Tadićev PREOKRET!

Piše Nikola Vrzić

Hoće li ubrzana izdaja Srbije i kosovskih Srba Borisu Tadiću biti dovoljna da bi mu Evropska unija sledeće nedelje dala status kandidata? Status koji će „teško imati neposredan upliv za građane“, kako je otvoreno priznao EU komesar za proširenje Štefan File

Erhard Drevs, nemački vojnik, komandant KFOR-a, osetio je veću empatiju sa Srbima na barikadama severa Kosova nego Boris Tadić, psiholog, predsednik Srbije. „Ja ne gledam na reakciju stanovništva kao na pobunu, već više kao na neku vrstu generalnog štrajka, kao revolt stanovništva kakvog je već bilo u politički razvijenijim državama Srednje Evrope“, rekao je general Drevs. Dok je nasuprot Drevsu, predsednik Tadić Srbe koji istrajavaju na barikadama nazvao ekstremistima, i zatražio od njih da te barikade uklone. I svi oni gumeni meci, šok-bombe i suzavac kojima su Drevsovi vojnici, uprkos generalovoj empatiji, zasuli Srbe u Jagnjenici u ponedeljak i utorak, nisu im naneli toliko bola, suza i štete koliko Judin poljubac predsednika Srbije. Ne zato što su se Srbi ičemu dobrom nadali od svog predsednika, već zato što je svojim pozivom na uklanjanje barikada, poljupcem dostojnim Jude Iskariotskog, Boris Tadić svojim naoružanim zapadnim prijateljima pokazao da je kosovske Srbe ostavio njima na milost i nemilost. I nikakvo čudo, onda, što je admiral Semjuel Loklir, komandant Združenih snaga NATO-a u Napulju, rekao da „jako podržava komentar situacije koji je dao predsednik Tadić“. No predsedniku je Srbije, za odluku Evropske unije o srpskoj kandidaturi – odluku koja nikome osim Tadiću i tadićevcima neće značiti baš ništa – potrebno još ovakve, jake podrške. Jer, otkrio je Vuk Jeremić posle razgovora s britanskim zvaničnicima ovog ponedeljka, „o sticanju kandidata Srbije u ovom trenutku ne postoji neophodni konsenzus u okviru EU“.

