Planeta Zemlja, poslednje ratno oružje

Piše Mara Knežević Kern

Ko su najznačajniji ekološki aktivisti koji već dugi niz godina u svojim naučnim radovima i knjigama obrazlažu zašto je pobuna protiv neoliberalizma ne samo neophodna, nego i moguća?

Pojačanu hajku na ekoaktiviste („green is red“) i bezobzirno poigravanje s prirodnim zakonima prati veliki broj objavljenih naučnih radova i knjiga koje doprinose artikulisanju ideje o neophodnosti pobune. Pored Naomi Klajn, nesumnjivog veterana u ovoj oblasti, značajno mesto pripada radikalnoj Naomi Volf (1962), autoru „Priručnika za američke revolucionare“. U knjizi „The end of America“ poručuje građanima da je došao trenutak da ljudi sami preduzmu korake kako bi sprečili funkcionalni kolaps države i zaustavili degradaciju životnog i duhovnog prostora. Tokom učestvovanja u protestu „99 odsto“ Naomi je bila uhapšena, što govori o ozbiljnosti njenog angažmana.

RAT ZVEZDA
U istoriji američkog ekoaktivizma značajno mesto zauzima pisac, naučnik i ekolog, Rejčel Karson (Rachel Carson) (1907-1964). Njena knjiga „Ćutljivo proleće“ („Silent Spring“) objavljena ubrzo posle okončanja Drugog svetskog rata, pokrenula je javnu diskusiju o štetnosti široko primenjivane prakse zasipanja poljoprivrednih površina DDT-ijem iz aviona (DDT je smatran bezopasnim). Rejčel je naučnim istraživanjima ugrozila interese korporativne Amerike, a medijska hajka se služila banalnom retorikom optužujući je da je „naučni neznalica, histerična žena i komunista!“ Njena upozorenja, potkrepljena kompromitujućom dokumentacijom, zainteresovala su predsednika Džona Kenedija. On je problem ozbiljno shvatio i preduzeo mere da se ovakva praksa zabrani.
Najduži opozicioni staž u borbi protiv industrijskih magnata – zagađivača prirodne sredine ima dr Rozalija Bertel (Rosalie Bertell), katolička monahinja koja je čitav život posvetila nauci i humanitarnim radu. Dr Bertel je doktorirala biometriju (1966) i postala specijalista za ekoepidemiologiju, uporedo studirajući matematiku, fiziku, hemiju, biologiju i biohemiju, a u praksi se bavila žrtvama industrijskog, tehnološkog i vojnog zagađenja. Dragocena iskustva stekla je na terenu, posle tragedija u Bopalu i Černobilu. U svojim knjigama upozorava na opasnost od ekonomske globalizacije, ratova i nuklearnog zagađenja, a njena poslednja knjiga „Planeta Zemlja, poslednje ratno oružje“ („Planet Earth the Latest Weapon of War“) razotkriva zapanjujuću istinu o novoj generaciji superoružja, iznoseći naučnom preciznošću hronologiju tajnih eksperimenata vojnog vrha SAD-a sa HAARP sistemom i kemtrejlsima, navodeći posledice za koje niko nikada nije preuzeo odgovornost.
Dr Bertel optužuje vojni vrh SAD-a (i drugih ekonomski moćnih zemalja) za namerno izazivanje zemljotresa, navodeći slučajeve koji nepobitno dokazuju njene tvrdnje. Jedan od „ranih radova“ pripisanih geoinženjering eksperimentima izveden je uz primenu ELF talasa (talasi niske frekvencije) u gradiću Viskonsin, nad kojim je pokrenuta velika razorna oluja (1977). Naselje je potpuno uništeno, kao i 350 hektara šume. Posle započinjanja eksperimenata vezanih za „Rat zvezda“ utvrđeno je da je globalni atmosfersko-okeanski fenomen El Ninjo, nastao usled fluktuacije pravca vetrova i temperature vode u tropskom delu Tihog okeana, promenio svoj ciklus i postao mnogo razorniji nego pre. El Ninjo ima uticaj na klimu gotovo svih delova sveta. (Jak El Ninjo je 1982/1983. godine izazvao veliku sušu i glad u Africi, kao i mnogobrojne poplave širom sveta).
ELF talasi su detektovani i posle zemljotresa u San Francisku, 1989, a isti scenario se ponovio prilikom zemljotresa u El Salvadoru i Indiji.
„Nesumnjivo je da se godišnji broj zemljotresa duplirao, ali je još alarmantnija činjenica da potresi dolaze iz neuobičajene dubine“, tvrdi dr Bertel, navodeći zemljotres u Boliviji (1994) čiji se epicentar nalazio 600 km ispod površine zemlje. Na komentare zvaničnika da „nijedna poznata tehnologija nije mogla da izazove tako dubok potres kao što je bio u Fukušimi“, dr Rozalija je odgovorila: „Teslina tehnologija za izazivanje vibracija tečnog jezgra Zemlje može da bude primenjivana od strane onih koji žele da eksperimentišu u ovoj oblasti, a prateće pojave su zemljotresi i probuđeni vulkani. Ne znam da li su oni izazvali cunami u Indoneziji i zemljotres u Fukušimi, ali tvrdim da mogu da ga izazovu. Ako nisu, onda nema razloga da ne pokrenu istraživanja kojima bi se dokazalo suprotno.“
Dr Bertel naglašava povezanost HAARP-a  i ELF-a tvrdeći da predstavljaju „delove rastućeg lanca, potencijalno interaktivne vojne instalacije koja koristi razne tipove elektromagnetnih polja ili talasnih dužina, od kojih svaka ima različite potencijale da utiče na Zemlju i njenu atmosferu“. Uprkos konvenciji UN (Environmen Modification Convention) o zabrani ovakvih eksperimenata, ovim oružjem raspolažu i V. Britanija, Nemačka, NATO… „Njihova strast za sve većim izazovima može se uporediti sa strašću zavisnika, kojem su potrebne sve veće i veće doze.“

