Čednost pred vratima Evropske unije

Piše Ratko Dmitrović

Pošto sa službenih srpskih adresa nije došla nijedna reč zamerke, ni osporavanja, Hrvatska ulazi u Evropsku uniju kao čedna i nevina zemlja utemeljena na antifašizmu, sa visokim stepenom prava i sloboda nacionalnih manjina u njoj

 

Hrvatska je pred otvorenim vratima Evropske unije i već sledeće godine granica te ekonomsko-političke zajednice pomeriće se na istok, do obala Dunava i linija koje danas, kod Tovarnika i Bajakova, razdvajaju Srbiju i Hrvatsku. Zagreb je okončao posao koji bi, veruju u glavnom gradu Hrvatske, morao da donese boljitak. Održan je i referendum o pristupanju Uniji, rezultat je pozitivan, ali procenat izašlih i onih koji su podržali „odustajanje od hrvatskog suvereniteta“ ne daje osnova za priču o hrvatskom oduševljenju činjenicom da će ta zemlja ući u veliku evropsku porodicu. Odrednicu „ZA“ zaokružilo je milion i trista hiljada Hrvata. Hrvatski evroskeptici tvrde da bi referendum doneo negativan rezultat samo da su oni, protivnici Evropske unije, imali pristup medijima.

NEMAČKI PRIJATELJI

[restrictedarea]

Šta ovaj referendum i postizborna atmosfera donose unutrašnjoj sceni Hrvatske, međustranačkim odnosima, različitim političkim opcijama i naposletku, a sigurno ne najmanje važno, šta donosi Srbima u Hrvatskoj?
Koalicija okupljena oko Zorana Milanovića nezasluženo kapitalizuje rezultat referenduma i tu na korak do vrata EU. Nezasluženo, jer su posao obavili drugi: HDZ i Nemačka. Stranka na čijem je čelu Jadranka Kosor uradila je, mora se priznati, kolosalnu rabotu na ispunjenju nekih uslova za članstvo u Uniji. To se pre svega odnosi na sankcionisanje zloupotreba vlasti, na obračun sa visokom korupcijom, na primenu zakona na sve građane Hrvatske, bez obzira na položaj, funkciju, ime…
U zatvoru je završilo nekoliko ministara i na kraju Ivo Sanader, najkrupnija politička i državna zverka posle Tuđmana, neprikosnoveni vladar u HDZ-u i celoj Hrvatskoj, rado viđen gost na važnim evropskim adresama. Još nije, a verovatno nikada i neće, do kraja razjašnjeno zbog čega je Sanader iznenada napustio vlast sredinom 2009. godine, kada je bio najjači, predavši mesto predsednika Vlade Hrvatske i šefa HDZ-a Jadranki Kosor. Samo godinu i nešto posle toga, Kosor ga je strpala u zatvor.
Postoji nekoliko verzija Sanaderovog odlaska, a jedna od njih, prilično verodostojna, kaže da su nemački prijatelji Hrvatske, na sastanku održanom u proleće 2009. godine, saopštili Sanaderu da raspolažu sa preciznim podacima i dokazima o svim njegovim mahinacijama i kriminalnim radnjama (provizije za prodaju državnih firmi i reketiranja u ime režima), da je to nespojivo sa članstvom u EU države koju on vodi, te da bi najbolje bilo da se povuče u miran porodičan život gde ga niko neće dirati. U protivnom, rečeno mu je, sve to izaći će u javnost. Sanader je poverovao. Slagali su ga.
Slučaj Sanadera veoma je poučan za one koji znaju da „čitaju“ i uče na greškama drugih. Da, tu mislim na Borisa Tadića. On, Tadić, nikada u Srbiji nije bio ono što je u Hrvatskoj značio Sanader. Ivo je kontrolisao bukvalno sve: finansije, policiju, privredu, kulturu, medije…nijedan krupniji posao, nijedno značajnije imenovanje nije obavljeno bez njega. Danas je optuženik koji se brani sa slobode, uz milionsku garanciju da neće pobeći iz Hrvatske. Boris Tadić ima svu vlast u Srbiji, ali ne onakvu kakvu je Sanader imao u Hrvatskoj. Tadić prihvata sve što Zapad traži od njega, verujući da će mu to, zlu ne trebalo, pomoći u eventualnoj nevolji. Zabluda. Pisali smo o tome, Zapadu su potrebni samo oni koji mogu nešto da daju. Srbija je dala sve, a formalno priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije od nje niko i ne traži. Ono što se traži je praktično priznavanje. Ali…o tome ćemo kad bude vreme.

