Likovna 2011: Padovi i nekoliko uspona

Piše Dejan Đorić

Kretati se u galerijskom svetu 2011. godine remboovski rečeno znači biti u još jednoj „sezoni pakla“, posetilac i kritičar postaju „funeralturisti“, kako su govorili Dragoš Kalajić i Radomir Reljić

 

Likovna umetnost u Srbiji u stanju je laganog odumiranja, a znaci zamora i krize postali su opšte mesto. Verovatno je to još jedan od dokaza marksističke teze o uslovljenosti stvaralaštva društvenom stvarnošću. Za umetnost kao da su odavno prošla zlatna, tačnije revolucionarna vremena, kakvo je renesansa, cvetanje u vreme ratova, kuge, gladi, državnog i verskog rastrojstva. Kao krunski dokaz da usred najveće pometnje može sazreti najlepše voće duha, renesansa govori o biblijskoj pouci da „Duh diše gde hoće“, a on izdiše iz savremene umetnosti.
Kretati se u galerijskom svetu 2011. godine remboovski rečeno znači biti u još jednoj „sezoni pakla“, posetilac i kritičar postaju „funeralturisti“, kako su govorili Dragoš Kalajić i Radomir Reljić. Kakvu budućnost slikarstvo ima u svetu u kojem književnici kao Zoran Ćirić u „NIN“-u pišu da je crni roker Bo Didli Isus, a da je Šaban Bajramović najveći umetnik koga je Srbija imala u proteklih pola veka.
U sadašnjem globalistanu Srbima je dopuštena samo kulturna šabanizacija, mogu da se opredele između Šabana Šaulića ili Šabana Bajramovića. Pojedini ne žele ni Guču, ni „Egzit“, već „Fejsbuk“, ali Divna Vuksanović, vodeći komunikolog (još jedno od novih šarlatanskih zanimanja) i estetičar medija (kao da postoji bilo šta estetsko u masmedijima), tvrdi: „’Fejsbuk’, iako interaktivan, demokratski medij, na jedan nekritičan način masovno promoviše nešto što je nekada bila umetnost, a danas  to vodi ka kiču i šundu, najviše zbog toga što su korisnici nedovoljno estetski obrazovani“.

NALIK IDIOTIZMU „KRAJA ISTORIJE“
Krivac je dakle slikarstvo, do pre nekoliko decenija umetnost, a sada odjednom kič i šund koji ugrožava osnove demokratskih medija. Vrhunski mladi slikari kao Veljko Đurđević za svoja dela predstavljena na „Fejsbuku“ dobijaju priznanja iz celog sveta, ne znajući da su antidemokratski i antiumetnički elementi. „Što gore, to bolje“ rekao bi drug Lenjin i za ovo smutno vreme zamene teza i izvrtanja vrednosti. Ko su „nedovoljno estetski obrazovani“, koje će „Fejsbuk“ očišćen od kiča i šunda dovesti u idealno, prosvetljeno stanje svesti?
Odgovor daje Marina Martić, koautor tekuće izložbe „Poslednja mladost u Jugoslaviji. Omladinska alternativna pop kultura u YU od 1977. do 1984. godine“. Njeno ograničeno poimanje umetnosti i popularne kulture odavno su uočili neki od gurua alternativne scene. Kustoskinja beogradskog „Muzeja savremene umetnosti“ zna ko su glavni krivci za sve što nam se dešava. U nedavnom intervjuu za „Radio Beograd 2“, odgovornim za društvenu, političku i kulturnu krizu proglašava nacionaliste, primitivne ljude koji su postali rodoljubi zato što su neobrazovani. Izgleda da ova intelektualka nikada nije čula za Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Vladimira Velmara Jankovića, Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića, Dimitrija Najdanovića, Aleksandra Lončara, Dragoša Kalajića, Dragoslava Bokana i Bogdana Lubardića, pomenimo samo neke od najobrazovanijih Srba, mereno univerzitetskim diplomama, poznavanjem stranih jezika, kvalitetom i brojem naslova u njihovim bibliotekama. Ograničenost postmodernističkih istoričarki umetnosti, kao što je Marina Martić, uočljiva je već u elementarnoj nesposobnosti definisanja predmeta svog rada. „Poslednja mladost u Jugoslaviji“ naziv je koji nalikuje Fukujaminom idiotizmu „kraj istorije“, izrečenom u vreme kada se istorijski događaji kao nikada pre nisu tako brzo smenjivali i kada skoro svako oseća ubrzanja vremena.

