Most preko Ade – oda slovenačkom Parlamentu

Piše Svetlana Vasović Mekina

I dok novinari u Srbiji muku muče da utvrde konačnu cenu mosta, to u Sloveniji nije tajna. Beogradska vlast se poslužila lukavstvom, pa je naručivala u dve etape – prvo most, bez prilaznih puteva. Ceh 150 miliona evra. Usledila je druga faza – konkurs za prilazne saobraćajnice. Opet pobeđuje slovenački konzorcijum. Cena? Skočila na oko 450 miliona evra. Plus troškovi održavanja mosta – godišnje 150 hiljada evra…

 

Zašto je stub (pilon) na Mostu preko Ade u obliku visoke, šiljate kupe? Odgovor na ovo pitanje nema veze ni sa statikom, niti zakonima graditeljstva. Da je hteo, arhitekta je mogao da nacrta četvrtast stub ili u obliku valjka, poput grčkih stubova na Partenonu. Ali to bi onda bio omaž starim Grcima i njihovoj demokratiji, a ne slovenačkom arhitekti Jože Plečniku i njegovoj, u Ljubljani nikada realizovanoj, zamisli za izgradnju slovenačkog Parlamenta koji bi umesto krova imao visoku, zašiljenu kupu.
Zato kad god Beograđani i njihovi gosti bace pogled na most kod Ade, treba da znaju da unikatni pilon nosi i skriveno značenje, jer ga je njegov idejni tvorac (slovenački arhitekta Peter Gabrijelčič) crtao nadahnut višim ciljem – osim onog da ćuprija treba da spoji dve obale. „Objekat“ je zamislio kao spomen Plečniku koji bi, ni 22 dana posle svečanog otvaranja mosta – proslavio svoj 140. rođendan.

KUKAVIČJE JAJE?
„Kada razmišlja o formi, arhitekta svesno manipuliše time kako će taj oblik delovati na čoveka i kakav će učinak objekat imati ne samo u saobraćajno-funkcionalnom smislu nego i na urbanizam, kao i da udruži dve stvari koje su pre bile odvojene“, objašnjava arhitekta Gabrijelčič svoje namere preko TV „Slovenija“, koja je 1. januara javila domaćoj publici da su „Srbi dobili novi most“ izgrađen „prema zamisli slovenačkog konstruktora Viktora Markelja i arhitekte Petra Gabrijelčiča“. Uz podsećanje da mostovi „odvajkada predstavljaju komunikaciju, a ponekad i jedini mogući put do željenog cilja“, TV „Slovenija“ otkriva da Gabrijelčičev put do željenog cilja (spomen zemljaku Plečniku) vodi preko Beograda: „207 metara dug, na vrhu oštro zašiljen pilon, ne predstavlja samo novi beogradski simbol na rtu Ade Ciganlije nego i Gabrijelčičev potpis, i kako tvrdi lično Gabrijelčič – omaž Plečnikovom parlamentu kupaste kupole, nacrtu za slovenački Parlament iz 1947. godine“.
U Sloveniji poslednjih 20 godina raste žal što najatraktivniji Plečnikov poduhvat „zbog finansijskih problema“ nije podignut ni na mestu zamka iz 12. veka koji dominira Ljubljanom (a koji bi u tu svrhu, prema prvobitnoj Plečnikovoj ideji – bio sravnjen sa zemljom), ni u parku Tivoli. Tako Plečnikov, a kasnije i san mnogih njegovih zemljaka – nije postao java. Umesto monumentalne „Katedrale slobode“, kako je Plečnik krstio Parlament kao „svoju viziju buduće slovenačke samostalnosti“, komunističke vlasti su izabrale estetski i budžetski skroman projekat arhitekte Vinka Glanza. Kvadratasta zgrada Skupštine (od 1991. Parlament) nikla je u Ljubljani 1959. godine. Ali to u nacionalno osvešćenim Slovencima nije ugasilo nostalgiju za Plečnikovom zamisli.
Nikad ostvareno pompezno zdanje slovenačkog Parlamenta je uoči i tokom osamostaljenja od strane „osamosvojitelja“ (političara koji su propagirali odvajanje Slovenije od SFRJ) korišćeno za buđenje i jačanje patriotskih osećanja. Potonja slovenačka država se dva puta setila svog vizionara – prvi put je štampala Plečnikov lik na novčanici od 500 tolara (dva evra), a 2007. godine, ulaskom u evrozonu, i na slovenačkoj varijanti metalnog novčića za 10 centi, koji je po nalogu slovenačke „Narodne banke“ izdala „Evropska centralna banka“ sa sedištem u Frankfurtu. Zanimljivo da slovenačkim zvaničnicima na pamet nije palo neko skuplje rešenje, na primer da od slovenačke struke naruče i realizuju spektakularniji poduhvat kojim bi na domaćem tlu slavili Plečnikovo ime, iako je Slovenija poslednjih 20 godina intenzivno gradila tzv. „krst autoputeva“, od Šentilja (granica sa Austrijom) do Bregane (Hrvatska), odnosno od Jesenica (tromeđa Slovenija-Italija-Austrija) do Kopra i dalje, prema Trstu i Portorožu.