UBRZANA IZDAJA
Kako će Tadićevi zapadni prijatelji svoju odluku meriti stepenom njegove izdaje Srbije, srpskog ustava i naroda, a vremena je do merenja i odluke sve manje (ističe već u ponedeljak, 5. decembra), Tadić je izdaju krenuo da ubrzava; ministri u Vladi Srbije su krišom, na telefonskoj sednici, da ne moraju da se pogledaju u oči, usvojili Uredbu o osnivanju Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu; Kancelarija je, članom 2, ove uredbe, ovlašćena na „sprovođenje postignutih dogovora u procesu dijaloga i pregovora“, što bi moglo da znači da će tajni briselski dogovori Borka Stefanovića biti primenjivani ne samo bez odobrenja Skupštine Srbije, uredbama vlade poput one o predaji kopija matičnih knjiga Prištini, već i bez odobrenja same Vlade Srbije, direktnim delovanjem Kancelarije.
I još nešto grozno: pitanje je da li je, uopšte, i održana telefonska sednica Vlade Srbije na kojoj je doneta ova uredba. Jer, vicepremijer Božidar Đelić je novinarima u Briselu, u sredu 30. novembra, rekao: „Vlada Srbije formiraće danas, posebnom uredbom, kancelariju za pregovore sa Prištinom, koja će obezbediti nužnu koordinaciju u nastupu i u primeni dogovorenog“. A na zvaničnom Internet sajtu Vlade Srbije stoji da je 553. sednica Vlade Srbije, na kojoj je doneta Uredba o osnivanju Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, već održana; održana dan ranije, u utorak 29. novembra 2011. godine. Isti datum stoji i ispod teksta uredbe, a iznad potpisa premijera Mirka Cvetkovića i generalnog sekretara vlade Tamare Stojčević. Mirko Cvetković i Tamara Stojčević, koja „overava tačnost prepisa“, moraće da odgovaraju zbog ovog falsifikovanja države Srbije. Ili da posvedoče ko ih je na to nagovorio.
Istovremeno, da dokrajči predaju Srbije za kandidaturu, u Brisel je poslat Borko Stefanović, da tamo napravi i neke nove dogovore, o učešću nezavisnog Kosova u međunarodnim organizacijama i o zajedničkom upravljanju granicama takvog Kosova. Dogovor kojem je pravi cilj, kako ćemo videti, da pomogne Kosovu u procesu vizne liberalizacije sa EU…
Boris Tadić je, rekosmo, u utorak Srbima poručio da ih je otpisao: „Političke predstavnike Srba pozivam da učine sve da uklone barikade, jer ugrožavaju život građana, a ne obezbeđuju da se odbrani ni jedan jedini nacionalni interes. Naprotiv, dovode nas u situaciju da izgubimo svaku mogućnost da branimo osnovne nacionalne interese i na severu Kosova i u međunarodnoj areni (…) Barikade ne doprinose odbrani srpskih nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. One ih, naprotiv, ugrožavaju“.
Kako to, predsedniče Tadiću? Barikadama je sprečeno da Jarinje i Brnjak postanu granični prelazi između Srbije i Kosova, sprečeno je ukidanje države Srbije na Kosovu, države koja je u Leposaviću, Zubinom Potoku, Zvečanu i Mitrovici i posle proglašenja nezavisnosti Kosova funkcionisala kao i u Vršcu, Loznici ili Gornjem Milanovcu. Uklanjanje barikada značilo bi otvaranje puta EULEKS-u i carinicima Hašima Tačija, i označilo bi uklanjanje države Srbije iz četiri severne kosovske opštine. Pa zar je to protivno srpskim nacionalnim interesima? Dok, nasuprot tome, sledeći Tadićevu logiku, treba da poverujemo da razdvajanje Srba sa severa Kosova od Srba iz centralne Srbije predstavlja srpski nacionalni interes? Zašto li se, onda, ujediniše Nemci iz Istočne i Zapadne Nemačke…
U svakom slučaju, Srbi su Borisu Tadiću odgovorili kao što su odgovorili i Hašimu Tačiju, NATO-u i Evropskoj uniji. Armirali su barikadu kod Dudinog krša.

BARIKADE ZA KANDIDATURU

[restrictedarea]

