Književnost i trauma

Piše Slobodan Vladušić

Srpska trauma je tako postala i evropska trauma: Evropa nije ono što je trebalo da bude i neće to nikada biti. Da li se nešto od te zajedničke traume vidi u savremenoj srpskoj književnosti?

 

Iako naoko patetična, Kleova misao da umetnost ne reprodukuje svet, već čini da ga vidimo, tačna je, ali i setna. Iako je Kle bio slikar, njegova misao bi se mogla primeniti i na književnost. Možda ponajviše na srpsku književnost, budući da je upravo ona, još od vremena robovanja pod Turcima, imala zadatak da bude istovremeno i istorija, i filozofija, i kritika društva, ali i višnjićevsko epsko „novinarstvo“. Ona je bila prozor kroz koji smo videli svet, ali i svet nas.
U tome nema ničega čudnog: kada nemate državu, književnost kao sistem priča koje pričate o sebi i svetu, jeste jedini način da preživite. O tome razmišljam sada dok pišem ovaj tekst o srpskoj književnosti na početku 21. veka, tekst u kojem nema mržnje, već samo sete i melanholije.

TRAUMATSKA GENERACIJA
Naime, razmeđe vekova (poslednja decenija prošlog veka i prva decenija ovog veka) donelo je srpskoj kulturi jedan veliki šok, jednu veliku traumu. Tu traumu su uzrokovala dva činioca: prvi je svest o tome da je srpska kultura koja pripada evropskom kulturnom krugu politički proterana iz tog kruga. Dovoljno je videti kako se o istim srpskim piscima i pesnicima do početka raspada zemlje pisalo kao o pesnicima i piscima, a posle toga kao o političarima koji su pisali (nacionalističku, šovinističku itd) književnost. Drugim rečima, izbrisali su nas. Onaj ko, čitajući ovaj tekst, smatra da smo to i zaslužili – to da budemo uništeni, odnosno zbrisani – taj samo potvrđuje istinu da je sudbina Srba danas veoma bliska sudbini Jevreja u prošlosti, jer su u oba slučaja izvesni ljudi verovali da oba naroda treba da budu izbrisana sa lica zemlje.
Drugi uzrok te traume je činjenica da je Evropa posle pada Berlinskog zida počela da se kreće u jednom pravcu koji verovatno nema mnogo veze sa najboljim tradicijama evropskih kultura. Nikakav napor ne predstavlja činjenica da se u evropskim zakonima i praksi ne vide tragovi Orvelove „1984“, a sveopšta vladavina „ontologije profita“ (Alen Badju) po kojoj ne treba da postoji ništa što ne donosi profit, postala je očigledna. Kapitalizam, lišen svog ideološkog kontrapunkta, očigledno nema više želju da nosi masku ljudskog lica. Nepravda, u svakom smislu, sa kojom smo se mi ovde susretali svih ovih godina i koja će nas pratiti još dugo vremena, sada se, sudeći po brojnim demonstracijama u Evropi, vratila kući. I upravo ta činjenica povezuje iskustvo srpskog intelektualca sa iskustvima evropskih intelektualaca, jasno onih koji se ne nalaze na platnom spisku fondacija Ministarstva istine. Srpska trauma je tako postala i evropska trauma: Evropa nije ono što je trebalo da bude i neće to nikada biti.
Da li se nešto od te zajedničke traume vidi u savremenoj srpskoj književnosti? Basara i Albahari, najbolji pisci  „predtraumatske“ generacije, svoja najbolja dela su napisali u vremenu pre traume. Albahari je potom, svojom voljom, odlučio da ode u Kanadu. Geografska udaljenost je, nažalost, doprinela stvaranju simboličke udaljenosti. To je razlog zašto je piščeva kasnija proza bitno slabija od dela opusa koji zaključuju romani „Mamac“ i „Gec i Majer“. Basari, sa druge strane, nedostaje intelektualno poštenje i građansko osećanje tolerancije koje je mogao naučiti od Pekića. Bez toga se jednostavno ne može biti pisac za sva vremena.
Traumatska generacija pisaca pak, tu traumu nije do sada opisala. Postoji svega nekoliko dela u kojima je ova trauma vidljiva: pre svega, Petrovićeva „Opsada crkve svetog spasa“, roman koji mi se sada čini mnogo bolji nego devedesetih kada sam ga čitao kao mlad kritičar. Potom, „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića, nesumnjivo najhrabrija srpska knjiga u XXI veku i verovatno jedina knjiga iz koje se da naslutiti elementarna tragičnost rata u Bosni.

