Vlaško pitanje i Rumunska crkva

iše Nataša Jovanović

Pre samo mesec dana rumunski predsednik Trajan Basesku doslovno je obećao: „…mi ćemo i dalje pokretati pitanje Vlaha u Srbiji!“ Treba li ovo pitanje, kao i mnoga druga, rešavati kad bude kasno?

Nije prvi put da u Srbiji, koja je već dvadeset godina na optuženičkoj klupi međunarodnih inkvizicija za nepoštovanje manjinskih prava, jedna etnička zajednica istakne zahtev za „posebnošću“. Svako je u ovoj državi, zahvaljujući spoljnim šikaniranjima i pritiscima, ali i unutrašnjem mazohizmu i radu na razgradnji nacionalne sveti bez presedana, dobio ekskluzivan status. Samo ako ga je zatražio. Na taj način je i vlaška zajednica (pravoslavci sa istoka Srbije) polako počela da traži svoju autonomiju, a da to nikome od državnih organa Srbije nije bio signal za uzbunu.

KORAK KA SEPARATIZMU
Za poslednjih desetak godina, posebno od kako je Rumunija postala članica EU, provokacija Rumunske pravoslavne crkve na kanonskoj teritoriji Timočke i Braničevske eparhije, baš na prostorima gde žive Vlasi, postala je više nego upadljiva. Nije sporno da Rumunska pravoslavna crkva na nešto od imovine u Srbiji ima prava, ali tamo gde joj ono istorijski i pripada, kao kada je reč o Vršcu gde i žive Rumuni.
Ali, sporno je što se deo vlaških stranaka koje zagovaraju više etničke „posebnosti“ sa što manje multietničnosti i rade na desrbizaciji samih Vlaha, nalaze trenutno u idealnoj poziciji da nametnu i povežu istorijski, kulturni i verski sadržaj u jedno, i sve to istaknu pred institucijama EU kao nepobitnu činjenicu sa kojom je dalje moguće ostvarivati i druga prava jedne regije! A to je, prema svemu što dalje sledi, jedan politički čin, korak ka separatizmu, i komad Srbije na putu da bude otkinut od matice.
U svojoj rezoluciji od 1. oktobra 2008. godine o položaju nacionalnih manjina u Vojvodini i rumunske nacionalne manjine u Srbiji Parlamentarna skupština Saveta Evrope je „u vezi sa rumunskom i vlaškom manjinom istakla načelni značaj Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina“. Ona se usprotivila bilo kakvom pokušaju nametanja identiteta; ohrabrila je „članove vlaške/rumunske nacionalne manjine u istočnoj Srbiji“ da prevaziđu svoja unutrašnja neslaganja u sopstvenom interesu; zatražila je da vlasti Srbije podrže inicijative usmerene u ovom pravcu; Parlamentarna skupština je izrazila iznenađenje zbog dominantnog uticaja SPC na pitanje (ne)priznavanja RPC i pozvala je vlasti naše države da rasterete Zakon o crkvama od primene kanonskog prava jedne crkve na druge crkve.

U SLUŽBI ŠIRENJA EVROATLANTIZMA

[restrictedarea]