[restrictedarea]

Jeste izgrađeno na desetine mostova u vreme kada je Slovenija beležila zavidan privredni rast od čak šest odsto BDP-a, ali nijedan ne nosi nikakav beleg u čast Plečnika. Viktor Markelj, partner u inženjerskom birou „Ponting“ iz Maribora koji je 2005. godine zajedno sa Gabrijelčičem pobedio na konkursu za idejno rešenje mosta kod Ade, na pitanje „Pečata“ kako to da na nijednom od mostova koje je podizao ne samo u rodnom Mariboru nego i u Ptuju, Celju i drugim slovenačkim varošima, kao i graditeljski zahtevnim vijaduktima – nema „omaža“ Plečniku već je taj ugrađen u beogradski most, odgovara da su za monumentalnost mosta preko Ade zaslužni isključivo njegovi naručioci – vlasti u Beogradu, koje su zahtevale da objekat bude „simbol novog vremena“.
„Stoga smo tražili izvoran i prepoznatljiv oblik, što je bilo propisano uslovima u konkursu grada Beograda. Tada nismo razmišljali o ‘omažu’ našem velikom arhitekti. U nadahnutoj izjavi koautora (arhitekte Gabrijelčiča) prilikom svečanog otvaranja mosta radi se, prevashodno, o direktnoj asocijaciji zbog oblika pilona. Ne zaboravite da je Gabrijelčič takođe izjavio da most, između kablova, izgleda kao katedrala. To vam je poetski jezik arhitekata“, dodaje Markelj. Katedrala? Na naličju slovenačkog novčića od 0,10 evra baš to i piše – „Katedrala slobode“. Uz sliku Plečnikove „vizije slovenačkog Parlamenta“.

