Vladika Nikanor: Evropa ne zna za Boga

Razgovarala Nataša Jovanović

Da li je Božić 2012. bliži vitlejemskoj noći od drugih Božića u novom veku, da li je on poziv da se integrišemo u ono jedino preostalo – porodicu, kako će se praznik slaviti na Kosmetu, te nije li baš na Božić sudbina dala Srbima da budu razapeti između očuvanja svoje pravoslavne hrišćanske vere i lažnih ponuda o ulasku u zemaljski raj?

 

Svaki Božić posle onog prvog Božića podsećanje je na njega, a svaki sa sobom, bez izuzetka, donosi radost i čak kada bi imali velikih razloga za tugu tokom cele godine, a znajući da je Božić pred nama i da ćemo ga doživeti, imamo razloga za radovanje. Jer Božić je obnova nove stvari, poznanje da nam se Bog javlja i da nas nije ostavio, da nas anđeli nisu ostavili, da nas Presveta Bogorodica nije ostavila, da nas svetitelji nisu ostavili, da su nebo i zemlja sa nama, kaže u intervjuu za „Pečat“ njegovo visoko preosveštenstvo episkop banatski Nikanor.

Čini se da je Božić 2012. godine, ipak, po mnogo čemu bliži nevinoj sceni iz Vitlejema nego i jedne druge godine u novom veku?
Ako je svaki drugi Božić posle prvoga donosio radosti, mir među ljude i slogu, i ako je Bogomladenac dolazeći na ovaj svet sebe predao za život sveta, za obnovu svake stvari, i ako nas svaki Božić približava Bogu i Boga nama, i ne samo to, nego i sjedinjuje Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom, onda i ovaj Božić jeste u broju svih praznika rođenja Hristovog. Svaki je Božić najsvečaniji i svaki Božić je obnova prirode i sećanje na njegovo rođenje. Sigurno da možemo da kažemo da zbog problema sa kojima se susreće naš narod ovaj Božić ima posebno značenje, ali baš iz tog razloga mi verujemo da će Gospod dolaskom među nas ljude mnoge probleme otkloniti i neizvesnosti rešiti i postaviti nas da zajedno sa njim, Bogom našim, duhovno napredujemo, ostavljajući u drugom planu probleme koji nam često smetaju ili nas bar zaustavljaju u duhovnom napredovanju u kojem nam sam Gospod pomaže dolaskom svojim.

Ako je Božić na simboličan način ukazanje kojim putem porodica treba da ide, šta ta simbolika treba da znači srpskom narodu u trenutku kada je sve dovedeno u pitanje, pa čak i porodični život?
Zbog prevelike ljubavi Božje prema nama ljudima Gospod je poslao sina svog Gospoda Isusa Hrista među nas, da poživi sa nama, i na taj način nam je pokazao da je Božić porodični praznik, praznik porodice i znak da bi porodica trebalo da se ugleda na onu prvu porodicu, Bogorodicu, Josipa i sve ono što su oni činili za Bogomladenca. Ovaj praznik nas podseća na presudno važnu ulogu roditelja i njihovu brigu, na značaj duhovnog jedinstva i telesnog među roditeljima, putokaz je koji vodi do prve porodice Bogorodice i Bogomladenca. Dakle ovaj nas praznik uči kako da se vladamo, čak iako znamo da su ispred nas stradanja, iskušenja i problemi, jer znanje da Gospod donosi mir i naša čvrsta vera učiniće da problem koji ugrožava taj mir nestane. Nije za pohvalu i mi se ne radujemo, bar ne u Crkvi, što se u poslednje vreme govori i razgovara o takozvanim „sigurnim kućama“. Mislim da je to tragedija za celu državu, tragedija za ceo narod, tragedija za porodicu. Lično smatram da bi mnogo srećnija naša porodica bila i naprednija naša država i radosnija naša Crkva kada bi se nalazio način kako da se sačuva naša porodica, a ne da se iznalaze načini kako ćemo sagraditi sigurnu kuću. Sama ta ideja budi u porodici nemir. Sigurna kuća, kažu, zaštitiće jedno od bračnih drugova, najčešće ženu, a mi znamo da je ona supruga i majka veliki oslonac porodice. Dete bez majke je kao drvo bez dobrog odgoja i uzgoja. Ono može doneti plod, ali rezultate razjedinjena porodica vrlo teško će doneti. Porodica može biti srećna samo onda kada doživljava Boga, kada se ugleda na prvu porodicu Bogorodicu i Bogomladenca, Josipa pravednog i sve ono što se događalo u toj vitlejemskoj noći, noći rođenja sina Božjeg.