SLEPE ULICE NADRIUMETNOSTI

[restrictedarea]

Ako je za utehu, pojedini umetnici su umereniji u izvitoperenim sudovima i zahtevima od kritičara. Kada je Predrag Nešković dobio najvažniju, „Politikinu nagradu za umetnost“, samo zato što je izložio svoja odela (u njima, usput rečeno, izgleda kao smešni dedica), izjavio je za „NIN“: „Kod nas za razliku od sveta nema kritičara koji pišu samo o nekim pojavama, tipa samo o geometrijskoj apstrakciji, pop artu, konceptuali i slično. Kod nas jedan kritičar treba da piše o svim stilovima, što je neprimereno“. Kritičar za svaki stil – to je kao ući u frizernicu, pa jedan berberin sapunja, drugi brije, treći šiša itd. Možda će se pojaviti i kritičari koji pišu samo o jednom umetniku, verovatno priželjkuje Nešković.
Lazar Trifunović je na jednom svom predavanju primetio u polušali (a takve su najistinitije) da je „u dvadesetom veku nastala opšta bežanija“, međusobno udaljavanje svih pojava i aktera na sceni. U teško vreme isplivavaju opskurni tipovi, pa je Dragoljub Raša Todosijević za prošlogodišnje učešće na Venecijanskom bijenalu dobio nagradu „Uni kredit grupe“ od sto pedeset hiljada evra za koju je javnost ubeđena da je zloupotreba umetnosti u vidu pranja novca. Publika treba da je srećna što na Bijenale kao ranije nisu poslate bale ćebadi od ljudske kose, rad Zorana Todorovića, već samo Todosijevićevi kukasti krstovi. Slična ćebad odavno i bolje su pravljena u Aušvicu, a kukasti krst ne mora biti nacistički simbol. (Post)moderni umetnici su radili sa fekalijama, mokraćom, kosom, krvlju i crevima, pa su naci simboli u toj produkciji horora neka vrsta crtaća. Jedino još nisu izlagani leševi, ali ne znači da neće biti. Koliko je Todosijević likovno nesposoban i nepismen najbolje svedoči Aleksandra Tisa Jelinčić, čija je izložba u beogradskoj Galeriji „Progres“ pod nazivom „Plemeniti“ pobudila pažnju. Devojčica od sedam godina ne samo da neuporedivo bolje crta od Todosijevića već je umetnički kvalitet njenih radova nedostižan legijama avangardnih umetnika.
Dokle se kvaziumetnici spuštaju u potrazi za slavom govori i januara 2011. godine priređena izložba slika Maneta Šakića, čija je jedina umetnička zasluga u tome što je sin Olivere Katarine. „Slike u mirisu kajmaka i čvaraka“, naslov je teksta u „Politici“ o Šakićevoj izložbi priređenoj na beogradskoj Kalenić pijaci. Neuporedivo opasniji šarlatan je Srđan Vukčević koji je imao sreću da izlaže u uglednoj beogradskoj Galeriji „Haos“ samo zato što godinama živi u Parizu. Premda tvrdi da se družio sa Dadom Đurićem i da je veliki slikar navodno u njemu osetio svet koji je i sam živeo, njegovo „slikarstvo“ od Dadovog deli  udaljenost merena svetlosnim godinama. Amater i sladunjavi kičer koji nadmenošću pokušava da nadomesti nedostatak talenta, pedofilski slikar devojčica u čipki i šljokicama, Vukčević daje za pravo konceptualistima koji tvrde da je slikarstvo postalo besmisleno. Takvi nadriumetnici uspevaju samo u vremenu u kojem je moderna umetnost mnoge ubedila da su umetnici.