Ovim dokumentom briselska administracija otvoreno je pokazala da instrumentalizuje etnički nepostojeće vlaško pitanje i da ga potencira u korist svoje članice, Rumunije. Drugo Brisel je na ovaj način pokazao da mu zarad političkih ciljeva na teritoriji Srbije nisu sveti principi koje je sama proklamovala, a to je odvojenost Crkve od države. Jer, očigledan je pokušaj da na ovaj način izvrši pritisak na svetovnu vlast u Srbiji, kako bi se ova umešala u hiljaduvekovno ustrojstvo SPC-a. Razlog treba potražiti u činjenici da je Brisel svestan onoga što često i sami Srbi zaboravljaju, a to je da režim može biti marionetski, ali dok god je Crkva jaka biće očuvan i nacionalni identitet. Sada smo suočeni sa situacijom da briselska administracija radi ono što nisu radili ni Turci, koji ne samo što nisu sužavali teritoriju SPC-a, već su se u 16. veku pod Pećkom patrijaršijom našle sve srpske zemlje. Evropa na ovaj način iskazuje svoju „brigu“ za pravoslavnu misiju, ali sejući seme razdora među sestrinskim crkvama, tako što koristi rumunsku evroatlantsku vlast, a ova dalje RPC i ispoljeni rumunski šovinizam koji se oseća u Srbiji i Moldaviji. Na ovaj način Rumunska crkva treba da posluži širenju evroatlantske ideje.
Između ostalog u pomenutoj rezoluciji stoji i zahtev „da naše vlasti preduzmu neophodne mere da Vlasi/Rumuni koji žive u istočnoj Srbiji dobiju manjinska prava koja imaju Rumuni u Vojvodini“. Međutim, kako u istočnoj Srbiji, za razliku od Banata, nikada nije bilo Rumuna nije do sada postavljano ni pitanje Rumunske crkve. Za razliku od Vojvodine, ovde je reč o kanonskoj teritoriji SPC i to od vremena kada su knez Lazar i njegov naslednik despot Stefan podizali svetinje po Homoljskim planinama od Ravanice i Manasije do Gornjaka i manastira Tuman, i tu naseljavali isihaste monahe da prosvećuju narod.
Jedna od rumunskih crkava koja je došla u ovaj deo Srbije zajedno sa procesom pokušaja rumunizacije Vlaha jeste ona nedaleko od Negotina. Poslednjih godina ova Crkva zauzela je mnogo prostora u medijima zbog konflikta koji je izbio između Bojana Aleksandrovića, lokalnog rumunskog pravoslavnog sveštenika, i srpskih vlasti. Srbi i Vlasi iz Malajnice, čuvene po bici iz 1807. godine u kojoj su srpskom i ruskom krvlju potvrđene srpske međe, vole da kažu da je Rumunska crkva ukorenjena u Negotinu u istoj meri u kojoj su duboki i razlozi koji su nagnali pomenutog sveštenika da napusti mesto štreca u SPC-u i postane sveštenik u RC.
Crkva je posvećena Svetim arhanđelima Mihajlu i Gavrilu, a među onima koji su pomogli da se ona suprotstavi „nepravednoj“ Srpskoj pravoslavnoj crkvi je  Odbor za ljudska prava Negotin.
Ovogodišnjoj slavi manastira prisustvovao je ambasador Rumunije u Beogradu, njegova ekselencija gospodin Daniel Banu. On je rekao da je ovde po drugi put, pošto je bio u pratnji predsednika Baseskua, 2. novembra, a već je fasciniran rumunskim svetom iz Timočke krajine, gde će, kako je obećao, ubuduće često dolaziti. Za ovu izjavu Daniel Banu bi u nekim drugim okolnostima dobio protestnu notu. Ovde je i njegovo prisustvo u manastiru koji se nalazi na kanonskoj teritoriji SPC-a i ne uživa blagoslov nadležnog arhijereja naše Crkve prećutano.

U NEKOJ ORVELOVSKOJ BUDUĆNOSTI…
Još jedna rumunska crkva u kojoj se liturgija služi na rumunskom jeziku podignuta je u selu Isakovu kod Ćuprije, u Braničevskoj eparhiji. Tako klica stvaranja novih, a nikad postojećih nacija proces je koji dovodi do toga da se iz srpskog naciona, a na osnovu istorijskih relikata kojima je bogata balkanska vetrometina, Srbija svede na balkanski pašaluk. A za sada taj put se utire pozivanjem na istorijske tragove i kulturne osobenosti. U nekoj orvelovskoj budućnosti Srbije ne bi trebalo da nas začudi ako stanovnici Kumane kod Bečeja ili (Kumani su deo mongolskog plemena) sela Pečenog kod Kraljeva zatraže po ugledu na Vlahe prava mongolske zajednice. Da li bi trebalo da tražimo i tragove mongolske krvi u srpskom nacionalnom biću?
Kako god, u programu Vlaške demokratske stranke, čije je sedište u Negotinu, već u uvodnim napomenama programskog sadržaja piše da su Vlasi „…autohtona populacija na prostoru gde vekovima žive i veže ih zajednički identitet, koji se manifestuje u kulturi, tradiciji, jeziku i religiji…“ Kao osnova političkog programa ove stranke istaknuto je očuvanje tih vrednosti, kao određene garancije očuvanja vlaške etničke grupacije „na ovim prostorima“ (nije precizirano koji su to prostori).
Uprkos podelama među vlaškim strankama u Boru, Negotinu Zaječaru i drugde, oko jednog su se složili. Tačnije, izneli su u javnost podatak  koji zvanična vlast u Srbiji nije osporila, da čak u osamnaest opština u Srbiji, i čak 153 sela istočne Srbije, većinsko stanovništvo čine Vlasi.
Koga u Vladi Srbije zanimaju ove stvari? Mirka Cvetkovića koji je i sam vlaškog porekla? Pre samo mesec dana rumunski predsednik Trajan Basesku doslovno je obećao: „…mi ćemo i dalje pokretati pitanje Vlaha u Srbiji!“ Treba li ovo pitanje, kao i mnoga druga, rešavati kad bude kasno?

[/restrictedarea]