Božić nas upućuje i na božićne darove. Jesu li oni pomalo postali deo takozvane „masovne potrošačke kulture“ i šta treba činiti da bi shvatili da je najveći dar Božji u ljubavi prema bližnjem svom?
U vitlejemskoj noći najveću radost dobio je ceo svet i tada su individualno, vođeni rukom Božjom, mudraci sa Istoka došli i poklonili se Bogomladencima noseći sobom darove.
Oni koji su došli da se poklone Bogu milome i donesu mu darove, bili su na neki način predstavnici celoga roda ljudskog. I ti darovi jesu simbolika i ukazuju kako i mi, svako pojedinačno i svi zajedno, kao narod Božji treba da budemo zahvalni za njegovu ljubav, za njegovo milosrđe, za njegov dolazak među nas. Naši darovi Bogu nisu potrebni, ali mi na takav način, našim darovima Bogu činimo žrtvu i iskazujemo naše poštovanje, blagodarnost i zahvalnost za sve ono što je On činio za nas.
A Božić, najveći praznik, pogotovo u našem srpskom narodu, ali i kod drugih naroda – obeležava se u obilju hrane i potrošnji novca. Zato se setimo reči našeg počivšeg patrijarha Pavla da bi trebalo da budemo realni, nerasipni ljudi, kako bi žrtva koju činimo Bogu bila prijatna. Velika je potrošnja pojedinaca, nekada i veća nego što je potrebno, ali, opet kažem, ako se sve to čini praznika radi onda možemo biti i zadovoljni, i uslovno reći da to tolerišemo. Ipak, ne zaboravimo da je najvažnije u te velike dane poraditi na sebi, svojoj porodici i celome društvu, na duhovnoj obnovi, starajući se da se duhovno, što više se pripremajući, udostojimo da mi sami sebe predamo Bogu, umesto ovih zemaljskih materijalnih dobara. To će Bogu biti najdraža žrtva. Kako mi to možemo da učinimo? Možemo da učinimo uklanjanjem svega onoga što je loše, a ako se tako nešto i dogodi mi treba da se pokajemo, da se prisajedinimo sa Bogom, da se u tajni pokajanja ispovedimo i oslobodimo sebe onoga što nam smeta za duhovno napredovanje. To će biti najveća žrtva Bogu koju on od nas i traži.

Vaše preosveštenstvo, vekovima još od Otomanske imperije, pa sve do oslobođenja u Balkanskim ratovima, Srbi na Kosmetu slavili su Božić krijući se. Hoće li se i u novom veku, na sramotu hrišćanske Evrope, ovaj praznik na našoj svetoj zemlji slaviti krišom?

[restrictedarea]

Kosovo je tužna priča ne samo za naš, srpski narod, već za ceo svet, jer ako hoćemo nešto veličanstveno da naučimo onda je to Kosovo, a ako hoćemo, pak, da nešto loše naučimo opet je to Kosovo. Za srpski narod i za nas, Crkvu, kako god da se na njemu živelo, za nas će to biti život Srbije i naroda srpskog. Zna to onaj koji od nas traži da se njega odreknemo, da ga predamo onome čije nikada nije ni bilo.
A Kosovo nikada nije bilo, a da nije bilo srpsko, i onda kada je robovalo i onda kada se na njemu bitka najteža vodila. Mi znamo da je uvek narodna pamet na Kosovu razmišljala o Srbiji. Ovo danas što se događa svakako je tužno ne samo za naš narod, već za sve hrišćane. Moramo znati da onaj koji otima tuđe nije hrišćanin, ne nastupa sa hrišćanskih pozicija, pa makar bio on i moćan, makar imao vlast, tehniku i sva ovozemaljska blaga. Moćni misle da su jači i da je ovo vreme njihove invazije. Na sreću, mi imamo snage u narodu našem na Kosmetu i verujem da će ovaj narod slaviti Božić onako kako se slavio vekovima. Situacija nije laka i Crkva naša se u više navrata oglašavala tim povodom. Da li će do onih koji ne žele da čuju doći reči večite pravde Božje mi to ne znamo, ali moramo da znamo da ako nam je suđeno da trpimo, verujmo da će Bog i Bogomladenac za Božić biti sa nama na pomoć našem narodu, koji sa takvom ljubavlju i patriotizmom čuva svoje, ne dozvoljavajući da mu to neko otima, tako lako i olako.