SPOMENIK PLEČNIKU?
Povodom otvaranja mosta kod Ade u Beogradu, TV „Slovenija“ je podsetila da „ne treba zaboraviti da su (mostovi) često bili i prva meta vojnih napada“. U bližoj istoriji, publika slovenačke državne televizije videla je, što se okruženja tiče, rušenje mostova 1999. godine u Srbiji tokom napada NATO-a. Ministri liberalne vlade tadašnjeg premijera Janeza Drnovšeka nisu oklevali da u nedelju ustanu od ručka kako bi NATO-bombarderima odobrili preletanje slovenačkog neba, iako su neke druge zemlje iz okruženja to odbile.
Pet godina kasnije, slovenačka preduzeća preuzimaju jedan od najznačajnijih graditeljskih podviga u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija. Mariborski „Ponting“ pobeđuje na takmičenju koje je lansirala beogradska vlada, a zatim su bogatu letinu ubrala i druga slovenačka preduzeća, učešćem što u izradi studija izvodljivosti, što neposredno na terenu – gradeći most i prilazne saobraćajnice. Činjenica da je usred Beograda, o trošku srpskih poreskih obveznika podignut spomenik Plečniku, a uz to na pragu ekonomske krize posao dobile brojne slovenačke firme, sumirana je u opaski TV „Slovenija“ da je „most preko Ade arhitektura koja ujedinjuje, i to ne samo Srbe, nego i Slovence“. I zaista je ujedinila, prevashodno slovenačku privredu koja je učestvovala i u izradi Studije opravdanosti izgradnje, koju je 1. aprila 2005. godine (netom pošto je „Pontingovo“ rešenje izabrano za gradnju mosta) naručila „Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda“ od slovenačke firme DDC d.o.o.
DDC je bila firma u direktnom vlasništvu slovenačke države. Preduzeće je cvetalo u vreme masovne gradnje mreže slovenačkih autoputeva, a poslednji veliki posao je bila izrada rečene studije i svega što je uz to išlo, a kao podizvođač pojavljuje se i ljubljanska firma PNZ.
Danas, preduzeće DDC više ne postoji. Odlukom osnivača, DDC u „100 odsto vlasništvu osnivača Republike Slovenije“, ugašen je 14. aprila 2011. godine, zajedno sa sedištem u Ljubljani i Nadzornim odborom. Firmi više nisu bili u izgledu unosni poslovi već gubici, pa je država osnovala novo preduzeće DRI d.o.o. (bavi se „upravljanjem investicija“ za razliku od prethodnice DDC u čijem je opisu posla bilo „savetovanje inženjering“). Sedište DRI d.o.o. je smešteno u Maribor.
PNZ pronalazimo na službenom sajtu slovenačke komisije za borbu protiv korupcije. Ta komisija je u okviru projekta „Transparentnost“ lansirala program „Supervizor“. „Transparentnost“ u delovanju države i lokalnih zajednica treba da poveća odgovornost nosilaca javnih funkcija za donete odluke i racionalnu potrošnju javnih sredstava. Preko „Supervizora“ moguć je uvid u to koja su „privatna“ preduzeća „prikačena“ na državne jasle i ima li tu korupcije u odnosu na to koja je partija na vlasti, a sve to kako bi se omogućila „argumentovana rasprava o stvarima od javnog značaja, smanjio rizik lošeg upravljanja, zloupotrebe vlasti, a pre svega kako bi se ograničila sistemska korupcija, nepoštena konkurencija i klijentelizam“.
Zahvaljujući „Transparentnosti“, slovenačka komisija za borbu protiv korupcije otkrila je lane postojanje bizarnog sistema koji deluje „ispod žita“ –  radi se o nizu preduzeća koja divno posluju kada su na vlasti desno orijentisane partije, a u vreme levice stagniraju, i obrnuto. Komisija je objavila imena firmi koje odlično posluju dok pljušte državne narudžbine kada je na vlasti „desna“ opcija, a u vreme vlasti Boruta Pahora odlaze u stečaj, da bi ih u biznisu odmenile druge, „levici“ draže firme. PNZ je, prema grafikonu objavljenom na sajtu slovenačke Komisije za borbu protiv korupcije, preduzeće koje živi zahvaljujući javnim narudžbinama (DDC, raznorazna ministarstva, pojedine opštine), dok samo 7,75 odsto prometa ostvaruje poslovanjem sa „ostalim“ pravnim subjektima (koji nemaju neposrednu vezu s državom). To je važno, jer osvetljava napomenu arhitekte Gabrijelčiča da je za učešće u radu na „novom, kolosalnom velikom mostu koji nije smeo da bude tek objekat za premošćivanje (s jedne obale na drugu), već nova gradska ikona i podsticaj za optimizam grada“ zaslužna – slovenačka politika. Za TV „Slovenija“ je potvrdio da osvajanje nagrade „u međunarodnoj konkurenciji nije bio slučaj – to je rezultat slovenačke politike koja je 20 godina negovala takve zadatke i za svaki objekat raspisivala konkurs koji nije bio samo konstruktorski nego i arhitektonski“.
U Sloveniji nije izgrađen nijedan most ni sličan onom kod Ade. Treba podsetiti da se slovenačka politika, kako u vreme premijera Janeza Janše (2004-2008), tako i Boruta Pahora (2008-2012), u javnosti često hvalila lobističkim uspesima van granica Slovenije. Dakako – radi zapošljavanja slovenačkih preduzeća. Poznato je da je Pahor 2009. godine poklonio rasnog konja lipicanca Moameru Gadafiju prilikom posete Tripoliju, a zauzvrat ućario izgradnju libijskih puteva, tešku nekoliko stotina miliona evra, za slovenačku građevinsku industriju. Ne treba zaboraviti ni da je predsednik Srbije boravio u prvoj službenoj poseti Sloveniji 18. marta 2005, a aprila iste godine DDC i ostale slovenačke firme, uprkos „konkurenciji iz sveta“, u Srbiji dobijaju poslove koje su samo poželeti mogle. U izgradnji mosta kod Ade učestvuje i tada paradna građevinska firma SCT (za SCT je Pahor kod Gadafija uglavio bajan posao sa putevima, pa je Gadafiju pride poklonio i štap, kojim se do smrti služio Josip Broz Tito).
Građevinsko preduzeće SCT (skraćenica od „Slovenija, Ceste, Tehnika“) srušilo se kao kula od karata kada je otkriveno da je direktor Ivan Zidar (sa kojim su, uz austrijski PORR, beogradske vlasti 2008. godine u Starom dvoru svečano potpisale ugovor o gradnji mosta, netom pošto je Zidar pušten iz ljubljanskog pritvora) sa još dva direktora slovenačkih građevinskih firmi učestvovao u kartelnoj raspodeli javnih narudžbina. Sve troje direktora sedi na optuženičkoj klupi u Okružnom sudu u Ljubljani, a pozamašna optužnica tereti ih za korupciju. SCT je lane proglasio stečaj. Uz Zidara je optužen i Dušan Černigoj, direktor „Primorja“ iz Ajdovščine čiji se logo nalazio na ogradi gradilišta mosta kod Ade, jer je baš „Primorje“ 2009. godine dobilo tapiju beogradskih vlasti da gradi prilazne vijadukte. Ali i „Primorje“ ubrzo odlazi u stečaj.
Ostala je enigma ko je, pošto je SCT otišao u stečaj, sada u Sloveniji odgovoran i nadležan da popravi i ispravi ono što je aljkavo izgrađeno i urađeno. A spisak nije mali, od brojnih nedostataka u gradnji Onkološke, Pedijatrijske, Neurološke bolnice…Bilo je tu i deonica autoputeva sa neadekvatnim asfaltom i tunelima sa čijeg plafona je padao malter…U slučaju mosta kod Ade, austrijski PORR je preuzeo obaveze SCT-a posle njegove propasti. PORR garantuje za svoj deo posla, a nameće se pitanje – ko u Beogradu polaže račune za slovenačke firme koje su nestale sa lica zemlje? Dilema nije bezazlena. Projektovanje mosta kod Ade bio je zahtevan poduhvat, ne samo zbog megalomanskih želja beogradskih vlasti, nego i realizacije. Slovenački mediji sa ponosom prenose da je most preko Ade „najveći uspeh slovenačke neimarske pameti i znanja“. „Najteži na svetu na jedan pilon“, „Postavljen novi svetski rekord – na jednom stubu obešena najveća površina mosta na svetu“, „Najveći vijadukt na Balkanu i najveći most sa jednim osloncem u Evropi“… To su samo neki od naslova koji ukazuju da se radilo o teškom zadatku.

