaraju građanskim ratom, koji je opet često suroviji nego nemačke odmazde, okružen prezirom i nerazumevanjem čak i članova vlastite porodice,svestan svog tragičnog kraja ko god da pobedi…On tu tragičku krivicu svesno prihvata, pokušavajući da spase što se spasti da, znajući  da takav posao nije moguće obaviti, a da se na sebe ne preuzmu neka svesna sagrešenja. Pri tom je čovek na pragu starosti, suočen i sa užasom privatne tragedije, gubitkom jedinca sina,trudne snahe i trogodišnje unučice, koji ginu u smederevskoj eksploziji, nekoliko dana pre nego što će Nedić  da prihvati  mesto predsednika vlade. Beograd je pun izbeglica, razrušen,Srbi  u okruženju izloženi svakodnevnim masakrima, po logorima ili u šumi. Užas, priznaćete…Sve to dešava se i istorijski formuliše bez Nedićevog individualnog učešća…
Sa druge strane, imate tragizam Slobodana Miloševića u jedno drugačije vreme, koje čini  se, on ne razume ponajbolje, njegovu ličnu i porodičnu dramu, istorijske okolnosti koje velikim delom, za razliku od Nedića, i sam proizvodi, sukob sa delom vlastitog naroda, sramnu predaju Krajine, raspad države i porodice,bombardovanje, međunarodne ucene i pritiske, hapšenje, predaju Hagu  na Vidovdan, suđenje, kraj…Kako vreme više prolazi, čini mi se da ga sve više žalim. On čeka svog pisca, a bogami i istoričare.

Nepostojanje kulturne politike državnih institucija nadomestila je u proteklih desetak godina tzv. „NVO poetika“ koja nas je naterala da se oslobodimo nacionalne kulture kao „politički nekorektnog balasta“, kako bi se, navodno,  uklopili u savremene kulturne tendencije Evrope i sveta. Da li kultura može da opstane kao nadnacionalna tvorevina?
Koješta. Tako nešto mogu da izjavljuju samo neodgovorne neznalice. Svako je  umetničko delo refleksija stvarnosnog sistema vrednosti, apsolutno individualizovano i predstavlja poseban, dakle pojedinačan pogled na svet. U tom smislu ono je potpuno mađarsko ili potpuno srpsko, kao što su Čehovljeve drame apsolutno ruske, a Fordovi filmovi potpuno  američki. Prava umetnost sadrži u sebi elemente mentaliteta,socijalne posebnosti, delove folklora ili političkog miljea,nastajući kao takvo u specifičnim socioistorijskim okolnostima, a kao takvo jedino je tada i jedino je tu  i moglo da nastane. Jedino tako  postiže se univerzalna  opštost, jedino taj put postoji kada je umetnost u pitanju. Od pojedinačnog  ka opštem. Talenat se pri tom podrazumeva. Samo takva dela postaju nadnacionalna,opšta, postaju  kulturno dobro celog univerzuma. Zato na osnovu  dobrog umetničkog dela bolje razumete ili lakše rekonstruišete  određeni prostor i vreme, nego uz pomoć novina,filmova ili televizijskih zapisa. Drveni totem iz Burundija, Betovenova simfonija,Borina Sofka, svejedno. Ne možete voleti čovečanstvo ako ne volite svoje dete. To je prvi korak. Komunizam je svojom umetnošću pokušao ovim nakaradnim,obrnutim putem i normalno doživeo potpuni fijasko,bez obzira na autoritet jednog Ždanova ili Lunačarskog. U nevladinim organizacijama uglavnom sede osobe čiji intelektualni potencijal nije dovoljan da se prepozna problem, a kamoli da se ponudi neko rešenje. Sa druge strane, po svom ustrojstvu i mentalnom sklopu, to jesu  kriptokomunističke organizacije i ljudi. Otuda i to potpuno preuzimanje jednog kominternovskog kulturnog modela, kojeg od urušavanja i samonegacije nisu spasla ni remek-dela. Naprotiv,to su samo bili retki izuzeci koji su potvrđivali pravilo da autentična umetnost ne trpi nikakvu dogmu. Ni stvaralačku, ni versku, ni političku, ni ideološku. Ali oni to, nažalost, ne razumeju. Iz dva razloga. Ili nisu u stanju da shvate, ili im  se ne isplati.

Budući da DSS okuplja veliki broj istaknutih stvaralaca i kulturnih pregalaca, da li radite na stvaranju kulturnog koncepta koji bi sprečio dalju razgradnju srpske kulture, procesa koji se odvija paralelno sa raslojavanjem srpskog jezika?
Taj koncept je odavno gotov, u programskim je dokumentima stranke,na stranačkom sajtu, dakle objavljen je, poznat je i delo je značajnog broja značajnih ljudi. U svakom slučaju, radi se o srednjoevropskom kulturnom modelu koji promoviše drugačiju kulturnu politiku od ove nepostojeće i koji  kulturi i umetnosti daje mesto koje mora da ima među malim narodima. U takvim situacija uticaj države na kulturni model niti je moguće izbeći, niti ga treba izbegavati. Dakle, ponoviću,ne na kulturu, ne na umetnost, ne na stvaraoca i njegovo delo, govorimo o etatističkom uticaju na kulturni model malog naroda. Paradoksalno, značaj kulture obrnuto je proporcionalan veličini naroda. Manji narod, veći značaj za očuvanje jezika, tradicije, identiteta… On podrazumeva ne samo reformisanje,  već i prevrednovanje estetskog ili ideološkog kulturnog modela. Da bismo shvatili značaj kulture u afirmaciji  jedne države ili nacije, dovoljno je podsetiti da ponekad kultura više afirmiše nego nekoliko industrijskih grana zajedno. Ko danas zna ko je ministar finansija u trenutku kada Nušić piše „Gospođu  ministarku“, ko je na austrijskom dvoru kada genijalni Sterija piše „Kir Janju“ ili  Mocart komponuje ingeniozni „Rekvijem“. Odgovor je, apsolutno niko. Ars longa vita brevis.

Nastavak u sledećem broju

[/restrictedarea]

Link Website:Cheap Nike Air Max Ugg Boots Cheap Jordans Cheap Snapbacks Hats Calzoncillos Calvin Klein Louis Vuitton Outlet Store Camisetas De Futbol Baratas Cheap Ray Bans All shops Free Shipping! Welcome!