Nije li više nego simbolično da je na Božić 2012. godine baš Srbima sudbina dala da budu razapeti između očuvanja svoje pravoslavne hrišćanske vere i lažnih ponuda o ulasku u zemaljski raj? Da li je vreme da se prisetimo reči svetog vladike Nikolaja: „Šta je to Evropa? To je jeres, svejeres…“
Ako je to rekao sveti vladika Nikolaj, a rekao je, onda je to tako i sve ovo što se događa u Evropi danas liči na svejeres. Ako je za te reči Crkva proglasila našeg jerarha za svetitelja, onda nema mesta za razmišljanje da li je on bio u pravu ili ne. Jer i te reči su uzete u obzir kada se većalo da li je sveti vladika Nikolaj nekada nešto izgovorio, a što bi moglo biti smetnja da bude proglašen za svetitelja. Da su njegove reči istinite vidimo i danas. Ta, ova Evropa ne zna za Boga, bar ne za Boga u koga veruje naš narod na Kosovu i Metohiji. Mi nigde u tim pregovorima i razgovorima koji se vode oko statusa Kosova ne čusmo da se pominje ime Božje, osim negde u podrugljivom smislu i tek onda kada se neko hteo našaliti sa Bogom. Sada čujemo da sve naše svetinje, svi naši svetitelji, sve naše svete mošti ne pripadaju srpskom narodu i srpskoj Crkvi, već nekoj vajnoj nepostojećoj državi koja se zove Kosovo. Metohiju i ne spominju. A šta znači Kosovo bez Metohije? Znači pola teritorije i pola smisla, i ako se neko bude bavio tom tematikom, a neko se već bavi, mora naznačiti da svaka upotreba reči Kosova bez Metohije, taj jezički nazovi zaborav, nosi sa sobom mnogo veće značenje. Znači zaboravljanje činjenice da su metosi po kojima je Metohija dobila ime, crkveni posedi koji Crkvi pripadaju, da je ona zajedno sa Kosovom deo srpske istorije, deo srpskog naroda, da je tamo naša zemlja, naši svetitelji, naši sveti, a to se ne daje tako lako. Tu istinu znaju oni goloruki ljudi koji na barikadama brane ne samo svoje imanje ili svoju porodicu, već i svoju istoriju.

Koga vidite, ko može pomoći srpskom narodu da opstane? Unutrašnja snaga ovog naroda, pravoslavna Rusija, ili će to biti stvar Božje promisli, ili sve to zajedno?
Sigurno da će najmanje pomoći našoj državi doneti ulazak u EU, koja, kako smo videli iz primera Italije, Španije ili Grčke pokazuje teške slabosti. Kada pomislim na te zemlje, kojima pripadnost porodici evropskih naroda nije donela ništa dobro, pitam se ko i šta može da garantuje tako maloj Srbiji. Isto mislim da ovo sve što nam se dešava, sva stradanja našeg naroda, nisu slučajna, već da je posredi prst Božji, jer mnogi ljudi koji se bave politikom i vode našu zemlju ne razmišljaju mnogo o Bogu i Božjoj pravdi. Ne bi trebalo da zaboravimo da su kroz istoriju naše svete vođe i vođe naše Crkve sarađivale i slušale jedni druge, osećajući da je Božja ruka važna u rešavanju ne samo crkvenih, već i pitanja političkih. Ne znam koliko je sada bilo saradnje između Crkve i države, ali znam da ima danas mnogo naroda našeg koji strada zbog pravde, braneći interese svoje zemlje, svoje Crkve, svojih grobova i svetinja. I konačno, da li spas možemo očekivati od neke druge zemlje, pitate. Pomoć Srbiji od onih koji su je vekovno pomagali, verujem, neće izostati, ali mi to moramo da zaslužimo, moramo da kažemo hvala svima onima koji su nam kroz istoriju činili dobro i donosili slobodu. Imali smo primere, a imamo ih i danas, izjave i postupke pojedinaca koji nagoveštavaju da neće dozvoliti da Srbija strada u plodovima blagostanja koji joj se lažno nude.