NOVI SLOVENAČKI IZUM
„E-knjiga“, dostupna na sajtu „Pontinga“ (http://www.ponting.si/media/ebook/index.html), nudi reference: preduzeće je odradilo brojne mostove širom Slovenije, ali su svi odreda (sa izuzetkom nešto složenijeg u Ptuju, preko Drave) projektovani bez ikakvih sajli i ukrasa. Samo beton i čelična konstrukcija. Linije? Jednostavne. „Pontingov“ iskorak u „široki svet“ je – most u Beogradu.
Na pitanje „Pečata“ da li je jeftinija izrada kumovala činjenici da ni na jednom mostu u Sloveniji nije demonstrirana raskoš poput one koju je zahtevala beogradska vlada, Viktor Markelj („Ponting“) priznaje da je njegova firma naručiocu (slovenačkoj državi) često nudila da za istu cenu projektuje atraktivniji most, ali država se oglušila: „Investitor (država) je zahtevao korišćenje klasičnih rešenja i tipskih detalja koji su bili mnogo jeftiniji i nemaju dodatnu vrednost za okolinu već služe samo svojoj funkciji“.
Slovenačka država škrto pazi da ispuni funkciju, a ta je premošćivanje terena, odnosno voda. Ni traga rasipništvu, pa nema ni grandioznih rešenja, već se vodilo računa da bude izgrađeno što više saobraćajnica. S tačke gledišta siromašnog poreskog obveznika u Srbiji, neverovatno je da se neuporedivo bogatija Slovenija zadovoljila gradnjom estetski skromnih objekata, „koji su više tehnički i jednostavni“.
I dok novinari u Srbiji muku muče da utvrde konačnu cenu mosta, to u Sloveniji nije tajna. Beogradska vlast se poslužila lukavstvom, pa je naručivala u dve etape – prvo most, bez prilaznih puteva. I tvrdila da će koštati 119 miliona evra. Konačan ceh je, prema slovenačkim konstruktorima, bliži svoti od oko 150 miliona evra. A kada se „čardak ni na nebu, ni na zemlji“ primakao završetku, usledila je druga faza – beogradska vlada objavljuje novi konkurs – za prilazne saobraćajnice. Opet pobeđuje slovenački konzorcijum. Izvođači su, do svog neslavnog kraha – isti. Cena? Skočila je na oko 450 miliona evra. Uz godišnje troškove održavanja mosta, ocenjene (2005) na 150 hiljada evra.
Ni tu nije kraj – most čeka još jedan zahvat. Trenutna visina pilona je 200 umesto 207 metara. Građevinski inženjer Viktor Markelj tvrdi da nema mesta brizi jer problem nije u konstruktorskoj greški. Zaplet je skrivila američka firma koja je, „češljajući“ projekat, unela nekoliko promena. Jedna od njih je – kraći pilon. Umesto šiljka, završava platoom, prečnika oko metar. Stoga pilon za Gabrijelčiča nije „zašiljena kupa“, željeni omaž Plečniku.
Gabrijelčiča, profesora ljubljanskog „Arhitektonskog fakulteta“, ni kolege kod kuće nisu uverile da odustane od „neupotrebljivog dela mosta“ (šiljatog vrha). On u aktuelnom pilonu vidi „odžak“ poput onih koji štrče sa novobeogradske strane. Konačno, ubedio je partnere u Beogradu da na pilon montiraju „vrh“, načinjen od čeličnih šipki. Jasno – u obliku kupe, visine sedam metara. Na pitanje – zar nije bilo jeftinije (i lepše) da je taj detalj (do)rađen dok pilon nije okončan, saznajemo da bi to svakako bilo bolje. A sad – šta je, tu je. Pa će u martu, kad vremenske prilike budu dozvolile, na pilon biti zašrafljen vrh težak 700 kilograma, koji će podići helikopter. Cena? Sledi odgovor da „tamo, kud su otišli milioni, nije problem još nekoliko hiljada evra“.
Kruna cele priče je da je tokom gradnje, duž mosta, izvedeno posebno rešenje sa tzv. „podložnom gredom“. Izum i napravu (korišćenu tokom postavljanja 30 hiljada tona teškog i 360 metara dugog betonskog odseka) zaštitio je mariborski „Ponting“. Kao svoj patent. Zanimljivo je da se o svemu tome u Srbiji ne zna gotovo ništa, iako je gradnja izazivala veliko interesovanje javnosti, naročito kada su najviši gradski i državni funkcioneri iznova otvarali most.