No, naravno da predsednik ne govori istinu. Ne ugrožavaju barikade srpske nacionalne interese, već Tadićevu EU kandidaturu. (Da je reč o Tadićevoj, a ne o kandidaturi Srbije, obavestio nas je lično Štefan File, EU komesar za proširenje. Pitali su ga „šta bi za Srbiju značilo da dobije status kandidata u praktičnom smislu“. Komesar je odgovorio neočekivano iskreno: „Mada postoje, iako ograničene, tehničke i finansijske implikacije, to će teško imati neposredan upliv za građane. Mislim da je to pošteno da se kaže. Status kandidata za članstvo ima prevashodno politički značaj“).
Ukloni srpske barikade ili ništa od tvoje kandidature, otvoreno je Tadiću poručio i Tomas de Mazijer, Nemac, njihov ministar odbrane. Zahtevam, rekao je, da Beograd iskoristi svoj uticaj na Srbe na severu Kosova da „prekinu nasilne proteste“, i upozorio da će „izostanak tog poteza uticati na kandidaturu Srbije za članstvo u EU. Uveren sam da je uticaj Beograda jak i trebalo bi da se iskoristi snažnije da se postigne mir. Zahtevam to od Vlade Srbije. Vlada Srbije želi status kandidata za članstvo u EU. U ovom trenutku, svaki dan vodi Srbiju sve dalje od pozitivne odluke za to“.
Ova je poruka, pre nego što je u sredu izgovorena javno, Tadiću uručena i direktno. Pa je zbog toga, u utorak, srpski predsednik Srbe optužio da mu rade o kandidaturi, kao o glavi, time što su se u Jagnjenici, dan ranije, drznuli da svojim telima prepreče put nemačkim i austrijskim gumenim mecima i šok-bombama: „Zbog jučerašnjih događaja, Srbija je danas dalje od dobijanja statusa kandidata nego prekjuče“. Na nemačke i austrijske metke Srbija je nekada odgovarala drugačije, ali tada je na mestu Mirka Cvetkovića imala drugog Zaječarca, Nikolu Pašića, a umesto Borisa Tadića starog kralja Petra, Oslobodioca… Pošto tada, te 1914, 1915, 1916… nije mogao da na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu spreči necivilizovani, neevropski odgovor Srbije na nemačko-austrougarske kuršume, Tadić je rešio da sada ispravi tu istorijsku grešku: „Oni ovu situaciju ne bi trebalo da tumače kao nacionalnu borbu na život i smrt, i da vide sebe u ulozi nacionalnih heroja, već moraju da pokažu odgovornost“. A Srbima, koji tvrdoglavo i uporno na barikadama traže da ostanu građani Srbije, makar koliko su bili i tokom minulih 12 godina, predsednik je poručio da koristi od barikada, koje će mu omesti EU kandidaturu, mogu da imaju samo kriminalci i ekstremisti.
Uh, neugodne li podudarnosti. „U poslednjih 12 godina tamo (na severu Kosova) nije bilo reda i zakona, nije bilo demokratije. Ljudi su tamo bili taoci 200 do 300 pojedinaca koji su se obogatili krijumčarenjem i ilegalnom trgovinom, i sada je vreme da se te ilegalne strukture suoče sa pravdom. Barikade ne mogu da se povezuju sa građanima srpske nacionalnosti, već predstavljaju sredstvo pojedinaca da se očuva status kvo. Zbog toga je veoma važno da se Beograd distancira od ilegalnih struktura“. Ovo je, u ponedeljak, izjavio Hašim Tači, premijer nezavisnog Kosova. Predsednik Srbije u utorak je postupio kako mu je rečeno.
I time je načinio otvoreni preokret. Preokret u odnosu na ono što je govorio pre samo mesec dana, krajem oktobra, kada je predsednicima četiri severne opštine poručio (preneo je medijima Borko Stefanović): „Barikade, sve dok je na njima mir, legitimno su sredstvo otpora“. Mir na barikadama, kao što je dobro dokumentovano, u Jagnjenici nisu narušili Srbi već KFOR koji je, iako ima slobodu kretanja koju je i zahtevao, iz čista mira u ponedeljak ujutru buldožerima, suzavcem i bombama nasrnuo na barikadu (pa u utorak i na novinare, baš zato što su prethodnog dana tako dobro dokumentovali ko je započeo sukob), kao što je u gluvo doba noći prošlog četvrtka pokušao i na Dudinom kršu, pa se neslavno proveo…

PREOKRET KA VUKU I ČEDI
A zahtevom za uklanjanjem barikada načinio je Tadić preokret, što je još strašnije, ka PREOKRETU! Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića. Tvrdili smo da je i dosad Tadić sprovodio politiku Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića i njihovih inspiratora u tom zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije i njenog ustava, sprovodio je samo malo tiše, podmuklije, ali predsednik je u utorak iskoračio iz tihe podmuklosti. I zakoračio u otvorenu predaju Srba Hašimu Tačiju, veletrgovcu njihovim organima.
Tadićev PREOKRET! ne svodi se, međutim, samo na poziv za uklanjanje barikada na severu Kosova. On je, izgleda, još obuhvatniji. „Beograd treba bez oklevanja da prihvati nestatusni deo Ahtisarijevog plana koji srpskom narodu na Kosovu obezbeđuje značajnu autonomiju i evropske garancije za njihovu zaštitu“, izjavio je Vuk Drašković za „Večernje novosti“ od 15. septembra. A Tadićev glasnogovornik Borko Stefanović, na pitanje „Blica“ „da li država razmišlja o prihvatanju Ahtisarijevog plana“, ove srede izjavljuje: „Apsolutno ne, ako se ponudi u celini. Taj plan je odbijen jer, iako ima pozitivnih elemenata, podrazumeva nezavisnost Kosova“. Akcenat je, naravno, na onom „ako se ponudi u celini“ i u „nekim pozitivnim elementima“, i strpimo se još samo malo, pa će se Stefanović ili sam Tadić, po ugledu na Draškovića i Jovanovića, i otvoreno zauzeti za prihvatanje nestatusnog dela Ahtisarijevog plana, uz obrazloženje da će u suprotnom i Srbi sa severa Kosova doživeti „Oluju“…
Uostalom, da je preokret Tadićeve kosovske politike potpun, pokazuje i sama činjenica da je ove srede Borko Stefanović otputovao u Brisel na nastavak pregovora s Editom Tahiri. Koliko 27. septembra, podsećamo, kada je KFOR na sličan način napao Srbe na Jarinju, briselski pregovori bili su otkazani, a Borko Stefanović je obrazložio: „Mislim da u ovoj situaciji apsolutno nije realno da se priča o električnoj energiji, ‘Telekomu’ i regionalnim inicijativama dok neko vrši nasilje nad nenaoružanim građanima“.
Tada su, podsećamo i na to, Čedomir Jovanović i Vuk Drašković okrivili Srbe da su na Jarinju napali KFOR. Od tog, 27. septembra su, međutim, i za Stefanovića i za njegovog šefa nenaoružani građani postali ekstremisti koji „pucnjavom i paljenjem kamiona sasvim sigurno ruše međunarodni kredibilitet“, dok njihove barikade „dodatno provociraju akcije KFOR-a“ (B. Tadić), zbog čega je Stefanović mirna srca i mogao ove srede da otputuje u Brisel. Baš kako mu je, u ponedeljak, i naložio Čedomir Jovanović: „Nasilje na severu Kosova, koje životno ugrožava i Srbe i međunarodne trupe, može da se okonča samo hitnim dijalogom“.