Pravoslavlje je izrazito tolerantna vera, posebno pravoslavlje u Srbiji. U poslednjih nekoliko decenija ono se otvorilo prema onima koji slave Božić 25. decembra više nego ikada. S druge strane, u našim susednim zemljama bivše zajedničke domovine zvaničnici će čestitati pravoslavni Božić malom broju preostalih Srba u tim zemljama. Kako vi, vaše preosveštenstvo, gledate na dva Božića i nude li ona novu nadu ili stare podele?
Reč tolerancija mi zamenjujemo bogoslovsko pravoslavnom rečju, a to je sloboda. Slobodu je Bog dao čoveku i ona je posle života najveći dar koji čovek ima, koji je dobio od Boga. Sam je Gospod u Svetom jevanđelju više puta rekao: „Ako hoćeš“. On nije rekao: „Ako moraš“. Za one koji se odluče da idu putem Gospodnjim, Gospod obećava nagradu carstva Božjeg i sve blagodatne darove koje Bog daje čoveku. „Ja sam istina i put“, rekao je Gospod i to je naš orijentir i naša je sloboda u ispunjavanju zapovesti Božjih. Sve drugo je nesloboda, pa makar to što činimo bilo činjenje slobodnom voljom. Opet na drugom mestu sveti apostol Pavle kaže: „Sve mi je slobodno kada mi je sve na korist“. Mi često puta činimo ono što nećemo, a ne ono što hoćemo, ali mi moramo da znamo da je put Hristovog jevanđelja za nas apsolutna sloboda i da svako ko ide tim putem neće pogrešiti. Šta se događa u životu sa ljudima, sa čovekom? Postavili ste pitanje proslave Božića 25. decembra. Mi znamo da se Bog, Bogomladenac nije dva puta rodio. Srpska pravoslavna crkva sa još nekoliko patrijaršija slavi 7. januara Božić i to je ono za šta mi znamo vekovima. Nikada još nije na dnevnom redu Svetog arhijerejskog sabora SPC-a postavljeno to pitanje, iako je bilo manipulacija, pokušaja i improvizovanih zaključaka. Tačno je da pravoslavne crkve, osim jerusalimske, gruzijske, ruske i srpske crkve, te Svete Gore, slave rođenje sina Božjeg u dane 25. decembra, na šta su, nažalost, uticali neki praktični, a ne kanonski ili astronomski razlozi, mada je i tih pokušaja bilo. U državama bivše Jugoslavije ostalo je našega naroda srpskoga i ne samo to, nego i u rasejanju, drugim zemljama sveta, i gde god da žive Srbi, Božić će proslavljati 7. januara. Pokušaja da se Božić slavi jednog datuma, uglavnom 25. decembra, bilo je, ali oni nisu realizovani. Da li će doći do toga da se Božić slavi jednoga dana, jer Gospod Isus Hrist se jednom rodio, ostaje da se vidi. Moje je viđenje da će taj proces dosta dugo trajati.

Radili ste kao profesor bogoslovije u Krki, bili na mestu episkopa gornjokarlovačkog. Kako je vaše iskustvo, da li posle „Jasenovca“ i „Oluje“ može doći do istorijskog pomirenja između Srba i Hrvata?
Lično, moj stav je da ne. Ne može doći do pomirenja. I to kažem ne zato što sam suviše radikalan ili zato što ne bih to želeo. Naprotiv. Hoću i sebe i drugoga da uputim na reči svetoga Jovana Bogoslava, Jovana Jevanđeliste, da svi treba jedno da budemo i da tada ne bi bila naodmet ničija radost i svako bi imao razloga da se raduje. Ipak, sadašnjost i prošlost, skorašnja prošlost uticale su i utiču na to da iako bude kakvih pokušaja oni će ići i sporo i teško i mukotrpno. Jer svi smo mi još uvek i svesni i sveži od skorašnjih dešavanja. I videli smo da nekome baš i nije bilo stalo do jedinstva, ni do Božića. A da jeste naša bi istorija sasvim drugačija bila i onda bi mogli da razgovaramo o onome što želimo, a to je svejedinstvo. Najvažnije je da smo mi u jedinstvu sa Bogom i nećemo svakako reći za one koji nisu sa nama da su protiv nas, jer stav Srpske pravoslavne crkve i jeste da svi dođemo poznanju istine. Mi možemo prihvatiti onoga ko se kaje i moli da mu Bog oprosti, ali ako neko ne želi da se pokaje, ako neko ne želi da prizna grešku iz prošlosti, mi nemamo pravo da se sami nametnemo i kažemo: „Nije važno šta je bilo, važno je sada šta ti hoćeš“. Mislim da će do jedinstva na ovakav način teško doći.