SOCIJALNA DRAMA
U HDZ-u vri kao u parnom kotlu. U pripremi su stranački izbori, Jadranka Kosor je sve više na udaru frakcijskih snaga koje bi da osvoje vlast, maknu i Jadranku i Šeksa, vrate stranku na „Tuđmanov kurs“ i pripreme se za sledeće parlamentarne izbore. Takvi veruju da Zoran Milanović neće sastaviti četiri godine u Kabinetu premijera. Čini im se da će najavljeno produbljivanje sveopšte svetske krize slomiti osovinu Milanović-Pusić-Jakovčić, kroz socijalnu dramu, gladne ljude, ulične demonstracije…a to će, veruju oni, vratiti HDZ na gornji zagrebački grad, na vlast.
Jadranka Kosor je već dobila nekoliko protivkandidata za mesto predsednika stranke. Svoju kandidaturu objavili su Darko Milinović, Domagoj Milošević, Tomislav Karamarko…i još neki kojima šanse ne daje ni njihova najbliža rodbina.
Milinović je gospodar Gospića i znatnog dela Like. Tamo je lekar i apsolutni autoritet. Jedino je on pobedio u svojoj izbornoj jedinici, od svih hadezeovskih kandidata na prošlim izborima za Sabor. To ga, kaže, obavezuje da istakne kandidaturu.
Domagoj Milošević je član HDZ-a od pre godinu dana. Bio je ministar u Jadrankinoj vladi, ali kao nestranačka ličnost, a onda je, videvši da se u stranci tope svi autoriteti, uzeo člansku kartu, sačekao izbore, za koje su svi u HDZ-u znali da su gubitnički, i krenuo u borbu za mesto predsednika. Nekima je to smešno, imajući u vidu njegovo prezime, ne mogu da zamisle situaciju u kojoj bi se šef HDZ-a prezivao Milošević. Da li je Domagoj Srbin? – kao što mu već podmeću stranački oponenti. On kaže da nije, bez obzira na to što priznaje da mu se otac zove Radenko.
Karamarko pripada široj grupi osnivača HDZ-a, godinama je delovao izvan stranke, bavio se privatnim poslovima, figurirao u samom vrhu obaveštajnih struktura hrvatske države, a onda ga je Jadranka Kosor, kao nestranačku ličnost, posle ubistva novinara Ive Pukanića, zamolila da preuzme Ministarstvo unutrašnjih poslova. Tri meseca uoči poslednjih izbora Karamarko je javno potpisao člansku kartu HDZ-a, a ovih dana lobira za preuzimanje prve pozicije u stranki.
Kakve šanse imaju ova trojica u nadmetanju sa Jadrankom? Gotovo nikakve. Kosor na izbore, istina, ide sa porazom na parlamentarnim izborima, ali sa biografijom koja je prilično čista. Sa hrvatskog stanovišta – gotovo bez mrlje. A onaj stan koji je otela od braće Drobac, zagrebačkih Srba? To joj u hadezeovskoj mašineriji nije minus, ni mana. Naprotiv.