OSVETA U JAGNJENICI
Zbog čega je, uopšte, u ponedeljak KFOR napao Srbe na barikadi u Jagnjenici, pa je kraj dana, s težim i lakšim povredama, dočekalo oko stotinu naših sunarodnika i tridesetak nemačkih i austrijskih KFOR-ovaca? Pitanje je utoliko opravdanije što je prošle nedelje glavnokomandujući KFOR-a Erhard Drevs javno obećao da neće biti uklanjanja barikada: „Znam samo jedno: vojska je teško u stanju – KFOR nema ni nameru – da nasilno ukloni barikade. Razlog za to jeste u činjenici da je volja naroda da pruži otpor toliko jaka, podržavaju je kriminalne mreže i vlada u Beogradu, tako da mi polazimo od toga da ako se ukloni jedna barikada – sredstva za to imamo – u najmanju ruku istom brzinom će nastati nove. To trenutno ne bismo mogli da sprečimo (…) Do eskalacije bi moglo da dođe kao posledica većeg izbijanja nasilja. To se, svakako, neće desiti nesrazmernim postupanjem KFOR-a (…) Ja nemam zabranu delovanja kada je reč o uklanjanju barikada koje su brojne. Ali uklanjanje barikada bez taktičkog cilja ne dovodi ni do čega, pošto je brzina postavljanja novih barikada bar isto onakva kao i brzina kojom KFOR može da ukloni barikade“. Samo nekoliko dana posle Drevsovih obećanja, međutim, dnevnik „Blic“ (u nemačkom je suvlasništvu) donosi informaciju da je „komandni lanac KFOR-a počeo da se raslojava jer više nema jedinstvenog stava o operacijama koje treba preduzeti na barikadama“, uz tvrdnju da se na Drevsa „vrši pritisak preko američkog general-majora Reksa A. Splitlera da se na barikade pošalje specijalna jedinica koja bi ih razbila“. Splitler je, naveo je „Blicov“ neimenovani izvor iz KFOR-a, „u komunikaciji sa američkom administracijom“, a „javna tajna“ je i da pritisak na KFOR da razbije barikade dolazi iz Vašingtona i Prištine.
Pojavile su se i tvrdnje da je akcija KFOR-a u Jagnjenici usledila u znak osvete zbog prebijanja portugalskih i mađarskih KFOR-ovaca na barikadi u Dudinom kršu, kada su pokušali da je sruše u noći između srede i četvrtka prošle nedelje. Međutim, izbor strateški važne raskrsnice u Jagnjenici za napad na Srbe (Zubin Potok odseca se od ostalih opština severnog Kosova), kao i opseg logističkih priprema za akciju KFOR-a (ometani su signali srpskih operatera mobilne telefonije, kao i internet veze) i dozvola za upotrebu smrtonosnog oružja, svedoče da je plan bio zlokobniji od puke osvete za batine u Dudinom kršu. Da je plan da se srpski otpor skrši, bez obzira na cenu, i da se to učini što pre; zato što bi Amerikanci jednom zasvagda da završe s kosovskim problemom, zato što bi da konačno sprovedu odluku o smanjenju broja vojnika KFOR-a, što ne mogu dok sukob na severu još traje, zato što je sada najbolji momenat jer Tadić čeka EU kandidaturu, pa je još podložniji njihovim pritiscima nego inače, a i ko zna šta će sutra ostati od EU i te šargarepice za Tadićevu vlast…