Na teritoriji vaše eparhije nalazi se manastir Vojlovica u kojem su za vreme Drugog svetskog rata bili zatočeni, best online casino od strane Nemaca, sveti vladika Nikolaj Velimirović i patrijarh srpski Gavrilo Dožić, kasnije deportovani u „Dahau“, nacistički logor smrti. Bio je to simbol svesrpskog stradanja, ali i pokazatelj u kojoj meri je Crkva delila sudbinu svoga narodna. Kako danas jedan episkop SPC-a gleda na istorijski revizionizam kada je u pitanju povraćaj imovine onima koji su svojevremeno na području drugih, ali i ove eparhije vršili zločine?
Manastir Vojlovica koji ste pomenuli ima svoj značaj i važnost za istoriju srpskog naroda i istoriju naše eparhije bačke. To je manastir u kojem su živeli jerarsi, patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović. Kasnije, oni su u ovom manastiru utamničeni jer su bili na putu stradanja crkve Božje, na putu Hristovom. I mi se nadamo, verujemo da će manastir Vojlovica i druge naše svetinje koje su poput ovog manastira bile od važnosti i značaja za našu Crkvu, zauzeti mesto kakvo im pripada. Što se tiče sadašnjeg stanja i Crkve naše i pogleda njenog na ono sve što se oko nas događa, i restituciju, očekujemo da naša država i ljudi odgovorni i zaduženi u njoj za taj posao, učine sve kako bi bila zadovoljna i naša Crkva i darodavci svega onoga sa čime su zadužili Srpsku pravoslavnu crkvu. To je ta imovina koju su poklanjali i za koju je naša Crkva u obavezi da je sačuva. Svedoci smo istorijskih momenata kada se od Crkve uzimalo, često i bez ikakvog objašnjenja, ali verujemo da će doći vreme i da ono dolazi kada će da progovori savest potomaka koji su uzimali crkveno. A ono što nije moguće vratiti trebalo bi da postane donatorstvo Crkve našem narodu i tada ćemo znati da poklone poklonjene Crkvi dajemo na korist našeg naroda, jer smo od njega i dobili. Što se tiče potraživanja imovine onih koji su nekada na ovim prostorima živeli, bitisali i radili, a onda ostali bez onoga što su vekovima sticali, moram reći da je reč o ljudima koji su morali da napuste imanja jer su se pridružili agresorima koji su se obračunavali sa nedužnim narodom. Posledica odluke tog naroda da pomogne svojim sunarodnicima je da je on, sa dolaskom slobode, bio stavljen pod isti aršin sa onima koji su otimali naša imanja. A da ne pominjem žrtve. Koliko je samo njih palo čuvajući svoju imovinu, svoje kuće i svoje porodice. Sada smo svedoci da se pojavljuju potomci tih ljudi koji su ubijali i palili. Verujem da mi nismo naivan narod. Mi dobro znamo šta je naše i to je dovoljno da kažemo drugome, tuđinu i agresoru, da to što je naše nije i njegovo. Svako ima pravo da traži, ali mi moramo da ispunimo svoju obavezu, da razmišljamo o žrtvama, o nevolji, o ropstvu, ubijanju nedužnog stanovništva i naroda. Svako ko bude tražio svoju imovinu morao bi da sasluša iz usta svakog Srbina reči „Krvave bajke“, morao bi da čuje istinu o Kraljevu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Vršcu i drugim gradovima i mestima u kojima se stradanja danas poznaju samo po spomenicima. A tih spomenika i pomenika na stradanje srpskih domaćina koji su ubijeni jer su branili svoju imovinu nije malo. To se ne sme zaboraviti.