TRAGIKOMEDIJA OD GALERISTIKE
U međuvremenu mešetari love u mutnom. Postalo je već tradicionalno da beogradska Galerija „Arte“ organizuje izložbu u Galeriji „Progres“ i štampa dobar katalog povodom aukcije umetničkih dela. Za tekstove u katalogu angažovani su neki od naših najboljih mlađih i starijih istoričara umetnosti, kao što su Ivana Benović i Nikola Kusovac. Dela na aukciji su originali, mnoga izvrsna, signirana, datirana i u dobrom stanju. Slike starih majstora, nazovimo tako naše međuratne slikare, ponuđene su po normalnim tržišnim cenama, bez mnogo preterivanja. Tu se, međutim, završava dobra namera organizatora ovakvih izložbi, direktora Galerije „Arte“ Milana Mitića. Na izložbi, kako je naznačeno u katalogu, početna cena dečjeg crteža Biljane Vilimon, simptomatičnog naziva „Zbogom pameti“ je 5.000 evra, a procenjena vrednost je 9.000 evra. Slično je i sa slikom Srđana Đileta Markovića, stripom za zastrašivanje dece i sa delom Milete Prodanovića za koje poznavaoci tvrde da je toliko kompoziciono loše rešeno da se može postaviti na svaku od četiri strane,  svejedno je sa koje ga posmatramo. U carstvu lošeg slikarstva i tričarija novog ekspresionizma Mileta Prodanović je najbolji ako je to neka uteha. U grupi „Alter imago“ pored njega bila je i Nada Alavanja, uzor slikarske kretenizacije, čije je delo dospelo čak i u prestižni Muzej „Cepter“. Možda sve to ne treba da uzbuđuje da vrhunska slika Borivoja Bore Stevanovića (1878-1976), jednog od najboljih srpskih majstora, nije procenjena na 4.900 evra, a po tom principu i druga dela naših akademika i najuglednijih slikara. Za Milana Mitića znalci tvrde da trguje falševima Save Sekulića, a o ovom galeristi loše vesti stižu i iz Pariza. Na podao način godinama pokušava da Srbu Travanova i ostale marginalce čije slike kupuje po bagatelnim cenama predstavi kao naslednike velikih modernista i preproda ih po astronomskim vrednostima. Srećom na tu opasnu zamenu teza, tragikomediju od galeristike, ne nasedaju kupci, pa takva dela uvek ostaju neprodata. Mitić bi da sa jednim katalogom i jednom izložbom izvrši prevrat, ojadi prave galeriste i potisne generacije vrhunskih slikara. Neuspeh njegovih prevara najbolje govori koliko su besmislene tvrdnje Slavka Timotijevića i njemu sličnih, da kod nas ne postoji tržište umetničkih dela. Upravo postojeće tržište trezni i marginalizuje mešetare koji samo mogu da se nadaju ceni uslovljenom njihovom pohlepom.

UZORNI IZLAGAČKI PROGRAMI
Protiv zla u sferi duha i u oblasti ekonomije najbolje je boriti se institucionalno, što znači snagom države. Galerija Medija centra „Odbrana“ (ranije poznata kao Galerija „Doma vojske“) ustala je u odbranu najviših vrednosti srpske likovne kulture, pomerivši izlagačku aktivnost sa predstavljanja živih umetnika na muzejske vrednosti. To nedostaje kulturi u kojoj su dva najveća i najvažnija muzeja skoro deceniju zatvorena. U samom centru Beograda tokom prošle godine mogle su se videti najvažnije izložbe posvećene Savi Šumanoviću, Srpskim vladarima i vojskovođama, slikaru Slobodanu Jevtiću Puliki, Zbirci Galerije „Nadežda Petrović“, Momi Kaporu, Sedamdesetogodišnjici ustanka protiv fašizma, Majstorima banatskog slikarstva, delima iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i tekuća „Portret trajna inspiracija umetnika“. Publika je nagradila ovu Galeriju nesebičnom posetom u vreme kada su organizatori „Oktobarskog salona“ uveli naplaćivanje ulaznica. Treba ih pohvaliti jer će tako rasterati i ono malo zainteresovanih, tačnije, posetiocima bi trebalo platiti da dolaze i gledaju nedela na opustošenom „Oktobarcu“. Druga galerija koja samo zahvaljujući sjajnom direktoru Nikoli Mirkovu, velikom poznavaocu umetnosti, ima odličan program je Galerija „RTS“-a. U njenom prošlogodišnjem programu treba izdvojiti jednu izložbu. „Aleksandar Ćeklić. Umetnički povezi knjiga“, prva je izložba te vrste u Galeriji koja ne izlaže dela primenjene umetnosti. Predgovor u katalogu napisao je sam Mirkov, a izložbu otvorio akademik Ljubomir Simović, što je presedan kada su u pitanju slične izložbe, budući da se akademici  ne bave ni likovnom umetnošću. Razlog možemo potražiti u nesvakidašnjem umeću ovog umetnika i u činjenici da knjiga koju potiskuju novi mediji opravdano izaziva ne samo sentimentalnu pažnju. U grupi moćnih galerijskih institucija koje daju otpor antikulturnim procesima prvoborac je Moderna galerija „Valjevo“. Dvadeset šest godina izlagati u njoj znak je posebne likovne vrednosti, a prošle godine su njenu aktivnost obeležile izložbe Lidije Macure, Slavka Krunića i veća postavka slika Miljenka Stančića i Voja Stanića. Pojedini katalozi ove Galerije pretvaraju se ponekad u manje monografije praćene separatom prevoda teksta. Najnovija na sceni i najaktivnija je beogradska galerija „Studio Uroboros“, koju uspešno vode slikar Milan Tucović i njegova supruga Mila. Iznenađujući stalno novim, kvalitetnim i svežim dešavanjima, programom koji ima najviši kriterijum, postala je važno mesto na mapi obnove umetnosti. Isto tako uspešna je i obližnja Galerija „Heksalab“, čije su izložbe posvećene Marini Markulić i Milovanu Vidaku otkrile manje poznate opuse slikarke srednje generacije i jednog od članova Mediale. Sudeći po posetiocima, nekim od najboljih srpskih i pariskih slikara i slikarki, Vidak je među najvažnijim evropskim poratnim majstorima.