„BUNTOVNICI IZVAN SISTEMA“

[restrictedarea]

U međuvremenu, nastaje mnogo knjiga koje nemaju snagu ili želju, ili hrabrost da opišu tu traumu. Tako nastaje jedna pre svega politički podobna književnost čiji je prvenstveni zadatak da tu srpsku i evropsku traumu prikrije. Politička podobnost započinje pripovedačkom naivnošću koja svet/Zapad vidi još uvek kao da su osamdesete. Tih tridesetak godina zaostatka čini da pripovedač zauzme suštinski inferiornu poziciju u odnosu na svet. Ona najviše liči na poziciju građanina kolonije koji je iz kolonije došao u metropolu, i koji u njoj želi da ostane zato što je njemu tu lepo. Šta je cena te lepote, prećutkuje se.
U svom radikalnom vidu politička podobnost se ospoljava u delima koja, otprilike, slovima na papiru i na srpskom jeziku, ponavljaju Si-En-Enovu istinu o devedesetim kao da se od onda do sada baš ništa nije desilo, kao da kasniji planetarni događaji ipak ne osvetljavaju devedesete na jedan drugačiji način. Ne znam šta da kažem o toj književnosti: propagirana usled svoje političke podobnosti, ta književnost je politički gotovo svemoćna, ali umetnički gotovo potpuno nemoćna. Njen autošovinistički inkvizicijski rad na uništavanju nacionalne kulturne tradicije – soft varijanta albanskog hard spaljivanja srpskih manastira na Kosovu – verovatno je uzrokovan tom umetničkom nemoći, budući da se ona najbolje vidi na pozadini te moćne tradicije.
Postoji najzad, i ona struja savremene srpske književnosti koja se, da tako kažem, povukla u privatnost: u njoj postoji i nekoliko dobrih knjiga dobrih pisaca, od kojih su neke i bestseleri. Nju, međutim, čine i bestseleri čiji su autori poznata TV lica, soj ljudi koji svoju slavu ne duguju kvalitetu, već kvantitetu onoga što kažu pred TV kamerama. Tako dobijamo jednu vrstu eskapističke književnosti koja svoje čitaoce uverava da je sve OK, iako ništa nije OK.
Međutim, upravo u ovoj književnosti, koja se orijentisala na čitaoce, trebalo bi tražiti buduće literarne eksplozije. Naime, u doba SFRJ, država je finansirala takozvanu „visoku književnost“ i to uopšte nije bila najgora stvar koju je ta država činila. Naprotiv, ona je čak piscima davala veću slobodu, nego što im danas daje tzv. „tranziciona Srbija“ u kojoj joint-venture fondacija i kvazidržavnih institucija finansiraju pre svega, politički podobnu, a ne estetski superiornu književnost. Oficijelna književnost u Srbiji je danas politički podobna književnost i to što ti autori ne dobijaju baš sve što je u ovoj zemlji namenjeno književnosti nije znak da su oni nekakvi „buntovnici izvan sistema“ – kako sebe vole da predstavljaju shodno orvelovskoj prirodi vremena u kojem živimo. To što nešto ostaje izvan njihovog domašaja pre je znak da sistem još uvek nije ovladao svim tačkama književne infrastrukture. I tako će biti do god ovde bude bilo časnih ljudi i pouzdanih svedoka, da upotrebim Kišovu sintagmu iz „Grobnice za Borisa Davidoviča“.
Upravo zato, istinski buntovnu književnost, odnosno književnost koja će da osvetli srpsku i evropsku traumu, možemo očekivati upravo na strani književnosti koja brine o čitaocu zato što ne želi da brine o političkoj podobnosti. Veći deo te književnosti će krenuti putem pukog eskapizma, a u potrazi za što boljim ekonomskim pokazateljima (tiražem). Neka će, međutim, koristiti lukavstva žanra da učini vidljivim upravo tu traumu, bez obzira na to što će egzistencija njihovih autora, profesionalna i svaka druga, biti na različite načine ugrožena zbog toga.
Važno je znati samo to da se igra još uvek igra, i da nema mesta predaji.

[/restrictedarea]