Na udaru modernista uvek je kroz istoriju, od Petra velikog i ikonoboraca, pa nadalje, bio monaški pravoslavni život. Da li je i danas tako?
Crkva Hristova koja je ovde na zemlji je Crkva vojstvujuća, Crkva koja se bori sa poteškoćama, bori sama sa sobom, borila se i sigurno će se boriti do kraja ovog sveta i veka, sve do momenta dok Gospod ne donese odluku da se vrati. Kao Crkva, kao narod Božji, narod hrišćanski, mi moramo da budemo spremni za njegov dolazak kao da će svakoga dana doći. Mi moramo biti poput onih pet od 10 devojaka iz biblijske priče koje su uvek bile spremne da dočekaju Isusa Hrista. Kao što sam rekao, Bog je dao čoveku život i slobodu, i kada je verujući čovek uveren u istinu svoje vere, kanone, tradiciju, prošlost i istoriju njemu je lako da se opredeli. Ali šta sa neverujućima? Nama kao Crkvi predstoji da s ljubavlju pristupimo takvom čoveku i da mu, ako on želi i hoće, pomognemo da se vrati na pravi put koji vodi u carstvo Božje. To je uloga Crkve. Crkva nikada nije bila razlog za svađu i kada je bila velika šizma i kada su bile velike reforme i reformacije, odvajanja, organizovanje sekti i ispadanje iz krila Crkve. Jer Crkva je nepogrešiva, a problem je sa nama ljudima. Mi smo nesavršeni i spremni da na svoj način tumačimo istinu, primenimo kanon ili neki zakon. Kako nekada, tako i danas.

Rimokatolici, protestanti, pa i pojedine vladike SPC-a smatraju da je pravoslavlje okamenjena vera kojoj je potrebna modernizacija. Da li se čovek 21. veka može spasiti na isti način na koji se spašavao vernik u četvrtom ili petom veku?
Samo ako smo pravilno shvatili jevanđelje i reči Hristove, i ako ga pravilno primenjujemo u životu za nas ne postoji dilema. U ono vreme kada je pisano rukama svetih jevanđelista, pomoću Duha svetoga, pa do današnjih dana ista je suština našega spasenja. Nikakve razlike oko našeg spasenja nema od onoga momenta kada su utvrđeni dogmati koje su potvrdili Sveti arhijerejski sabori i dali Crkvi da ih sprovodi, i današnjeg vremena, samo ako pravilno primenjujemo pravila naše Crkve. I sama sumnja da jevanđelje nije dovoljno za spasenje ne spasava čoveka. Bio to pojedinac, grupa ili čak takozvana „Crkva bez jevanđelja“ koja sebe naziva Crkvom, a mi nazivamo sektama.

Šta mislite o promenama u bogoslužbenom poretku i kakve duhovne posledice nosi sobom činjenica da ne postoji jednoobrazno bogosluženje prema tipiku i služevniku, već se sprovodi po odluci svake eparhije ponaosob?
Sveti arhijerejski sabor nikada nije doneo odluku da se služi mimo vekovnog pravila i prakse bogosluženja. Postoji uputstvo, knjiga koja se zove „Služevnik“, „Trebnik“, po kojem se služe trebe i ništa načelno nije izmenjeno od strane Crkve, Sabora i Sinoda. Nažalost, u pojedinim eparhijama se samovoljno, od strane pojedine braće arhijereja unose novi elementi u našem bogosluženju, a rezultat toga je nemir koji se oseća među našim vernicima, sveštenstvom i među nama episkopima. To nije dobro i nije blagosloveno. Usuđujem se da kažem da svako ko samovoljno krši odluku naše Crkve to čini bez volje Duha svetoga. Postavlja se pitanje koliko su te odluke svete, koliko validne i koliko naš narod od toga ima koristi, kao i zašto se uvode silom ako su dobre i zašto se svaka odluka Svetog arhijerejskog sabora lako sprovodi, dok odluka koju donose pojedinac teško. Ostajem pri starom načinu kako su služili moji sveti preci i čvrsto sam uveren da je ono bilo ispravno, jer oni su tim i zaslužili da ih Crkva proglasi svetima. Ako se dokaže suprotno, da ono što činim nije dobro, spreman sam da i sam prihvatim takva pomeranja. Ipak, uveravam vas da ovo nije dobro i da su na pomolu veliki problemi i neizvesnosti u našoj Crkvi. Kažem na pomolu jer se svi pribojavamo, mada mogu da kažem da ni sadašnje stanje nije dobro, a jedan od razloga za to jeste uvođenje novotarija u našu svetu liturgiju.