IZNENAĐENJA U SVETU LIKOVNE MAGIJE
Verovatno najbolje dobro organizovana izložba izvan Beograda je retrospektiva slika crnogorskog umetnika Miomira Miše Vemića u velikoj sali Gradskog muzeja Vršac. Njegovo je slikarstvo poseban fenomen, snagom crnogorskog mraka i svetlosti usredišteno na ničijoj zemlji između ekspresivnog, realnog i imaginarnog. Na sličan način veliko iznenađenje bila je i izložba novopazarskog slikara Bekima Mehovića u zemunskoj Galeriji „Stara kapetanija“. Kada smo pomislili da posle Mediale i mlađih genijalaca u fantastičnom slikarstvu više neće biti ničeg novog na našoj sceni, pojavljuju se, kako to često biva, iz svojih balkanskih jazbina opasne zverke, za koje se kasnije ispostavi da su svetski značajni umetnici. Mehović je među poslednjim koji su  nastupili u svetu likovne magije i možda prvi koji je u klasičnu zasnovanu figuralnu iracionalnost uveo sajns fikšn i filmsku sceničnost dostojnu serijala „Matriks“. Možda su odista najzanimljivije izložbe slobodnih strelaca i nezavisnih umetnika kakav je Vladimir Milanović. U Galeriji „Grafički kolektiv“ izložio je radove koji uspešno sjedinjuju stare i nove medije, majstore baroka sa elementima haj tek civilizacije, pokazavši da u umetnosti glavna stvar nije u ideologiji, niti u idejama već u odnosu prema umetničkom delu. U alternativnom prostoru koji može da pokrene bitno, dobro je primljena izložba slika Jovana Marinkovića. Paradoksalan i osoben, slikar koji podseća na slavne dane revolucionarnog modernizma i psihodelične kontrakulture, izložio je nova ostvarenja u Galeriji „ULUS“ i njegov rad prate Vladeta Jerotić i Nikola Kusovac. Možda konzervativan po stavovima, a krajnje napredan na planu slike, Marinković nastoji da se izbori za novu stvaralačku samosvojnost. Njegova izložba pokreće i druga pitanja. Zašto bi se samo sudilo umetnicima, a ne i onima koji je vrednuju? Milosav Miki Pješčić, kustos Galerije „Studentskog kulturnog centra“, autor teksta u katalogu ove izložbe, napisao je verovatno najoriginalniji tekst u prošlogodišnjoj likovnoj sezoni. O istoj izložbi je kritičar Vasilije Suić napisao najgori članak u „Večernjim novostima“, prepoznajući bauk kiča čak i u delima avangardnog slikarstva. U svom poznatom maniru bahatog lupetanja zbog kojeg ima nadimak Psuić, ovaj samoproglašeni, stilski nepismen kritičar, obezvredio je i prošlogodišnju izložbu slika i kolaža Balše Rajčevića u Galeriji „Progres“, premda je Rajčević jedan od najboljih naših umetnika i intelektualaca.
Pažnju je privukla i izložba mlade umetnice Tijane Kojić u Galeriji „Ostrvo“ Centra za kulturu „Božidarac“. Od svojih početaka uvažena kao jedna od najosobenijih pojava među slikarima figurativne orijentacije, uspela je da stvori vizuelno snažan svet na razmeđi grafike i slike, ljudskog i životinjskog, zahvaljujući pre svega solidnom poznavanju studijskog crteža. Marginalni, ali nezaboravni likovi sa metalnih ploča koje koristi umesto platna, podsećaju na anarhiste i ljude zveri, spremne za akciju, ali sposobne i za kontemplaciju koje opisuje Emil Zola.

