Istorijski datumi i proslave

Piše Milorad Vučelić

Minuše božićni praznici. I oni pre njih. Minu i ovogodišnji Sveti Stefan 9. januara. Ostaše neka stara i nastaše neka nova krupna pitanja.
Pre dvadeset godina, 1992. godine stvorena je Republika Srpska. Godine 1995. njeno postojanje je potvrđeno i očuvano Dejtonskim sporazumom i dva meseca kasnije Pariskim mirovnim ugovorom. Srbija je postala garant tog sporazuma. Godine 1996. međunarodno je potvrđena volja građana Republike Srpske izražena na višestranačkim izborima. Pre toga je referendumom donesen Ustav Srbije 1990. i održani su višestranački izbori, a pre tačno 21 godinu, 11. januara 1991. godine konstituisana je višepartijska Skupština Srbije. Rezolucija Saveta bezbednosti 1244. doneta je 1999. godine…
Svi pobrojani događaji su neraskidivo povezani, i svi su po hiljadu puta najgorom režimskom domaćom i stranom propagandom ocrnjeni. Sve pobrojano što se događalo pripada ozloglašenim „devedesetim godinama“ i smešteno je u rubriku „mračna decenija prošlog veka“.
Ovog 9. januara Republika Srpska je, kako i treba i dolikuje, proslavila 20 godina postojanja i krsnu slavu Svetog Stefana. Visoko odlikovanje podareno je i predsedniku Srbije. Prvi predsednik Srpske Radovan Karadžić je zatočen u Ševeningenu i sudi mu se zbog osnivanja i očuvanja RS pred Haškim tribunalom. Tribunalu ga je izručio upravo odlikovani predsednik Srbije Boris Tadić i današnji režim. U tom istom Ševeningenu zatočen je i general Ratko Mladić, prvi komandant Vojske RS. I njemu se sudi zbog odbrane Srpske. I njega je tamo smestio sadašnji srpski režim. I „ispratio“ ga iz Beograda rečima predsednika Srbije da je na taj način „okončan mračni period naše istorije“. Samozadovoljno je rečeno da smo mi svoje poslove za dobijanje kandidature obavili i da sada čekamo da i ovi iz EU obave svoje. I dobismo ono što dobismo.
Na izdržavanju robije se u britanskim zatvorima nalazi i prvi predsednik Skupštine RS Momčilo Krajišnik… Svakome ko išta zna i ko je pri zdravoj pameti jasno je da se nijedan pomenuti istorijski rezultat iz tog vremena ne može odvojiti od ličnosti i politike Slobodana Miloševića, koji je umoren u Hagu. Treba li pominjati sva  izvinjavanja i mnoge jadne rezolucije Skupštine Srbije o Srebrenici i sva ona čuda od samooptuživanja i samookrivljavanja.
Šta se to onda slavi, i kako? I ko slavi? Šta se to obeležava? Kako se može slaviti nešto iz devedesetih? Ko može slaviti ono zbog čega je osećao duboku potrebu da se izvini? Da li se taj ko sada slavi iznenada promenio ili se samo pretvara? Kiti li se on sada tuđim perjem? Kako se može slaviti mračno doba naše istorije? Da li je moguće da je ovde reč o mistično izdvojenim datumima koji se mogu potpuno odvojiti od stvarnih istorijskih dešavanja i borbe srpskog naroda i njegove vojske? Kako se mnogostruko mogu kriminalizovati istorijski proces i njegovi ključni državnici akteri, a u isto vreme slaviti posledice i ishodi nastali iz njihovih dela? O moralnim pitanjima koja se ovde neminovno i podrazumevajuće postavljaju, ne treba ni govoriti.

Da li su i kako „strateške“ greške u deceniji „najvećeg propadanja u istoriji“ postale nešto što se uporno pripisuje istorijskom sećanju? Zašto u tome tako aktivno i slavodobitno učestvuju oni koji o tome tako loše misle?
Kako je i da li je uopšte moguće da tako veliki i neposredno kriminalizovani akteri sa toliko počinjenih „strateških grešaka“ u kratkom vremenu postignu tako značajne rezultate na kojima počiva svaka odgovorna državna i nacionalna politika? Zašto se toliko insistira na  postojanju i očuvanju Republike Srpske i Dejtonskog sporazuma ili Rezolucije SB 1244? Kakvo je to negovanje istorijskog sećanja i kakva je ta politika koja svoje uporište traži u ovim događajima i datumima, a istovremeno ih na sva usta blati i osuđuje?!
Izvesno je da najveći broj postavljenih pitanja sugerišu i podrazumevaju odgovor. U označavanju prve decenije ovog veka i određivanju njenog političkog i istorijskog smisla neće biti potrebna nikakva posebna pitanja. Nema nedoumica. Sasvim je izvesno da će jedini događaj koji će se moći pridružiti istorijskom sećanju biti donošenje Ustava Srbije 2006.
Ostalo će bez ikakve upitanosti služiti za diku zvaničnicima u Beogradu koji ugrađuju sebe u nezavisno Kosovo i njegove granice, i koji su pre toga sa uspehom pomagali secesiju Crne Gore, a Statutom Vojvodine položili temelje i ozidali zidove državne nezavisnosti severne srpske pokrajine. I, naravno, ostaće zabeležena njihova najveća briga za mir u svetu.
Postaje više nego zaprepašćujuća neviđena strast srpskog režima da sva otvorena velika pitanja definitivno okonča u nepovoljnom istorijskom i međunarodnom trenutku po srpski narod. Prosto je neverovatna i zaprepašćujuća prazna naduvenost i nadmenost onih koji iz dana u dan dokazuju da su pametniji i bolji od svih prethodnika zajedno, i da su oni, baš oni, sposobni i da mogu da reše baš sva pitanja koja njihovi prethodnici nisu mogli. Sve je bila greška dok oni ne zasedoše na vlast. I svako od tih pitanja zakonomerno rešavaju na štetu srpskog naroda. Zvaničnici Srbije poseduju neverovatan dar da ama baš nigde u odnosima i krupnim geopolitičkim promenama u svetu ne nalaze pravu priliku za Srbiju. Oni bi sve da odmrznu sem srpskih žrtava i srpskih interesa.
Kako je neko negde i nezvanično pomenuo da će Hrvatska možda, na neki način, pod nekim uslovima, odustati od svoje krajnje neosnovane i tragikomične tužbe protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu odmah i po komandi nagrnuše srpski političari i vajni intelektualci sa zahtevom da se konačno povuče inače iznuđena protivtužba protiv Hrvatske i zauvek odustane od pominjanja bilo kakvog hrvatskog zločina, a pre svega genocida izvršenog nad Srbima u Jasenovcu i diljem NDH-a. Do sada su u istoriji bili poznati pokušaji konačnih rešenja, ali ona nikada nisu bila unapred planirana na štetu svog naroda i države.
Možemo samo da naslutimo kakav će izazov za zvaničnu političku i intelektualnu Srbiju biti stota godišnjica oslobođenja Kosova i pobede nad Turskom u Balkanskom ratu 1912. godine. Suština svih napada na tadašnje Srbe i njihove pobede u Balkanskim ratovima biće da bi nam bilo mnogo bolje da smo sedeli s mirom, eventualno negovali svoju političku različitost i razna uverenja, od liberalnih, preko socijalističkih, do neoliberalnih, ali svi sa čalmom ili kečetom na glavi. Videćete.
Dragi čitaoci „Pečata“ – Srećna vam Srpska nova 2012. godina i srećna vam stota godišnjica oslobođenja Kosova.