OPERACIJA „CARE“
Kad su naučnici iz kompanije „Dženeral elektrik“ 1946. godine otkrili da je ubacivanjem suvog leda u hladnu prostoriju moguće stvoriti ledene kristale, slične onim iz oblaka, započela je era modifikacije klime. Nekoliko meseci kasnije je počela da pada prva veštačka kiša! Nikom tada nije padalo na pamet da obavi konsultacije sa stanovništvom na eksperimentalnom području, niti se razmišljalo o eventualnom ugrožavanju prava onih kojima će promena klime naneti štetu. Na isti način se ponašala američka mornarica 19. septembra 2010. godine, kada je započela studiju o veštačkim oblacima pod nazivom CARE („Charged Aerosol Releases Experiment“), da bi u saradnji sa „Dipartment of difens spejs test program“-om, sa ostrva  Valops (Virdžinija), lansirala Nasinu suborbitalnu raketu. Predviđeno je da raketa izbaci opiljke oksida aluminijuma radi stvaranja veštačkog oblaka  u spoljnoj atmosferi – na 280 km od zemljine površine (normalni oblaci se kreću na maksimalnoj visini od 80 km iznad površine u mezosferu). Oblak je dizajniran da svetli u mraku. Aluminijumske čestice će posle eksperimenta da padnu u more ili na polja i naselja, reke i šume, ugrozivši životinjski i biljni svet sa nepredvidljivim posledicama po ljudsko zdravlje. Dr Bertel apeluje da sprečimo pogubni scenario kojim bi se  „rashlađivanje“ naše planete prepustilo onima koji već šezdeset godina pokazuju krajnju neodgovornost i nekompetentnost.
Gledajući nebo u beloj izmaglici ljudi se sve češće pitaju – koja je uloga kemtrejlsa u ovom suludom projektu? Rozalija kaže da su kemtrejlsi sredstvo kojim će se u budućnosti obavljati prljave operacije hemijskog i biološkog rata, a za sada žele da se ljudi naviknu na ovakve pojave.
Dr Klaudija von Verlhof (Claudia von Werlhof), profesor na Univerzitetu „Insbruk“ (Austrija), prva je žrtva moćnog lobija čije interese ugrožava svako javno izražavanje sumnje da su zemljotresi na Haitiju i Fukušimi izazvani „prirodnim“ putem. Dr Verlhof je dobila otkaz na Univerzitetu nekoliko dana pošto je na jednom skupu izjavila da zemljotresi nisu imali uobičajene karakteristike – što znači da nisu prirodna pojava:
„Nije sigurno šta je izazvalo zemljotres u Fukušimi, ali ogromnu magnitudu nije moguće naučno objasniti, niti iko pokušava da je objasni…Postoje tri teorije koje objašnjavaju ovu neprirodnu pojavu: tehnički je izvodljivo da snop elektromagnetnih talasa, emitovanih preko HAARP sistema, prodre duboko u Zemlju i izazove zemljotres. Druga mogućnost je da se to isto uradi uz pomoć „skalarnih“ talasa koji ne mogu da budu izmereni u trodimenzionalnom prostoru. Treća pretpostavka polazi od mogućnosti da se radi o posledicama podzemne nuklearne probe… Drugačije se ne može tumačiti činjenica da je došlo do 1.000 naknadnih zemljotresa u istoj regiji.“
Dr Verlhof je veliki protivnik korišćenja nuklearne energije. Svoje stavove brani činjenicom da ne postoji „zatvoren“ slučaj posle isključivanja nuklearne elektrane. „Svako ugašeno postrojenje biće kamen o vratu generacijama koje dolaze, oni se obavezuju da brinu o njemu – može se reći zauvek.“ Optužujući velike sile za korišćenje „zemljotres naoružanja“, ona iznosi dokaze o pritiscima na vlade pojedinih zemalja, s ciljem da ih prisile na ustupke stranim kompanijama. Među ovim zemljama je i Japan. „Vojnoindustrijski sektor će nastojati da po svaku cenu razvija ovu tehnologiju“, upozorava dr Verlhof, „a ta cena će biti vaš život.“ O ceni života radnika prisiljenih da usled gubitka posla rade na raščišćavanju ruševina nuklearke, odlučio je TEPKO. Kompanija ovim nevoljnicima plaća 3.500 dolara dnevno, znajući da su im dani odbrojani, a oni prihvataju pakt sa đavolom zato što nemaju drugog izbora.
Uskoro će cela planeta postati TEPKO koncentracioni logor za „suvišne“, a Derik Džensen (Derrick Jensen) u knjizi „The Culture of Make Believe“ nagoveštava rimejk scenarija osmišljenog u glavama kreatora Trećeg Rajha:
„Dezinfekcija se ne sprovodi samo nad Ciganima, Srbima i ostalim slovenskim narodima, već i nad celom prirodom. Proizvodnja je u suštini konverzija života u smrt, planina i reka u aluminijumske konzerve, drveća u toalet papir… ‘Untermenschen’ – to je prihvatljiva cena koju moramo da platimo. Tako su nam rekli.“