_____________

Lik i delo, Jože Plečnik

Rođen u Ljubljani, 23. januara 1872. godine Umro 1957. godine. Najpoznatije delo je „Tromostovlje“ (posvećeno austrijskom nadvojvodi Francu Karlu), koje je zaštitni znak Ljubljane, izgrađeno 1932. godine. Arhitektonski pečat ostavio je u gradovima u kojima je radio – pored Ljubljane, u Beču, Beogradu i Pragu. Iz slovenačke Katoličke crkve je procurelo da će na spisak blaženih staviti i „najvećeg slovenačkog arhitektu Jože Plečnika“. Direktor „Direktorata za kulturnu baštinu“ pri slovenačkom Ministarstvu kulture potvrdio je da očekuje „početak postupka Plečnikove beatifikacije“, jer „spada među najvažnije crkvene umetnike 20. veka, koji je odlučujuće uticao na modernu sakralnu arhitekturu i oblikovanje liturgičnih predmeta“. Plečnikovoj beatifikaciji skloni su slovenački jezuiti. Ljubljanski nadbiskup Alojzij Uran bacio se na sakupljanje dokaza za Plečnikovu kandidaturu za sveca. Pitanje je može li se među čudesa ubrojati činjenica da je Plečnikovo delo ugrađeno u most u Srbiji, a da naručioci posla o tome pojma nisu imali. Platiše, još manje.

[/restrictedarea] hairy girls čto takoe zaйm pod materinskiй kapitalčastnый zaйm v rostovezaйm 200000