TRADICIJA USTAŠTVA
Može li se još jednom pocepati stranka koja je Hrvatima podarila nezavisnu državu? Nije isključeno, posebno u slučaju izvesnih poraza Milinovića i Karamarka. Ovog prvog će – hajde da malo spekulišemo – posle poraza u stranki marginalizovati i on će da osnuje regionalnu partiju, nešto slično onome što je svojevremeno uradio Glavaš, čija je Hrvatska stranka Slavonije i Baranje, nastala izdvajanjem grupe članova HDZ-a, na poslednjim izborima, u istočnom delu Hrvatske, uzela šest mandata za Sabor. Lika je nerazvijena regija, puka sirotinja, ali Milinović tamo može do jednog ili dva mandata, sa potpunom kontrolom Gospića, Perušića, možda i Otočca. Njemu sasvim dosta.
U redovima hrvatske desnice vlada potpuno rasulo i haos; smenjuju se, tuku, menjaju brave na vratima, najavljuju nove partije. Nekada snažna „Hrvatska stranka prava“, osnovana sa jasnom idejom da nastavi tradiciju ustaštva, svojevremeno sa vrlo jakim poslaničkim klubom u Saboru, raspala se na tri partije, a birači su ih na decembarskim izborima kaznili izbacivanjem iz Sabora. Predsednik HSP-a je izvesni Danijel Srb (pisao sam u „Pečatu“ o njegovom poreklu iz plemena Lužičkih Srba), ali stranku i dalje vodi počasni predsednik Ante Đapić. To je, kažu hrvatski analitičari, i dotuklo pravaše.
Znači li sve ovo da u Hrvatskoj desnica slabi, da se tope i blede ciljevi pravaša osmišljeni u drugoj polovini 19. veka, za života rodonačelnika pravaštva i mržnje prema Srbima, Ante Starčevića. Odgovor je potvrdan. Pravaštvo kao ideja gotovo da je izgubilo snagu u savremenoj Hrvatskoj iz razloga što su ostvareni svi postavljeni ciljevi; Hrvatska je nezavisna, međunarodno priznata država, iz te države proterani su Srbi, a ono malo što ih je ostalo pretapa se, za istorijske relacije munjevitom brzinom, u Hrvate. Doduše, nije realizovan program usisavanja bosanskohercegovačkog teritorija, izlazak Hrvatske na Drinu, ali to je sada već nemoguće i hrvatski pravaši to znaju. Ono što se može podvesti pod savremenu hrvatsku desnicu sakupljeno je ispod krila HDZ-a, mada i ta politika ima problem sa starim programskim odrednicama i novim profilom. Upravo zbog ostvarenja gorespomenutih ciljeva.
Kao što se moglo očekivati, a to smo u „Pečatu“ i predvideli, Milorad Pupavac je pretrčao na drugu stranu; napustio je savez sa HDZ-om i otišao na poklonjenje Milanoviću i gospođi Pusić. Oni su mu obećali da neće dirati njegove ljude instalirane na nižim nivoima dosadašnje vlasti (sekretari, pomoćnici ministara), a zauzvrat Pupovac im je stavio na raspolaganje tri mandata njegove Samostalne demokratske srpske stranke.
Šta će to doneti Srbima u Hrvatskoj? Ništa. U samom finišu procesa ulaska te države u EU Zagreb mora da ispuni još neke manje značajne uslove. Sve što je moglo da ih ukoči na tom putu, a u vezi je sa Srbima, povratkom njihove imovine, ljudskim i političkim pravima, otklonili su Milorad Pupovac i beogradski režimi. Uz neprimetnu, ali efikasnu pomoć Nemačke.
Hrvatska, dakle, ulazi u Evropsku uniju kao država utemeljena na antifašizmu, sa punim poštovanjem prava nacionalnih i drugih manjina, država sa punim demokratskim kapacitetom, slobodna i sa istim šansama za sve svoje građane. Znam, vi tvrdite da to nije tačno, ali vas niko ne pita. Ovu ocenu podržavaju i brane: Nemačka, Milorad Pupovac i služeni Beograd. Sasvim dovoljno za članstvo u Evropskoj uniji.

[/restrictedarea]