„REZ“ I MOĆ (ANGAŽOVANE UMETNOSTI)
Možda najbolju izložbu u 2011. godini nije ostvario umetnik koji nadmoćno vlada tajnama zanata. Potpuno nezapaženo, što posredno govori o njenom značaju, prošla je izložba konceptualne umetnice Mirjane Bobe Stojadinović u beogradskoj Galeriji „Doma omladine“. Idealan primer prožimanja stvarnosti i umetnosti, njen rad pod nazivom „Rez“ ukazuje koliko angažovana umetnost može da doprinese sagledavanju društvene istine. Za temu ima seču knezova, tj. besmisleni divljački čin sečenja drvoreda u ulici koju najbolje znamo pod starim nazivom Bulevar revolucije. U njoj je revolucija protiv beogradskih drvoreda doživela vrhunac. U pitanju je zločin protiv prirode, protiv bića koja nikom ne čine zlo, u vreme kada se ceo svet, pa i mi, razmeće ekologijom. Gradsko zelenilo je najkriminalnija organizacija koja se pojavila u tranziciji, posekla je brojno potpuno zdravo drveće po Beogradu, seče u Botaničkoj bašti i u crkvenim dvorištima, a taj monstruozni poriv iz Beograda se preneo na skoro sve gradove u Srbiji. Šta je u glavama gradonačelnika i ljudi koji dozvoljavaju da im nestaju stoletni drvoredi, zbog čega pojedini centri moći nasrću na naše drveće, sjajna je tema za angažovanog umetnika. Mirjana Stojadinović jedina je prepoznala njenu vrednost i aktuelnost. Dajući primer umetnice koja zaista istražuje goruće probleme, a ne zbog ideologije i galerijske politike, bankovnih nagrada državnim umetnicima ili pomoći od nevladinih organizacija, otvorila je nov front protiv nepravde i laži. Gradsko zelenilo i dalje uklanja naočigled Beograđana opšte dobro koje mu je predato na čuvanje, a ne na uništavanje, a njegov direktor u „NIN“-u obećava da će za svako posečeno drvo posaditi četiri, verovatno još starija. Pitamo se, zašto uopšte poseći i jedno? Ceo Beograd je u ludačkoj politici donkihotovske borbe protiv drveća ostao sa biljkama iskasapljenim do pola i ti jadni patrljci koji su imali sreću da prežive manijake iz Gradskog zelenila tužno svedoče šta je nekada bio ovaj grad. Na zlodela niko nije reagovao osim dobronamernih stanara i prolaznika koji su se borili koliko su mogli i pisali u „Politikinoj“ rubrici „Među nama“, getu istinite reči državnog glasila. Nijedna ekološka organizacija nije se oglasila protiv ekocida koji zahvata gradove Srbije, a usavršen je do te mere da Gradsko zelenilo mašinski uklanja tragove svojih zločina, pa ni panjevi ne ostaju posle seče. Na fotografijama ove umetnice veoma dobro se vidi da je svako posečeno drvo u Bulevaru u korenu i u deblu bilo zdravo, a gradski čelnici i nazovi stručnjaci, budžetski plaćenici i lažni profesori tvrdili su suprotno. Za uši ih je trebalo dovesti na ovu izložbu. Na pitanje u radio emisiji šta raditi jer drveće u Bulevaru mora da se seče, najbolje je odgovorio crtač i vajar Mihajlo Gerun. Rekao je: „Rušite zgrade, drveće je važnije“. Umetnica je ritualno stala na svaki panj, poslednji put se oprostila od pravih beogradskih velikana koji su raskošni i lepi bili još tridesetih godina prošlog veka. Hrabro, bez mogućnosti bilo kakve finansijske dobiti, ljudski je dokumentovala proces uništenja biljnog sveta ove ulice, istražila istorijsku pozadinu drvoreda i od svog rada napravila precizan i likovno elegantan sistem opisa i analize destrukcije. Njenu izložbu kao svest i savest ovog vremena treba poslati u svet i upoznati stranu publiku sa divljaštvom koje se odigrava u balkanskoj prestonici demokratije, ekologije i ljudskih prava.

[/restrictedarea]