BRISELSKI DIJALOG ZA KOSOVO
Da se sa konačnim rešenjem za Kosovo zaista žuri, i da se zbog toga toliko insistira na rušenju srpskih barikada i nastavku briselskog dijaloga, ali i o pravim ciljevima dijaloga, posvedočio je u Vašingtonu, u „Centru za strateške i međunarodne studije“, Miroslav Lajčak, izvršni direktor Odeljenja za Evropu i Centralnu Aziju u Spoljnopolitičkoj službi EU. Objasnio je da  cilj pregovora Beograda i Prištine i nije da Srbija dobije status kandidata za EU, već da je to samo izgovor za srpsku predaju Kosova i postizanje jedinstva u EU o nezavisnosti Kosova: „Taj dijalog je važan da bi se sprečilo nastajanje potencijalno zamrznutog konflikta u regionu, pre svega na severnom Kosovu, što je neprihvatljivo; dijalog je takođe važan za to da se strategija proširenja održava živom i opipljivom za obe strane, da se pomogne da Kosovo zajedno sa ostatkom regiona ostvari evropsku integraciju, da se iznova naglasi evropska podrška principu teritorijalnog integriteta (…) Rekao sam da je realnost to da nisu sve zemlje EU priznale Kosovo. To ne olakšava život Evropske unije, ali ako želite da čujete moje lično mišljenje, onda ću vam kazati da je to jedan od razloga zbog kojih ovoliko verujem u dijalog i ohrabrujem obe strane da učestvuju u njemu. Naime, ako želite da zemlje koje nisu priznale Kosovo tu svoju politiku preispitaju, morate im dati razlog za to. Nacionalne pozicije država temelje se na rezolucijama njihovih skupština. A ne možete se tek tako pojaviti u Skupštini i reći da sad treba nešto da se preispita. U Skupštinu možete doći samo da kažete da se situacija na terenu promenila, da je realnost sada drugačija. Oni sada razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju isprave, slobodno se kreću, podržavaju jedni druge na regionalnim forumima, što znači da postoji nova situacija u poređenju sa situacijom koja je postojala ranije, kada je bila doneta odluka Nacionalne skupštine. To znači da je sada možda nastupio trenutak da mi preispitamo svoju poziciju“.
Za potrebe konferencije pod nazivom „Novi transatlantski pristup Zapadnom Balkanu“, na kojoj je Lajčak izgovorio misli koje smo citirali, uticajni američki „Centar za strateške i međunarodne studije“ izradio je i izveštaj koji sadrži preporuke Vašingtonu i Briselu o daljoj politici prema Srbiji i Kosovu. Saglasje sa Lajčakom je veliko, ali ide i u detalje.
Iz pera Januša Bugajskog (tvorca termina „Kosovar“, a potom i „Vojvođanin“, u smislu „multietničkog regionalnog identiteta“, koji se „posebno odnosi na građane koji svoj regionalni identitet smatraju istorijski utemeljenim, za koje je on izvor ličnog ponosa i savremenih različitosti, i koji traže mere političke autonomije u kojima bi njihovi specifični interesi mogli biti iskazani i ostvareni“, kako je svojevremeno objasnio), tako, izašli su saveti Vašingtonu i Briselu, saveti koji razotkrivaju našu sadašnjost i nagoveštavaju još manje veselu budućnost: „Razgovori Beograda i Prištine mogu da postanu mehanizam i katalizator za postepeno uključivanje severnog Kosova u državne institucije i integraciju severnih opština (…) I SAD i EU moraju da se fokusiraju na ponovno uspostavljanje teritorijalnog integriteta Kosova, jer bi podeljeno Kosovo ostalo uzrok sukoba između Beograda i Prištine, i izvor nestabilnosti u godinama koje dolaze (…) Demarkacija granice sa Srbijom je političko pitanje koje može da bude rešeno u bilateralnim razgovorima. Izostanak pregovora o ovom pitanju verovatno će nastaviti da izaziva incidente, poput onih u julu i septembru (…) Treba hitno pristupiti demarkaciji granice, budući da su integrisano upravljanje i obezbeđivanje granica uslovi koje Kosovo mora da ispuni kako bi bilo uključeno u proces vizne liberalizacije sa EU (…) Treba sprovesti usaglašenu kampanju za povećanje broja međunarodnih priznanja Kosova, počevši od pet preostalih članica EU: ovaj pristup mora posebno da se usmeri na pet članica EU koje nisu priznale Kosovo (Grčka, Španija, Rumunija, Slovačka i Kipar). U suprotnom, ove zemlje mogle bi da blokiraju neke od ishoda dijaloga Srbije i Kosova ili bi onemogućile EU da progovori jedinstvenim glasom i da podrži odluke svog glavnog posrednika. Jedinstvenija EU bila bi u prilici i da pošalje snažan signal Rusiji, a UN bi mogle da ohrabre i druge države da priznaju Kosovo“. (Još jedan uticajni vašingtonski insajder, Danijel Server, ovih dana se na svom blogu dotiče Kosova, Rusije i UN-a: „Potpuno prihvatam da Beograd nikad neće bilateralno priznati Kosovo – tamošnji političari toliko puta su to ponovili da ne mogu nazad. Srećom, i ne moraju. Oni samo treba da zatraže od Rusije da prestane da blokira članstvo Kosova u UN, koje zahteva pozitivnu preporuku Saveta bezbednosti UN“). I najzad, preporučuje Bugajski, EU treba da ponudi Kosovu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i „mapu puta“ za sticanje statusa kandidata…
I dok čekamo evropsku perspektivu Kosova, zaglavljeni u sopstvenoj perspektivi zbog koje Srbija postaje sve manja, u sredu uveče, dok završavamo ovo izdanje „Pečata“, iz Brisela stiže vest da su posle 12 sati razgovora Borko Stefanović i Edita Tahiri „približili stavove o administrativnim prelazima“, ali „nisu došli do konkretnog dogovora“. Srbija je kako javlja nemačka novinska agencija DPA „izložena pritisku Brisela da postigne sporazum, kako bi mogla da se približi članstvu u Evropskoj uniji“. Izgleda da je od Borka Stefanovića traženo nešto što čak ni on ne može tako lako da prihvati. Ali njihovi razgovori o nama, najavljeno je, biće nastavljeni…

