Gutači Murti-Bingovih pilula

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako neke pojave u uslovima duboke krize društva i kulture u Srbiji preporučuju novom čitanju knjigu  „Zarobljeni um“ Česlava Miloša

Uoči minulog Božića na tezgama sa kineskom robom u Beogradu pojavio se i plastični badnjak! Sa ponudom hrastovih grana koje to nisu, iskrslo je i pitanje: da li su nas pronicljivi Kinezi,„snimili“, pa zaključili da psihološkom dagerotipu građanskog kolektiviteta Srbije pripada badnjak  „plastikaner“? Prepoznajemo li, nenadano, ovu „zezalicu“ kao uznemirujuću metaforu našeg življenja? Bljutavi PVC artefakt budi i nedoumicu: jesmo li u predstavama naših sugrađana sa Dalekog istoka mi kao narod zaista toliko duhom prazni, lažni i  neutemeljeni da nam sleduje ova besmislena kič „radost“?
Čak i ako su sva sumorna pitanja više iznuđena i bez povoda stvarnijeg od „labavog“domašaja jedne trgovačke dosetke, izvesno je da bi se, posle kritičkih reči ovih dana izrečenih o „dostignućima“ na srpskoj kulturnoj sceni, mnogi složili da je božićni PVC simulakrum skladna dopuna aktuelnog kulturno-umetničkog i običajno-potrošačkog horizonta društva. Zašto bi nas plastični badnjak žuljao više od zaključaka da je u prošloj godini domaće pozorište bilo „besciljno lutanje po moru osrednjosti“ ili da je u 2011. godini srpski film bio takav „kao da ove godine nije ni bilo“, a likovni život „u stanju laganog umiranja“? „Ono plastično“ što „glumi“- hrastovo, ima posredno i harmonijsku  „rimu“ u traljavoj ponudi naše kulture! A možda i svoje zadovoljne kupce, stasale u redovima od skoro naučno kodifikovanih tipova domaćih potrošača kulture! U istraživanju republičkog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka sa kojim je javnost bila nedavno upoznata, Srbi kao konzumenti, dakle i kreatori ukusa, ideja i navika što vladaju tržištem kulturno-umetničke ponude, dobili su grupne karakteristike i imena: Turbo narodnjaci, Gradski narodnjaci,Urbani globalisti, Tradicionalni narodnjaci, Konformistički omnifori, Klasična elita i Salonska turbo elita. Iako istraživanje o „Kulturnim praksama građana Srbije“ zaključuje da se naše  „kulturne navike kreću u okvirima evropskog proseka“, u podrobnijim analizama sklonosti pojedinih tipova ne negira se prijemčivost za „lažnjake“ u svakom smislu – materijalnom i idejnom. Možda „salonce“ i neće obradovati pomenuti kineski obredni izum, ali „hibridne“ narodnjačke grupe – ko zna?

[restrictedarea]

Retka su međutim istraživanja koja podrobnije govore o društvenoj grupaciji koja, uz političare, ovde najneposrednije odlučuje i oblikuje diskurs, trendove i sistem vrednosti, o inteligenciji. Paradoksalno, o danas najmoćnijim i društveno najuticajnijim (pa dakle za ukupnu „sreću“ ove zemlje i najodgovornijim) intelektualcima, istraživanja kao da su učinjena pre punih sedam decenija. Otkrivamo ih u dragocenom delu napisanom daleke 1952. godine,u jednoj od sto najuticajnijih knjiga nastalih u prošlom veku – „Zarobljenom umu“ Česlava Miloša (obnovljeno srpsko izdanje štampala „Paidea“2006).
Stvarnost savremene Srbije sve više se čini kao„realizovani murti-bingizam“ o kojem je tako nadahnuto pisao ovaj Poljak, nastojeći da mučnom introspekcijom i antropološkom analizom objasni ponašanje intelektualaca u totalitarističkom sistemu. Zlo sistema je, naime,  video u porobljavanju umova, u ideološkom pritisku vlasti odlučnih da stvore „novog čoveka“ (kada je reč o vladajućim idejama i praksi u nas uspostavljenoj po demokratskim promenama, ovo zvuči poznato, budući da je „ popravljeni Srbin“ bio domaći zadatak kreatora novog duha nacije)! Problem o kojem ovaj pisac posebno govori je iskustvo konverzije, odnosno činjenice da zreli ljudi (intelektualci) postaju pristalice totalitarnih ideja, a sve u nameri da se prilagode uslovima koji su im strani i kao takvi negiraju i ugrožavaju njihov identitet  Dva su mehanizma koja čoveku iz „zemalja Centra“ služe za prilagođavanje novoj situaciji: „Murti-Bing“ i „ketman“. Prihvatanjem prvog on podleže „zarobljavanju“ uma, menjanju ličnosti, dok se prihvatanjem drugoga bori protiv toga. Da bi pokazao povodljivost, posebno povodljivost  intelektualaca, za lepotama Nove vere, Miloš je termin „Murti-Bing“ pozajmio iz Vitkjevičevog romana „Nenasitost“. Gutači Murti-Bingovih pilula, snažnog sredstva koje organskim putem prenosi poželjni „pogled na svet“(inače osnovu moći armije koja prenosi ideje osvajačkog Centra i Imperije), postaju vedri i srećni, a problemi sa kojima su se ranije borili postaju privid nedostojan brige! Tako „nerešive ontološke teškoće“ i problemi identiteta postaju „glupost prošlosti“. Nevolja je bila, piše Miloš, što je mir konzumenata pilula bio u  „oštrom kontrastu sa napetošću njihovog okruženja“.
O „Zarobljenom umu“, u nas su pisali mnogi, među njima i prevodilac Ljubica Rosić, čije reči navodimo. Fenomenu ketmana ovde je bila poklonjena velika pažnja, pa je nezasluženo u senci ostao fenomen Murti-Binga. Ovo je međutim upravo njegovo vreme, samo što je u epohi neoliberalnog totalitarizma, Centar preseljen sa Istoka na Zapad, iz Moskve u Vašington.

[/restrictedarea]