Svedoci smo dvojakog, pomalo licemernog odmeravanja reči i dela svetog Ave Justina, koji je s jedne strane unet u diptih svetih, ali se s druge strane njegova dogma istiskuje sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Kako to tumačite?
Ovo i prethodno pitanje su u tesnoj vezi i za mene je velika dilema zašto se neko kanonizuje, a sve ono što je on napisao i učinio, a korisno je za našu Crkvu, potiskuje. Većina nas na Saboru je imala svetog vladiku Nikolaja i svetog oca Simeona kao uzor u radu, služenju i bogoslovskom razmišljanju. Bez njihovih i knjiga Justina prepodobnog bili su nezamislivi udžbenici naše dogmatike i u bogoslovijama i na fakultetu i gotovo svi naši bogoslovi odškolovani su i bogoslovski i dogmatski na izvoru dogmatike prepodobnog oca Justina. Sada se on zamenjuje nekim novim, nama nepoznatim bogoslovima, koji mogu služiti za dobro svoje Crkve i naroda, ali ne i naše. Ako imamo svog svetoga bogoslova oca Justina zašto bi se mi iz drugih izvora napajali? Za mene to je paradoks, ali, nažalost, u manjini sam.

Da li je usled svih pomeranja koja smo pomenuli i sabornost, kao jedna od centralnih kategorija Crkve, ugrožena?
Svaku odluku donosi naša Crkva i Sveti arhijerejski sabor. Ko se nađe u manjini mora da se složi sa odlukom Sabora, ali je dužan i da je primeni. Međutim imamo slučajeva da je teško, upravo zbog sabornosti, prihvatiti neke stavove, uslovno rečeno pojedinca koji bi hteo da svoje mišljenje nametne Saboru. Tu dolazi do razmimoilaženja ili još nečeg težeg. Drugo, sve dok mi ne postignemo sabornost Crkve sa narodom uvek će biti poteškoća da se naše odluke i primene, ma bile one i većinom glasova donete. Lično u Saboru se sa nekim odlukama nisam složio i njima nisam zadovoljan, ali zbog sabornosti ih primenjujem. Ili pre pokušavam da ih primenim, jer se to na terenu, u životu, u kontaktu sa narodom pokazuje neostvarivim. Posledice su nesagledive.

Najava mogućeg održavanja Osmog vaseljenskog sabora, čini se, napravila je dublji jaz između Moskovske i Vaseljenske patrijaršije, te se mogu čuti oprečna mišljenja o tome koliko je on dogmatski i tematski opravdan. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Oko sazivanja Osmog vaseljenskog sabora vrše se pripreme, a organizovan je i izvestan broj predsaborskih konferencija koje su održavane na različitim mestima. Na njima je učestvovala i naša, Srpska crkva. Mi verujemo da je ona dala svoj doprinos rešavanju postojećih problema između ne samo ove dve patrijaršije već i onih problema koji se tiču drugih autokefalnih crkava, bilo da su nesuglasice istorijske, kanonske ili druge prirode. Spor između ove dve patrijaršije traje vekovima i tiče se diptiha i poretka u crkvi, ali pre sabora ovo pitanje bi trebalo da se reši na predsaborskim razgovorima. Kao problem nameće se i pitanje autonomije i autokefalije, ko i kako treba da daje autokefalnost, da li na način na koji to radi Carigradska ili onako kako bi to htela Moskovska patrijaršija. Uvođenje nekih crkava u red patrijaršije je dodatni problem kao što je slučaj sa Kiparskom crkvom, za koju se zalaže Carigradska patrijaršija ističući da je reč o staroj, drevnoj crkvi, dok Moskovska patrijaršija to teško može da prihvati. To su sve pitanja koja bi trebalo rešiti pre sabora, jer, plašim se, da ukoliko ne pripremimo sav materijal i sva pitanja i ukoliko ona bar načelno ne budu rešena, teško će biti rešena i na samom saboru. Mnogo pitanja je tu, i ne tiču se samo odnosa ove dve patrijaršije, koje bi probleme rešile lako kada posledice takvih odluka ne bi imale vaseljenski značaj.

U manastiru Vojlovica, na dan prenosa moštiju svetog Nikolaja, održavaju se narodni bogomoljački sabori. Kakvu oni poruku nose?
U manastiru Vojlovica vladika Nikolaj je ostavio deo života, napisao mnoga dela i u njemu služio Bogu. Poruka svakog tog sabora je ona koju je slao sam sveti vladika da treba da ostanemo narod Božji, u jedinstvu sa Crkvom, da se ne smemo stideti svoga, poštujući tuđe, da bi trebalo da ostanemo na principima Svetog jevanđelja i puta Božjeg, puta istine i svega onoga što nas čini narodom Božjim.

[/restrictedarea]