_______

Barikada

Na barikadi hrabro vijori se barjak
I tinja vatra k’o srca slavnih junaka
Stražari časti, po zimi, u magli,
Gledaju u cevi drskih došljaka.

Svakoga trena krenuće napad
Oklopnik crni hita da branu ovu skrši
Da kosovsku zoru utopi u mraku,
Postavi svoj kamen tamo gde našu slavu zguši.

Iza žice će demon razotkriti lice,
Al’ se stražar od ognjišta nikud neće maći
On zna da je ovde, gde treba da bude
A s’ druge su strane samo moćni karavani.

Ostavljen na bedemu, daleko od kule,
Bez vesti od glasnika
I pesme konjice što užurbano stiže
Telo je njegovo sad jedini ratnik,
Starice i majke… svi su tu da brane!

U granitnu liniju jedna duša će da stane
Proći tuda neće ni Huni, ni Avari,
Ni Germani silni što nas opet udariše,
Niko neće proći da nam rodno selo spali.
Niko neće proći! Niko neće proći!

Zlotvori tad krenuše iz otrovnog dima,
Iznikoše k’o krtice iz sumpornih jama
Fijuču rafali, lete jastrebovi
Po srpskome nebu, iznad junačkih glava.

Al’ još uvek stoje ovi naši Termopili,
topom Lazarevu krv neće sprati s’ barikada
Na Banjskoj grme zvona mnogo jače od plotuna
Istina je naša braćo – vojska od svih jača!
Istina je oklop braćo, mačevi su pravda!

Velegradski robe, ti što o svemu lako sudiš,
Truješ i mrziš, da po danu lakše spavaš,
I ti si isto stvoren od vrele krvi ove,
I tvoja je soba sada ova barikada!
I deca su tvoja sada ova barikada!
I ime je tvoje sada ova barikada!
Srbija je cela sada ova barikada!

Feđa Dimović, „Beogradski sindikat“
[/restrictedarea]